Beograd na dlanu

Beograđani, ne dišite do daljeg

Piše: Ruža Mevorah

Beogradski glas – Zove me ćerka, kaže, mama, ne smeš na pijacu, vazduh nije za disanje… Kaže, nešto što bi trebalo da bude 40, sada je 240, a kod nas na Novom Beogradu 260! Kaže, nemoj slučajno da izlaziš iz kuće… Moja komšinica tako nije u subotu išla na pijacu, a ovakve razgovore Beograđani često vode ovih dana, jer vazduh je loš. Beskrajne magle samo su zakovale zagađenje, alarmirana je javnost, nije baš bilo panike, ali ta je lavina na granici da se pokrene.

U suštini, podaci o zagađenju vazduha slični su već godinama, samo su sada u žiži pažnje javnosti. Vlast, uterana u tesnac, aktivirala je krizni PR i obećanja, a opozicija, naravno, optužuje vlast za zagađenje. Niko ne voli da bude prvi na listi najzagađenijih gradova na svetu!

Nedostižno poglavlje 27

Za sve što nam se u ovoj priči događa krivi smo sami, a suština je da država nema para za suzbijanje zagađenja. Zato se svih ovih godina uzda u vetar, sneg, kišu i sve ostale od boga date mere spasa. Te mere čine vazduh u Beogradu podobnim za disanje 200‒300 dana u godini, kako kojoj. U ostale dane je nepodoban. O tome izveštavamo na prethodnim stranama.

Pošto vazduh nije lancima privezan za Kalemegdan, zagađeni Beograd smeta i Briselu. Pre tačno godinu dana objavljen je izveštaj Evropske energetske zajednice sa sedištem u Beču i mreže nevladinih organizacija predvođenih Alijansom za zdravlje i životnu sredinu i evropskom organizacijom za zaštitu okoline „Evropa bez uglja“. Tu se kaže da 16 termoelektrana na zapadnom Balkanu zagađuje regiju i celu Evropu više nego svih drugih 250 evropskih elektrana na ugalj zajedno.

Srbija naravno ne može bez struje i grejanja, a glavni energent joj je ugalj. Prelazak na „zelene“ izvore energije toliko je daleko od nas da ne vredi trošiti reči na priču. Zasad pokušavamo da upodobimo TA pogone ekološkim standardima, ili tek da ih upristojimo.

Uvođenje evropskih ekoloških standarda koštaće nas inače, po mišljenju stručnjaka, više nego bilo koja druga oblast u pristupnim pregovorima sa EU. Poglavlje 27, kažu, najteže ćemo otvoriti i zatvoriti jer decenijama nismo ulagali u ekologiju. Desetine milijardi evra biće nam za to potrebne, a opet, u famoznom planu „Srbija 2025“, koji je predsednik nedavno predstavio, predviđena je „samo“ milijarda evra za ekologiju. Stavka „životna sredina, prerada otpadnih voda i kanalizacija“ u planu nosi 877,6 miliona evra u narednih pet godina, a stavka „vodovodne mreže i obnova mreže“ 122,4 miliona evra. Vazduh se nigde ne pominje.

Pritom treba imati na umu da Srbija, što se ekologije tiče, nije usamljen slučaj na Balkanu. Hrvatska je postala 28. punopravna članica EU 1. jula 2013, a obavezala se da će tek 2023. godine uskladiti sve svoje ekološke standarde sa EU.

Tirana primer Beogradu

Ali da se vratimo na zagađenje vazduha i pomenuti krizni PR vlasti. U to, recimo, spada zaklinjanje Aleksandra Antića, ministra rudarstva i energetike, da nije kriv. „Apsolutno odgovorno tvrdim da u poslednjem talasu zagađenja vazduha nisu učestvovale termoelektrane, budući da ne emituju praškaste materije zbog ugrađenih elektrofiltera“, rekao je Antić.

Priču o parama upotpunjuje njegova slika stanja stvari. Srbija je, kaže, uložila 475 miliona evra u elektrofiltere termoelektrana, tako da one više ne emituju praškaste materije, a u toku su radovi na ugradnji postrojenja za smanjenje emisija drugih štetnih materija, vredni 500 miliona evra. Takođe, tvrdi da danas 77 odsto toplana koristi gas, koji je čist energent, a pre pet godina to je bilo 66 odsto. Naveo je i da trenutno energetske kompanije najviše investiraju u zaštitu životne sredine, ukupno 500 miliona evra.

Opozicija, opet, kritikuje vlast da ne radi dovoljno. Među javnim istupima izdvajamo saopštenje Branka Mladenovića, stranačkog kolege Zorana Živkovića. On je pitao gradonačelnika Radojičića kako misli da Beograd kandiduje za zelenu prestonicu Evrope, kada grad ne ispunjava ni osnovne ekološke standarde.

„Zašto Beograd nije deo mreže energetski efikasnih glavnih gradova u jugoistočnoj Evropi, koju čine Zagreb, Sarajevo, Podgorica, Skoplje i Tirana, dok nemački grad Frajburg služi kao model“, pitao je on. „Sramotno je da, na primer, Tirana ima funkcionalan električni taksi, zelene linije gradskog saobraćaja na kojima funkcionišu električni autobusi, dok gradonačelnik glavnog grada Srbije priča u medijima da Beograd isto to ima, ali u nekakvom maglovitom planu.“

Mladenović predlaže da se u Beogradu, na mestima sa hronično visokim zagađenjem partikularnim česticama, postave biotech filteri, uređaji koji smanjuju zagađenje i mogu da prečiste do 80 odsto fine prašine, smanje emisiju azotnih oksida, čiji su najčešći izvor stara dizel vozila, a da pritom ne zauzimaju veliku površinu na trotoarima. Takvi uređaji postoje u više od deset zemalja u Evropi, a mogu da prečiste vazduh za do 7.000 ljudi na sat.

Cenu nije pominjao, ali, kad je o ekologiji reč, mantra opozicije su pretpristupni fondovi EU. Kad je reč o ekologiji, a prema javno dostupnim podacima, da bismo se uopšte kandidovali za sredstva iz fondova za finansiranje infrastrukturnih projekata u oblasti zaštite životne sredine, neophodno je da garantujemo stabilan i kontinuiran izvor kofinansiranja od Republike Srbije i jedinica lokalne samouprave, i to u iznosu od 15 do 30 odsto od ukupne investicije.

Ima tu još jedna začkoljica, zbog koje ćemo još dugo disati zagađen vazduh. To je činjenica da, čak i kad podnositelj zahteva zadovoljava kriterijume EU, deo sredstava dobija retroaktivno. Prvo potroši sopstveni novac i realizuje deo investicije, a tek potom dobija novac od donatora. Ne lipši magare do zelene trave, kaže naš narod. Vidite i sami da je lakše i jeftinije uzdati se u sneg, kišu i košavu nego u bespovratna sredstva.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 12. 02. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!