<W
Društvo

Ko kinji Induse po Srbiji?

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

U naprednjačkoj zlatnoj eri Srbije, koju je samoproglasio predsednik Vučić, kao da je došlo vreme da se naši sindikati bore za prava Indusa, Turaka, Pakistanaca i drugih stranaca koji su, uz amin vlasti, dovedeni kao ilegalna i najjeftinija radna snaga. Međutim, strancima koji su izloženi besprizornoj eksploataciji neće biti vajde od naših sindikata jer su dokazali nespremnost da stanu u kraj robovskim uslovima rada, kakve su i našem stanovništvu instalirale aktuelne i prethodne vlasti.

Problem robovskog rada Indusa u Srbiji u javnost je izbio početkom januara sa društvenih mreža i internet portala, a zasad stigao do državnog Tanjuga, nekoliko medija čiji je uticaj kontrolisan, Inspekcije rada i dva-tri sindikata. Na tome će i ostati, kao još jedan prilog sabranim nedelima u nezapamćenom sunovratu države i državnosti ovovremene Srbije.

Kod nas danas radi oko 150 državljana Indije. Oko 80 njih gradi stanove za policiju u Kraljevu, ostatak je uposlen na dizanju vijadukta za brzu prugu kod Čortanovaca, na Koridoru 11 (Beograd‒Budimpešta), a pre toga su potpomogli izgradnju auto-puta od Surčina do Obrenovca. 

Deo ovih iz Čortanovaca, koji žive u jednom silosu u Surčinu, ušao je početkom januara u štrajk zbog neisplaćene jedne do tri plate u poslednjih šest meseci. Oni mesečno, prema jednogodišnjem ugovoru, zarađuju 320 evra, dvaput više nego što bi u Indiji. S prekovremenim radom (od ne zna se koliko sati dnevno) prosečno prime između 500 i 600 evra – na lični račun u Indiji. Na ruke dobiju od tri do pet hiljada dinara mesečno, ostalo diže porodica – ako plata legne…

Već činjenica da su za takve i slične poslove uvezeni radnici sa drugog kontinenta svedoči da su vlasti čak i ideju o dizanju domaće građevinske operative, koja nas je bila proslavila bezmalo širom sveta, smrvile u prah i pepeo.

„Sporni“ Indusi štrajkači – čija je krivica samo to što su neobavešteni stigli u Srbiju prošlog maja  – rade za „Nikolić“ d.o.o., kraljevačku privatnu firmu. Tvrdi se da je njen vlasnik izvesna Nina Nikolić, a da su štrajkači formalnopravno zaposleni u američkoj firmi „IDEA Capital LLC“ iz Majamija, gde je, pa, Nikolićeva direktor, ali istovremeno je i zastupnik kraljevačkog ogranka ove firme u Srbiji (Istinomer)!

Na crno radi oko pet hiljada stranaca

Reč je, dakle, o možda i fingiranom iznajmljivanju radnika, kao i o, recimo, misterioznom poslodavcu sa lepe Floride. O Potemkinovom selu od američke firme.

„To je samo jedna plata, novembarska, nije nekoliko, kako oni tvrde, a problem je što nama ne isplaćuju novac naručioci prethodnih poslova“, brani se Nikolićeva, za koju, vidi se, zakonski i etički problemi nastupaju tek ako se radnicima duguje više od jedne zarade. I koja, kao poslodavac ili njegov zastupnik hoće (otkad je priča počela da prodire u javnost) da štrajkačima plati kartu do Indije, ali zaostale plate – ne dâ, u skladu sa američkim pravom!

Uvećanje prodorne moći štrajka omogućilo je da se čuje Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije. On kaže da u Srbiji danas na crno radi od tri do pet hiljada stranih građevinskih radnika. U konkretnom slučaju, ceni Rodić, neimenovani nadležni iz Srbije trebalo bi da sa Ambasadom Indije „reše najnoviji problem sa radnicima iz Indije, koji štrajkuju zbog loših uslova rada, kašnjenja plata…“.

Da nisu štrajkovali, ne bi se ni znalo, uverava Rodić, „da ih poslodavac ucenjuje tako što im je oduzeo pasoše i lična dokumenta bez kojih se ne mogu vratiti u Indiju“. Ne bi se znalo da nisu prošli obavezni zdravstveni pregled. Ne bi se znalo ni da se plaše da će „u Srbiji biti uhapšeni jer nemaju dokumenta“.

