Društvo

Profit preči od otadžbine

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Više od hiljadu migranata su tri godine svoji na svome u obrenovačkom kampu za azilante. Žive po svojoj meri, drže se svojih civilizacijskih i religijskih okvira. Vitki i okretni muškarci, od tinejdžera do onih koji su tek iskoračili iz rane mladosti, bude u Obrenovčanima različite emocije. O ovim komšijama meštani nerado govore. U dvostrukom su strahu. Brinu se da će, ako progovore, navući neku bedu za vrat i, istovremeno, strahuju za bezbednost svoje ženske dece i žena uopšte.

Napadi migranata na vozače na liniji Beograd–Obrenovac su samo deo svega što onespokojava meštane. Uplašeni, apatični ili rezignirani, u dubokoj tišini vare suživot sa tom zatvorenom populacijom i pritisak raste kao u ekspres loncu, možda najviše zato što se država ne brine kroz šta meštani prolaze.

Nekome cveta biznis

Migranti su u kasarni nazvanoj po narodnom heroju Borivoju Bori Markoviću, Obrenovčaninu koji je poginuo 1941. u bici na Kadinjači kao komandant dveju četa Posavskog partizanskog odreda. To je kompleks protivvazdušne odbrane, koji ima veliki poligon za inženjeriju, u blizini TE „Nikola Tesla“. Vojska je otišla 2007. tokom napuštanja drugih kasarni, kad su Srbijom upravljali predsednik Boris Tadić i kabinet Vojislava Koštunice, s ministrom odbrane Draganom Šutanovcem.

Zbog toga su meštani i danas ljuti. Kasarna je zvrjala prazna sedam godina, do poplave 2014. Ubrzo po odlasku tada ugroženih porodica država je naselila prve migrante. Od tada je njihov broj samo rastao. Sada su se odomaćili, danju se razmile na sve strane, a u 22 sata morali bi da budu u kasarni, međutim, oni za to ne haju.

U ovoj opštini sa oko 25.000 stanovnika, na Krstovdan se održava dvodnevni vašar koji okuplja goste iz cele zemlje. Prvog dana, sat uoči ponoći, ispred kasarne staje taksi, izlazi grupa migranata, plaćaju, otvaraju kapiju i nestaju iz vidokruga.

Ovde svake noći stižu novi migranti, to se zove isporuka ili prijem. Neko ih dovozi (tvrdi se preko Surčina) privatnim automobilima, kombijima, taksijem, autobusima, a dolaze i peške. Istovare i odu. Isto tako ih odvoze valjda ka granici, pričaju meštani i zagonetno kažu: biznis cveta. Ni pod mukama ne bi rekli više.

Nem kao riba je i portir na ulazu, smesta zove šefa. Između zgrada koje se vide čim se uđe nema žive duše. Desno, tik uz kapiju, na betonu dvojica migranata leže u vrećama za spavanje. I u zgradama neki spavaju na krevetima, neki u vrećama. Šef je ljubazan, ali nema pristupa objektu ni razgovora bez dozvole Komesarijata za izbeglice i migracije Vlade Srbije.

Nekome su migranti majka, nekome maćeha. Dijagonalno od ulaza u zgradu gazda zatvara prodavnicu, užurban, nerazgovorljiv, na kraju ljut. Migranti kupuju hleb, voće, paradajz, normalni su, fini, pristojni. A kakvi su naši, kradu li oni, pita i sam odgovara da su „naši još gori jer kradu više od migranata“, seda u auto, odlazi.

Ispred radnje su Avganistanac (35) i dvojca Sirijaca (20 i 24 godine), nisu oženjeni, traže bolji život. Kod nas su od 2016, kod kuća su im roditelji, braća i sestre, snaći će se u onom ratu i siromaštvu. Avganistanac će u Frankfurt ili Berlin, očajno pita možemo li pomoći da izađe iz Srbije. Sirijci bi u Pariz. Jedan nam je došao iz Grčke, otišao u Austriju, pa u Nemačku – gde je zaglavio višemesečni zatvor, onda je u Mađarskoj odrobijao dva meseca, pa stigao u Bugarsku i odatle se vratio u Obrenovac. I opet će, ako bude sreće, put Pariza. Pare nisu problem.

