Politika

Nema podele, Kosovo je Srbija!

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Pozdrav otadžbini, Beogradu i Srbiji – „Živela Srbija!“ grmeo je više puta u Knez Mihailovoj ulici, iz stotina grla ratnih veterana i porodica palih boraca. U subotu 7. decembra posle dvočasovnog skupa ispred bivše jugoslovenske skupštine, paljene 5. oktobra 2000, odšetali su do Gradske biblioteke i vratili se svojoj kući.      

Tako nazivaju kamp, stotinu metara od kancelarije Aleksandra Vučića, gde u šatorima dva meseca čekaju prijem kod predsednika Srbije. Na Vučića ih je uputio ministar Zoran Đorđević, „Vučić odlučuje o zakonu pre nego što ode u Skupštinu“, a Vučićev kabinet na ministra Đorđevića…

Vlasti su nedugo po početku kampovanja zavrnule slavinu na javnoj česmi. Veterane poji i hrani narod, novčanim prilozima i u naturi. Na molbu da uz kamp postave pokretni toalet, vlasti su rekle istorijsko: „Ne!“ Borci sa Košara, Paštrika i drugih poprišta iz NATO agresije i pre nje nisu reagovali ovih dana na uporne noćne prolaske nečijih nosača transparenata dvoglavog orla i natpisa na albanskom. Pre, ostali su mirni dok je kraj njih klanjao migrant u bermudama…

Vlast nastoji da demotiviše veterane i spreči masovno okupljanje. Mediji ključni za formiranje javnog mnjenja teledirigovano ćute o protestu kakvog do sad ne beše, njegovom povodu i uzrocima. Povod: predlog zakona o borcima koji ne rešava njihove statusne, medicinske i finansijske probleme. Uzroci: sistemska stigma od 5. oktobra 2000. da su veterani ratni zločinci i učestala najava razgraničenja na KiM.

Organizatori ni sa govornice ni tokom šetnje nisu objavili da je policija sprečila ulazak u Beograd veterana, porodica palih boraca i navijača iz Subotice, Zrenjanina, Pančeva, Novog Sada i Vršca (četiri autobusa). Veterani Republike Srpske javili su da nisu ušli u Srbiju, ostalo je nejasno da li zbog vlasti Srpske ili zbog granične policije Srbije, ali su privatnim kolima stigla četvorica iz Srpskog Sarajeva.

Dok se gradsko šetalište ori od „Nema podele, ceo Kosmet – deo Srbije!“, pored kolone veterana promiču i poneki Avganistanci. Gledaju ispred sebe, ali bacaju poglede. Indijac s rancem na leđima veli da je ovde dve sedmice, u obližnjem hostelu davao je 20 evra za noć i sad ide u drugi, na mobilnom pokazuje trasu ka odredištu na Obilićevom vencu, pa će preko Mađarske u Nemačku.

Građani reaguju različito. Pojedinci s prezirom ubrzaju korak da se što pre distanciraju. Nešto više je ravnodušnih, kao – nit vide, nit čuju, nema to veze s njima. Većina oduševljeno stane, pozdravljaju kolonu, pevaju, snimaju… Ali ne priključuju se.

Jedan deo posmatra ćutke i s tugom. Zbivanja prati suvonjavi pedesetogodišnjak, praznog pogleda. Kad je poverovao svojim očima i ušima, počinje da mu se menja pogled. Bistri se, preobražava, zapravo, lagano oživljava. Nema drugih reči jer ovo i jeste oživljavanje bića…

Ima i uplašenih. Pitate li zašto se bune ovi momci, preblede, okrenu se, odu bez reči. Šta će im, u smutna vremena, na sve nevolje još jedna, zbog razgovora s neznancem?

A pre toga, na skupu ispred zdanja obnovljenog posle „buldožer revolucije“ (država i građani su kroz „Dunav osiguranje“ platili više od milion evra, drugi milioni evra drugačije su namaknuti), pričamo veteranima iz Jagodine. Došli su jednim autobusom, kaže Goran Vidojević, da bratski podrže saborce.

„Ništa ne valja naš status“, dodaje. „Od 2000. nemamo zakon o borcima zato što predsednici boračkih udruženja misle o svom džepu, a ne o borcima. To su dozvolile vlasti, ove ili one, bivše ili buduće, ali vlasti.“

Po intoniraju državne himne, odavanja počasti poginulim i umrlim veteranima, skup je blagoslovio otac Mihailo.

