Srbija

Zašto je Nišlije pogodila bahatost Željka Mitrovića i Zorana Babića: Sevdah preko tuđeg džepa

Piše: Marko Smiljković

Beogradski glas – Sve autoritarne vlasti u Srbiji imaju verne podanike čija je potreba da bahatošću pokazuju nadmoć nad plebsom. Time potvrđuju da za njih pristojnost, obraz i moral nemaju mnogo značaja. Ta pojava se obično odvija na krilima dobro poznatog hita Mitra Mirića „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“.

Tako se velikom delu niške javnosti nedavno želudac naopačke okrenuo kada su na društvenim mrežama videli vlasnika medijske kompanije „Pink“ kako na otvaranju simbola niškog ugostiteljstva Hotela „Nais“ igra sa čašom u ruci na stolu, a uz melodiju „Lubenica“ Džeja Ramadanovskog.

Njegov ples po svilenom belom čaršavu mnogi su emotivno doživeli kao još jedan od mnogih ličnih poraza od sadašnje vlasti i njenih poltrona. To je jedan od brojnih snimaka ovog nekadašnjeg člana Jugoslovenske levice jer se i na samom materijalu vidi da ga bar pet kamera mobilnih telefona snima, pa je mogao i da očekuje da će neki od tih snimaka izaći u javnost. To je Mitroviću očigledno bilo apsolutno nevažno. Ovaj basista i nekada član rok benda „1864“ nije mogao da odoli, a da ne uzme čašu i odigra neki svoj ples dok ga svi posmatraju malo čudno, mada su neki hteli i da ga kopiraju. Nije se obazirao na to jer verovatno smatra da mu niko ništa ne može i da je jači od sudbine?!

„Normalno“, hotel „Nais“ otvorio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a uz brojne poznate zvanice kao što su Zdravko Čolić, predsednik „Crvene zvezde“ Zvezdan Terzić, ministri Siniša Mali, Branko Ružić i Aleksandar Antić, gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma, a bilo je i nekih privrednika.

Hotel „Nais“ je, inače, izgrađen 1982. godine. On je kao deo „Srbija-turista“ 2003. godine prodat američkoj kompaniji „Junivorld“ u vlasništvu Srbe Ilića, američkog biznismena niškog porekla. Agencija za privatizaciju poništila je tu privatizaciju zbog navodnog nepoštovanja ugovornih obaveza. Nakon svega toga otkupila ga je porodica Tončev, bliska Socijalističkoj partiji Srbije, a ona ga je nedavno i otvorila „uz fanfare“ i „elitno društvo“.

Zoran Babić i tompus

Drugi slučaj, baš tih istih dana, mnogo je jače odjeknuo u javnosti.
To je video-materijal u kom aktuelni direktor „Koridora Srbije“ Zoran Babić puši tompus dok mu poznata estradna zvezda Aca Lukas peva na uvce. To i ne bi bilo nešto posebno da prema zvaničnoj verziji Babićev vozač Dejan S. krajem januara ove godine na naplatnoj rampi kod Niša nije ubio Staniku Gligorijević (52). „Škoda superb“ nije se zaustavila na naplatnoj rampi nego je sa oko 100 kilometara na sat uletela u kanal i ubila ženu, pri čemu je povređeno troje osoba. Babić je slomio butnu kost.  

Tu tompusu nije mesto. Porodici Stanike Gligorijević se „normalno“ izvinio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji bi Babiću na neko drugo mesto gurnuo ovaj isti tompus sa snimka da ga je video da ovo čini u nekom restoranu. Babić, vidi se, nema traume zbog toga što je indirektno kriv za smrt pomenute žene. Ili direktno, budući da još niko nije video snimak na kom ga vade iz automobila i, najvažnije, s kog sedišta, prednjeg ili zadnjeg.

Oličenje bahatosti ljubiguza vlasti ogleda se poslednjih godina kroz tri stvari.

To su nezaobilazni tompusi (koje „sisaju“ i oni što uopšte ne puše), igranje pored harmonikaša sa raširenim rukama i razjapljenim čeljustima, uz neskriveni trud da pevaju pesmu čije reči ni ne znaju. Uz sve to, na stolici kraj mora da se nađe i kakva mlađa ženska osoba iz reda onih koje sui „zlobnici“ nazvali sponzorušama.

Doktor sociologije Žikica Simić, koji se bavi karakterologijom Srba, iz te je oblasti objavio dve knjige: „Srbi između paranoičnosti i naivnosti“ i „Srpski mentalitet i psihopatologika“.