Šta ćemo ako ostanu?

Meštani žale što ne dođosmo preko dana da vidimo grad kad navale migranti. Njima je država dala posebne termine na autobuskoj liniji za Beograd, besplatno da idu i da se vrate. Ali migranti hoće gratis vožnju kad im se hoće. Uz to, i noću se slobodno svuda kreću, uvek u grupama, prate devojke od 20 do 30 godina. Zato ih roditelji uveče čekaju kad s posla, iz škole ili sa fakulteta stižu iz Beograda. Neki svoje ćerke odvode u osnovnu školu i čekaju posle nastave da ih vrate kući.

„To se intenziviralo 2017, posle napada na novinarku TV ’Mag’“, iznose građani. „Ljudi su od tada uplašeni, shvatili su da je stvar ozbiljna. Najteže je ovima koji žive blizu kasarne. Njihove ćerke, čim uđu u pubertet, više ne izlaze na ulicu ispred kuće kad padne mrak.“

Umesto jednog radnika, u radnjama u smeni sada rade po dvoje, ne zna se da li zbog uvećanja prometa ili iz bezbednosnih razloga. Migranti su odlične mušterije, prave veliki pazar. Prodavci potvrđuju da im Srbija redovno daje neke pare. Svakog meseca, migranti prva tri, četiri dana plaćaju karticom „Poštanske štedionice“. Ponekad traže proveru stanja na kasi, ali trgovci za to nisu ovlašćeni. Kartice su na lično ime. Na taj račun im leže 50 evra mesečno, procenjuju prodavci po tome koliko košta ono što migranti tih dana plate karticom. Za hiljadu ovdašnjih migranata to je 600.000 evra godišnje, odnosno 1,8 miliona evra za ove tri godine i samo za Obrenovac.

„Ne zna se ko to tačno finansira“, utučeni su ili revoltirani građani. „Kad potroše novac sa kartice, migranti i dalje nenormalno pazare najskuplje cigarete, VIP kartice za mobilni, plaćaju taksi do Beograda i nazad, troše po vascele noći, posebno kad je ramazan. Velika je to naša nevolja. Sve su to muškarci, verovatno je i država svesna, u ovo je politika umešana. Ko zavisi od politike, taj ćuti o migrantima. Ko ne zavisi, taj ne krije da ne odobrava ovo što se radi. Nema ni govora da su migranti jadni! Sve to ima pozadinu, da li vojnu, da li neku drugu, ko zna. Sreća je što ovi hoće da idu, ali šta ćemo ako ipak ostanu? Nemoćni smo jer običan narod niko ne pita ni za šta. Strepnja i strah su sve veći, plašimo se da nam ne siluju žensku decu. Muško ipak zna da se brine o sebi, ali žensko je najveći problem.“

U dugoj i delom pustoj, nenaseljenoj ulici ka kasarni često je parkirano policijsko vozilo. Meštani ne znaju da li nadziru migrante ili je to saobraćajna kontrola. Povremeno stoji i vozilo neke organizacije, ne znaju čije je, „niko ne zna ni ko su, ni šta su, ni šta rade“.

Bivša vojna kuhinja je u funkciji, tu se naveliko kuva halal hrana. Trpeza je raznovrsna. Ima i suhomesnatog. Hrane je toliko da je Obrenovčani koji su ovde uposleni nose kući da lakše preguraju mesec, a i šteta je baciti tako kvalitetnu, zdravu hranu. Meštani se pitaju ko to finansira i ne shvataju zašto migranti onoliko kupuju po radnjama kad hrana u kasarni pretiče.

Bez brige dok je glava čitava

Incidenti? Svi odreda znaju da se novinarka pre dve godine vrištanjem spasla od migranata, uvereni su da su mediji to objavili samo zato što im je koleginica napadnuta. Jer sve drugo se prenosi od usta do usta, kao nekad narodne epske i druge pesme. Kažu, migranti su usred dana i u centru grada pokušali da otmu bebu iz kolica, zgroženi su što država ćuti. Ali nemaju zadršku oko toga šta bi bilo ako migranti „urade nešto loše bilo kome od nas“. Srpski domaćin nije bez oružja, neće ustuknuti kad je reč o porodici.