„Ne tražimo, ne molimo, nego zahtevamo poštovanje jer nas 20 godina svakodnevno ne poštuju u institucijama, u društvu je stvorena iskrivljena slika o nama i ceo sistem nije na našoj strani“, staloženo će Nenad Stanić, organizator. „Pripadamo samo narodu i otadžbini i, zbog pokušaja da nas politički oboje, crtaćemo to sto puta dnevno dok ljudi ne shvate da ovde postoji samo vojnik koji će ostati vojnik do kraja. Zanima nas samo sloboda ovog naroda i ove jedine Srbije.“

Glasnogovornik veterana precizira slobodu.

„Kosmet je sastavni deo Srbije, pa mi smo se borili dole!“, obznanjuje Stanić. „Mi znamo koje su linije razgraničenja! Mi smo ih crtali dole i naša braća, njihovi životi su ostali dole, njihove kosti, njihova sveta krv, kao i naša! Za nas, ratnike, nema razgraničenja! To neće biti nikada, to nikada nećemo prihvatiti, sviđalo se kome ili ne! To mora da bude jasno! Zašto bismo mi to radili kad smo te granice krvlju ispisivali vekovima, pa i mi, eto, pre 20 godina?!“

„Nema podele, ceo Kosmet – deo Srbije!“, eksplodira pred skupštinskim zdanjem.

„Pre neki dan smo našem borcu, uz pomoć ’Kola srpskih sestara’ iz Prištine, platili pozamašan račun za struju, a vlast nije htela čak ni kamatu da otpiše“, govori Albert Andijev, ruski dobrovoljac koji je na Košarama izgubio oko i živi u Srbiji. „Radio-amateri su juče u Pirotu pronašli našeg saborca na samrti, u kući koja nema ni krov, izvukli ga i odveli u bolnicu. Toliko o tome koliko ova vlast poštuje veterane. Kažu da sam ruski špijun, ali sam bio prvo srpski borac, a posle sve ostalo.“

Smeh izaziva kazavši da ne voli puno da priča, deda mu je rekao da „od onog koji puno balavi nema posla“. Slavica Popadić, odlikovani veteran i majka borca, poručuje funkcionerima da su na tom mestu zato što su im to omogućili veterani, pa moraju shvatiti da bez veterana ne mogu da odlučuju. U udžbenicima, čulo se, mora pisati zašto su pali srpski borci iz cele one SFRJ, da su od 1995. do NATO agresije neprestano ubijani naši graničari, da deca uče pesmu „Vila sa Košara“…

U tišini odjekuje glas Lozanke Radojičić, majke palog borca. Srbija je, kao i pre stotinu godina kad je pisao Dis, ugrožena najviše od svoje političke elite i dela naroda koji je podržava.

„Predsednik kao da je zaboravio da je ondašnja vlast, u kojoj je bio ministar, upućivala na jugoslovensko-albansku granicu mladiće od 19 i kusur godina, gde su 1998/99. vođene najjače borbe, a danas su isti ti veterani prinuđeni da se protestima bore sa predstavnicima vlasti za svoju egzistenciju“, rekla je. „Danas je nabujao šljam i razvrat i poroci na mnogo savremeniji način. Sad je vreme Velikog brata, ’Parova’, ’Zadruge’ i još ko zna kakvih njihovih aktivnosti da bi zabavili ’svoj narod’.“

Ako može da sedi s teroristima Tačijem i Haradinajem, zašto vlast ne dođe među veterane, pitano je. I rečeno da je od dolaska na skup odustalo 31 udruženje veterana. Oni ne treba da traže izgovore niti ikoga da se plaše, „dajte podršku sebi samima!“

Za poraz u miru, po rečima Rista Jeftića iz Republike Srpske, krivi su oni koji su organizovali raspad Jugoslavije, od žrtve pravili zločince, od branitelja agresore, „Srpskoj podmetnuli Srebrenicu i Srbiji Račak… a u vlast instalirali svoje ljude“.

Veterani po kiši pomno slušaju.

„Mi smo poštovanje zaslužili, a sad treba političarima da pokažemo da oni treba da zasluže naše poštovanje“, ljut je Miodrag Mokan. „Problem je što oni naše poštovanje nemaju. Koliko smo ih puta videli u parku i zvali da dođu, a oni okreću glavu? Od koga se vi stidite, bruke jedne, ne živeli doveka?!“

Ovo je bio prvi protest kojim su veterani blokirali jednu saobraćajnu traku pored Skupštine. Biće ih još. Te večeri, javljeno je, veterani su oduševili u krcatoj „Areni“, „Deep Purple“ je pokazao da je rok besmrtan. A u prazničnoj svetlećoj kućici uz Terazijsku česmu – berza. Roditelji s predškolcima razmenjuju FIFA sličice fudbalera. I grad plovi kroz noć.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 01. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!