Društvo

Građevinarstvo nam propada

Beogradski glas – Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije
Piše: Radenka Marković

To što se u Srbiji toliko gradi i renovira i što su građevinske mašine stalno u pogonu nikako ne znači i da je domaća građevinska industrija uposlena i u uzletu. Naprotiv. Kako u razgovoru za „Beogradski glas“ ističe Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije, najbolje poslove dobijaju strane firme, dok naše propadaju, a broj naših radnika angažovanih u građevinarstvu rapidno opada.

Samo u Beogradu je, tvrdi on, taj broj sa blizu 100.000 iz poslednjih decenija prošlog veka opao na svega nekoliko hiljada. Sa opadanjem ukupnog broja zaposlenih opada i broj dobrih inženjera i dobrih majstora zanatlija, čiji smo nedostatak već počeli da osećamo i tek ćemo ga osećati.

– Na ovako obimnu gradnju u zemlji mogla bi se primeniti ona narodna koja kaže „kljukaš debelu gusku“, jer se poslovi daju strancima, koji nose i poslove i reference. Naše domaće firme i radnici angažovani su najčešće kao podizvođači. Gro građevinskih poslova koji se sada rade jesu poslovi iz oblasti infrastrukture, gde je investitor država. Uslovi koje ona tenderima propisuje, nažalost, takvi su da naše firme ne mogu da ih ispune niti da dobiju posao – navodi Rodić.

Traže se podobni a ne stručni kadrovi

On dodaje da zbog takvog tretmana u svojoj zemlji naše firme trpe i kada je reč o eventualnom dobijanju poslova u inostranstvu.

– Da bi građevinske firme dobile posao napolju, moraju da imaju garanciju neke institucije odnosno banke i da imaju reference. Ali kako će da steknu te reference kada u svojoj zemlji ne dobijaju poslove, već ih dobijaju stranci? Zato je naša građevinska operativa, s kojom smo se nekada dičili i dobijali velike poslove po svetu, došla u tešku situaciju. Ona tavori i jedva preživljava, a njene zarade iz inostranstva, koje su početkom osamdesetih godina merene u milijardama dolara, sada su se svele na par stotina miliona dolara na godišnjem nivou.

Maćehinski odnos države prema domaćem građevinarstvu, koji prema rečima našeg sagovornika traje pune dve decenije, odrazio se i na radnu snagu. Jer kada nema proizvodnje, nema ni visokokvalifikovane radne snage kakvu smo nekada imali. Ranije su firme imale ugovorene i obezbeđene poslove i godinama unapred, pa su stvarale i čuvale kvalifikovan kadar. 

Sada se mladi kadar sve manje produkuje, a umesto visokokvalifikovanih majstora i fakultetski obrazovanih ljudi traže se polukvalifikovani i podobni, bez obzira na stručnost. 

– Potcenili smo sopstvenu radnu snagu i struku koja zna da radi posao. Gleda se samo da su ljudi podobni, dok smo stručne eliminisali, pa smo došli u situaciju da građevinsku politiku vode nestručni. Poslovi se ne daju ozbiljnim kompanijama iz ozbiljnih zemalja već peračima para. Ovo je za njih idealno tlo. U njima su često angažovani Turci, Albanci, Indusi, Pakistanci, Rumuni, Azerbejdžanci, Sirijci, a naša domaća radna snaga je totalno zapostavljena.

Neće imati ko da krpi puteve

U takvoj situaciji dobri stručnjaci odlaze napolje, te smo izgubili i inženjersku i zanatsku elitu. Ozbiljne zemlje, koje vode računa o svojoj budućnosti i građanima, videle su u njima dobar kadar za sebe, a mi se, ukazuje Goran Rodić, suočavamo i sve više ćemo se suočavati sa manjkom dobrih majstora svih profila, zidara, zavarivača, ali i vodoinstalatera i električara i ostalih. Među onima koji su ostali dosta je starijih ljudi, pa se starosni prosek u ovoj grani ozbiljno podigao, te se može reći da ona velikim delom počiva na pedesetogodišnjacima, šezdesetogodišnjacima i penzionerima. Naročito kada je reč o inženjerima. 

Nedostatak majstora, ukazuje Rodić, odraziće se tako da neće imati ko ni da krpi puteve kada budu propadali. 

Ne prolaze bolje ni firme proizvođači materijala i proizvoda koji se ugrađuju u građevinske radove jer su i ti materijali i proizvodi uglavnom uvozni. Rodić navodi da se od domaće proizvodnje iz ove grupacije još donekle drže cigla i beton, dok je ostalo mahom uvozno. 

– Uvozi se armatura, stolarija, profili, podovi, elektro i mašinske instalacije. Čak i staklo. Mi smo toliko uvozno zavisni da ne verujem da se ugrađuje više od deset odsto domaće proizvodnje – kaže naš sagovornik.

Antrfile

Najpreči su vodovod i kanalizacija

Goran Rodić ukazuje na još jedan veliki problem, bolje reći promašaj kada je reč o projektima koje finansira država kao trenutno najveći investitor u zemlji. 

– Najviše se grade putevi. Oni jesu važni, ali nisu najvažniji. Srbija mora da reši problem vodovoda i kanalizacije jer 90 odsto opština u zemlji nema regulisan vodovod i kanalizaciju. To je prioritet, a najbitnije je integralno uređenje moravskog sliva. Predviđeno je da se na Moravi uradi šest kaskadnih akumulacionih jezera, da se ta voda prečišćava i da se navodnjava priobalje, na kom živi oko tri i po miliona ljud. Tako bi se obezbeđivala zdrava voda za piće, za navodnjavanje i imalo bi za kanalizaciju. Predviđa se da će se za 10‒12 godina protok voda kroz Srbiju drastično smanjiti, pa nećemo imati ni vode za kanalizaciju ni za piće. To je veliki reskir i za svaku pametnu zemlju to bi bila investicija broj 1 – objašnjava naš sagovornik i dodaje da bi u Beogradu trebalo da se završi interceptor, kao glavna gradska kanalizacija. – Urađen je samo jedan deo, onda su to dali Kinezima da rade, ali ništa nije urađeno. A Beograd i dalje nema fabriku za preradu otpadnih voda, nego ima 300 kanalizacionih ispusta kojima ta voda ulazi u reke, a kada padne vodostaj, sve maltene na suvo izlazi. Ne ide u reku nego napolje. pa ceo grad smrdi. 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!