„Narod bi se pobunio i protestovao sve dok migrante ne isele, a iskreno se nadamo da će otići“, kažu. „Oni nas iritiraju tim hodanjem u grupama, svaki sa mobilnim. Među nama su nepremostive razlike. Teško ih je stalno gledati, prinuđeni smo da trpimo. Ma kakvi, nisu došli da se nama prilagode, niti da zarađuju, to ih ne zanima! Ovde su ili u tranzitu ili imaju neki drugi cilj. Narod ko narod, nagađa, a sve se svodi na teroristički napad. Toga se plašimo.“

Vozdviženje (podizanje) časnog krsta ili Krstovdan, crkveni i narodni praznik, pada svakog 27. septembra u slavu prvim hrišćanima koji su primili veru, a i kao sećanje na nalaženje krsta na kome je Isus razapet. Dan strogog posta. Vašarska atmosfera ne jenjava ni oko ponoći, tezge s raznom robom se polako zatvaraju, do ujutru. Ovde je 2014. voda bila dublja od pet metara, podsećaju meštani na nesreću koju su preživeli. Uz zabavni park su nanizani šator do šatora. Muzika trešti, „Idem preko zemlje Srbije, ide srce kud mu milije“, „Zvijezda tjera mjeseca, za goru ga otjera“, svuda miris roštilja i pečenja, tezge sa sitnicama od slatkiša do vunenih čarapa i šajkača.

Usred svega, grupa neopterećenih mladih migranata ćutke igra bilijar. Ništa do njih ne dopire. Neobrijani, na licima ni trag emocija, za osmeh kao da čuli nisu. S desne strane sedi, kao zagledan u mobilni, postariji migrant, okamenjen. Drugi, takođe iskusan, videvši da odlazimo, prilazi za bilijarski sto i nešto govori. Desetak metara dalje, u električnim autićima na kojima se vijore velike srpske zastave, sudaraju se lokalna deca i omladina. Dva sveta, svako u svome.

U ovom našem ima i drugačijih tonova.

„Zamislite da umesto svih ovih tezgi koje su zbijene jedna uz drugu imate tek svaku petu, e, to vam je Srbija“, slikovit je trgovac iz okoline Šapca. „Kako šta je između, tamo gde je prazno? Pa tu su oni koji su umrli i oni koji su otišli napolje. I šta sad, po vama to treba da zvrji prazno? Ne, njihova mesta će da popune migranti, dobro je što im država pomaže da započnu biznis i kupe krov nad glavom. U ovim fabrikama što se sada dižu ko će da radi nego oni, imaćemo vajdu od njih, puniće nam budžet, plaćaće poreze i doprinose. Ja ni za svoju proizvodnju ne mogu da nađem radnike…“

Slično rezonuje gospodin koji kaže da živi u strogom centru Beograda, na vašarskoj lokaciji ima stalnu roštiljnicu. Da smo se sreli, isto bismo čuli i od migranta koji je vlasnik kafića u Beogradu… Vedre Obrenovčanke, srednjoškolke, potvrđuju da jeste bilo napada od strane migranata, ali „ljudi malo preteruju kad o tome govore“. Nema brige, nije pala glava s ramena.

Stariji ne veruju da imaju sunarodnike koji misle da će migranti popraviti budžetski bilans zemlje i pomoći u borbi protiv bele kuge. Kad shvate da ima i takvih, pozelene, grune salva psovki. Ostale reakcije svode se na reči jednog od njih: „Nemojte me zavitlavati da oni treba preko naše dece da nam dižu natalitet! Pa to je strašno!“

Cveta i prostitucija

Moždana atrakcija je Boško Marković. Ne Boro Marković, heroj čije ime nosi kasarna, nego Boško Marković: migrant sa srpskim ličnim dokumentima. Obrenovčani će ispaliti „migrant Boško Marković“ da bi ispratili reakciju slušaoca. Kad vide čuđenje, gorko se nasmeju. Lično poznaju „Boška“, pokazao je papire, promenio je ime, tako ga zovu, na to ime se odaziva. Ne znaju da li „Boško“ beše Avganistanac ili Sirijac. Ima li još migranata sa srpskim državljanstvom, e, to oni ne znaju.