„Bahaćenje je ispoljavanje svog zadovoljstva ili radosti na nekultivisan, sirov način, način na koji to radi poznata grupa u društvu – skorojevići. Naš narod nema građansku tradiciju i zato ga ne krase otmenost, odmerenost i gospodstvenost u ponašanju. Kako je rekao jedan sociolog, ’za frak su potrebne tri generacije’, a mi smo do Drugog svetskog rata bili zemlja sa 90 odsto seljačkog stanovništva“, priča Simić.

Kad je reč o performansu Željka Mitrovića, on kaže da sumnja da je vlasnik „Pinka“ hteo da plesom na stolu pošalje neku krupnu poruku.

„Za razliku od njega, ovi malo vispreniji političari ne mogu sebi da dopuste takvo ponašanje na javnim mestima jer im se može odraziti na rejting, ali svakako da ima izuzetaka. Političari su svesni toga da ukoliko takva slika o njima ispliva u javnost, to im može naškoditi. Jedno je pevati na nekom veselju, kao što to radi ministar inostranih poslova Dačić. To je mnogima antipatično jer smatraju takvo estradno ponašanje neprimerenim političarima čiji je posao borba za bolji život građana, a ne njihov talenat za zabavu. S druge strane, kod drugih, pogotovu onih iz Dačićevog biračkog tela i određenog sociokulturnog profila našeg naroda, to izaziva simpatije. Sasvim je drugo razuzdano ponašanje i penjanje na stolove u odnosu na Dačićeve smele izlete s mikrofonom. To su dve različite stvari“, objašnjava Simić i dodaje „da ovde ljudi generalno pate od nedostatka kulture“.

„Ti skorojevići što igraju po stolovima i puše tompuse verovatno pate i od nedostatka samopouzdanja, koje pokušavaju da nadomeste takvim nametljivim, agresivnim ponašanjem. Naš narod je veoma sklon preterivanju u svemu – naročito u veselju i u svemu što uz njega ide, čim dođe do malo više novca, počinje da podseća na bahate političare. Pogledajte naše tradicionalne gastarbajtere. Njihova veselja su glamurozna i preskupa. Njihovi automobili su skupi (’mercedes’, ’audi’, BMW). Ono što je skupo za Nemca za Srbina nije“, komentariše Simić.

Bahato ponašanje je opasno jer se omladina ugleda na one koji ga praktikuju.

Tompusi na žurke stižu taksijem

On dodaje da je igranje na stolovima, tompusi, sponzoruše i sve što uz to ide vrlo opasno za jedan deo omladine koja se tome divi.

„Dobro je poznato da ponašanje javnih ličnosti služi kao model mladima i još neizgrađenim ljudima u moralnom i socijalnom pogledu. Oni sa još neformiranom kritičkom svešću lako upijaju negativne uticaje jer vrednost nečije ličnosti procenjuju njihovom konstantnom prisutnošću u javnosti. Oni razmišljaju logikom da ako neko ko je javna ličnost, a po toj logici i značajna i uspešna osoba, može sebi da dopusti takvo ponašanje, ’zašto bi se oni uzdržavali od toga’. To je aktuelna logika jednog dela omladine, tako da je igranje na stolovima mnogo opasnije nego što ga mi doživljavamo“, veli Simić.

Najbolji svedoci raskalašnosti među poznatim ličnostima jesu konobari i muzičari, koji hteli – ne hteli moraju da prisustvuju tim „bahanalijama“.

„U kafanama se političari i poznati ljudi ne mogu često videti u tom raspoloženju, ali zato na privatnim zabavama to postoji. Pogotovu u nekim kućama ili bolje rečeno vilama na elitnim niškim mestima brdu Gorica ili Vinik. To su zatvorene žurke na kojima prisustvuje i do 200 gostiju, iznajmi se sve, pa čak i konobari. Neretko se desi da neko od političara poruči tompus taksijem, a kasnije plate sve“, priča nam jedan muzičar koji kaže da je ranije, dok nisu postojali mobilni telefoni, toga više bilo i po kafanama, ali kamere su učinile svoje.

Većini Nišlija koje su osiromašile proteklih godina, kojima izvršitelji kucaju na vrata, kojima se isključuje struja zbog prenaduvanih računa… muka je kada vide bilo kakvo bahaćenje, a pogotovu ljude koji su bliski vlastima i za koje znaju da taj sevdah ne plaćaju iz svog džepa.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!