Ne bi se, što je najgore u svemu, znalo ni da je po mišljenju Rodića samo jedan krivac u ovoj priči: firma „Nikolić“, koju Ministarstvo za rad treba da „procesuira i kazni“. Raditi sve, ali ne dirati sistem koji je tako demontiran da je skoro do perfekcije dovedeno gaženje osnovnih ljudskih prava i domaćeg stanovništva i jeftine uvozne radne snage.

U takvom sistemu je prirodno ono što kaže Sonja Vukanović, predsednica Samostalnog sindikata Srbije, kome se molbom za pomoć Indusima obratila Svetska internacionala građevinarstva i drveta, čiji je naš sindikat član.  

Sindikalni vođa tvrdi da je do problema došlo zato što su „ugovori sa radnicima sklapani po američkom zakonodavstvu, koje ne odgovara našim propisima“, pa je za sporove „naležan sud u Floridi“, da je ugovorima „predviđena kazna od oko 500 evra za organizatora štrajka i 50 evra za učesnika u štrajku“ i „sada ispada da ti radnici duguju firmi koja ih je angažovala, a ne ona njima“. Poseban je problem, ističe Vukanovićeva, što „po američkim propisima radnik može u bilo kom trenutku da bude otpušten, da mu se otkaže viza, boravišna dozvola i drugo“.

Šta radi Ustavni sud

Može delovati kao retorsko pitanje, mada nije, od kada u Srbiji ne važe njeni zakoni, već pravna regulativa SAD, bilo koje države ili unije država. Da li je srpski pravni poredak u bilo kom delu skockan tako i, ako jeste, šta radi Ustavni sud Srbije povodom bezočnih, najtežih mogućih, ataka na ustavni poredak i suverenitet zemlje? I u čije ime, za čiji račun i u čijem interesu delaju te sudije, ali i sve tri grane vlasti? Za kog činioca vlasti u Srbiji nekažnjeno sme da ne postoji, u ovom slučaju, Zakon o radu, koji važi za svakog zaposlenog, bez obzira na to da li je stranac ili domicilni stanovnik?

Osnovanost tih pitanja, kao i niza drugih pitanja potvrđuje i reakcija Udruženih sindikata „Sloga“, koji u ponašanju vlasti vide licemerje: „Licemerno je ako misle da Srbija ima pravo da od drugih država zahteva i traži humane i pravične uslove za rad svojih radnika u inostranstvu, a da pritom dozvoljava ugnjetavanje tuđih i to na poslovima koje ona izvodi kao infrastrukturne i od nacionalnog značaja“.        

„Sloga“, u duhu aktuelne predizborne kampanje, traži oduzimanje licence za rad kraljevačkoj firmi i floridskom predstavništvu, da Vlada Srbije svojim avionom vrati Induse kući, a i da im isplati zarade „jer rade na državnim infrastrukturnim projektima“ kao „brutalne žrtve“. I sindikat koristi priliku da podseti koliko je važno da bude usvojena njihova inicijativa za uvođenje novog krivičnog dela „eksploatacija radne snage“ – baš kao da Ustav i Krivični zakonik podržavaju dotičnu eksploataciju.

Umeju sindikalne vođe da budu i te kako britkog jezika, ali sve se završava na ispraznom verbalizmu, pa i kad je reč o zaštiti naših radnika kad su eksploatisani, recimo, u nekim članicama EU isto kao pobunjeni Indusi u Srbiji. Dok nam kvalifikovana radna snaga napušta zemlju, prošle godine imali smo za 30 odsto više stranih radnika u odnosu na prethodnu, a za ovu godinu projektovan je još veći rast. I to može da bude „simbol sveukupnog napretka Srbije“, poput onog vijadukta koji podižu Indusi.

Ali „zlatno doba“ Aleksandra Silnog, niklo na temeljima njegovih prethodnika, nije ni blizu zlatnog doba Dušana Silnog, na koje, sve su prilike, lucidno asocira. Osim po tome što je naš savremenik faktički preuzeo podelu stanovništva na vlastelu – gospodare Srbije, zavisne seljake – današnju državnu birokratiju, kao i robove – većinu građana, nepodobnu onim političkim partijama koje se smenjuju u deobi kolača.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 12. 02. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!