Alkohol migranti piju po naški. Ali samo „red label“ ili drugi viski, osim viskija ništa ne dolazi u obzir. Sede uz stadion FK „Radnički“, piju iz plastičnih čaša. Sa njima druguju neki naši omladinci. Svaki drugi, treći taj migrant je i naduvan, ljudi ne znaju koji je narkotik posredi.

I prostitucija cveta. O njoj se zna više nego o onom biznisu s početka priče. Naše devojke prebiraju po novčaniku kad kupuju kondome i idu u noć. Kasnije, eto ih, opet kupuju, sada cigarete i „nešto slatko, padne im šećer“. Dolaze i devojke sa strane, „idu na redaljke“, migranti su puni kao brod. „Kako mogu s njima da legnu, i najružniji naši Cigani su lepši od njih“, cokću meštani. Mogu se od njih čuti još neke tvrdnje ili informacije koje nisu za novinsko prenošenje, nego za proveru i postupanje pravosudnog aparata koji bi o činjenicama morao da izvesti javnost. Makar zbog mira Obrenovčana.

Oni hoće da su objektivni, kažu da među migrantima ima veoma kulturnih i finih ljudi. Avganistanci su „strašni, krajnje neljubazni, drčni“. U odnosu na njih „Pakistanci i Sirijanci su pristojni, mnogi već govore srpski, ali, znate, svašta se dešava na ulici.“

Na obodu vašarišta parkiran je kombi pun policije. Šef sa dvojicom upravo ode da obiđe teren, ostali su na radnom mestu koje ne dopušta razgovor za novine.

„Pitali smo policiju zašto su migranti na ulicama posle deset sati uveče“, jadaju se građani. „Kažu nam: ’Šta mi da radimo, oni ih puste.’ Misle na upravnike kampa. ’Mi ih legitimišemo, a oni se vade da su izašli da kupe da jedu’, kažu nam policajci.“

Tako o životu s migrantima govore Obrenovčani koji steknu poverenje. Drugi ćute, čuvaju posao, znaju da je uz njih vlasnik, šef ili kolega koji sluša i pamti. Kod njih se, u pogledu, čita molba, moguće i vapaj, da se o ovome piše, da se od pisanja ne odustane iako oni ćute. Pogledom i izrazom lica, a da nisu izustili reč, ljudi traže podršku, pomoć, razumevanje, traže da znaju da li im je presuđeno time što moraju da žive sa silnim strancima koji ne pokazuju ni simptom bar male naklonosti.

Oko dva sata iza ponoći ispred kasarne staje taksi. Muškarci izlaze, plaćaju i prolaze kroz kapiju. Taksista ih je dovezao sa beogradske autobuske stanice. Besan kao ris, bljuje vatru udarajući rukom na prazno sedište za suvozača: „Ovaj ovde što je sedeo govori srpski bolje od mene, eto, to napišite!“ Zalupi vrata, nabi gas i odjuri u noć da zaradi da bi preživeo.

Tri lica jednog srpskog gradića. Migrantski Obrenovac sa njihovim pravilima igre. Obrenovac Obrenovčana koji strahuju u šta će se izroditi ono što odavno vide. Obrenovac građana koji se raduju prosperitetu koji donose migranti. Tri lica Srbije, lica koja nisu nalik jedno drugom.

Sačuvati evropsko hrišćansko nasleđe
Iste noći iz Kuršumlije je došla vest da migranti u većim grupama više ne pljačkaju samo kuće nego i napadaju građane. Jednome su preprečili put da bi oteli auto, pa je ovaj dodao glas i spasao se. Ko zna kakve bi vesti stizale da vlast i opozicija otvore našu migrantsku knjigu, po uzoru na neke članice EU.

Nedavno je mađarski premijer Vikor Orban poručio italijanskom vicepremijeru i šefu policije Mateu Salviniju da ga smatra „bratom po oružju u borbi da sačuvamo evropsko hrišćansko nasleđe i zaustavimo migraciju“. Salvini je pak početkom avgusta potpisao nalog za deportovanje pripadnika ISIL-a sa KiM (M. M., 43). Ričarda Gira je posavetovao da svojim privatnim avionom odveze 160 migranata u Holivud i izdržava ih u svojim vilama – jer brod sa njima, računajući i slavnog glumca koji im je doneo hranu, nikad neće pristati uz italijansku obalu.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!