Srbija

Opet u Beogradu

Piše: Mića Žarković

Beogradski glas – Let od Toronta do Beograda s mačorom u torbi bio je sve drugo samo ne rutinski. Taj drumski razbojnik i secikesa dva puta je, poput Hudinija, iznutra otvorio rajsferšlus i na opštu radost i pometnju putnika počeo da beži po avionu. Srećom, niko se nije bunio, a glavni stjuard bio je ljubitelj životinja, tako da smo izbegli mnoge neprijatnosti. 

Teško je objasniti zbog čega čoveku uvek i iz čista mira krenu suze kada avion počne da se približava rodnom gradu. Valjda se tako osećaju i ljudi iz manjih mesta kada iz autobusa ili automobila iza poslednje krivine ugledaju zvonik i krovove koje pamte iz detinjstva. Avion je još rulao kada su svi putnici povadili telefone da nekome jave važnu vest da su sleteli, a onda počeli da se guraju prema izlazu iako su vrata još bila zatvorena.

Lepo je ponovo biti u stanu u koji se moja porodica uselila pre više od šezdeset godina. Te 1958. godine na prvom festivalu u Opatiji nagradu publike dobio je Toni Kljaković s pesmom „Sretna luka“, a uveče su svi nestrpljivo čekali osam sati da ih sa crno-belih i nemoguće malih TV ekrana o svim važnim vestima obavesti Mića Orlović.

Isti je samo pogled sa terase

Prohujaše mnoge godine radosti i razočarenja, vreme mira i vere u budućnost smenilo je vreme rata, zapravo prošao je čitav jedan život, ali pogled sa naše terase ostao je isti. Iza škole, koju je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, vide se francuska ambasada, a malo dalje, iznad krošnji, Kalemegdanska tvrđava i „Pobednik“. Kao na dlanu vide se Ušće, Ratno ostrvo i zemunski Gardoš, a posle kiše u daljini naziru se obronci Fruške gore. 

Utisak da se malo šta promenilo stalno se smenjuje s nelagodnim osećajem da ništa više nije isto. Susreti sa starim komšijama i ostarelim drugarima iz kraja deluju kao roditeljski zagrljaji, ali šetnja Knez Mihailovom i Terazijama otkriva novi Beograd, u kome su nestali tragovi bivše, u plamenu propale domovine. Ne postoje više „Rudnap“, NAMA, Robne kuće „Beograd“, „Invest import“, „Ineks“, „Komgrap“, bioskopi „Kozara“, „Kosmaj“ i „20. oktobar“, a u zgradu „Albanije“, u prostorije „Beogradske banke“, uselile su se neke privatne firme. Nema više „Mode“ ni poslastičarnice „Petrović“. Novi nazivi radnji crpu se iz narodnih izvora. Na primer, „Jackie“, „Monsoon Lady’s“, „Annabela Beauty Store“, a bivši „Šaran“, gde si u društvu pijačnih nakupaca mogao da pojedeš dobru jagnjeću čorbu, sada nosi naziv „Pocket Caffe & Billiards“.

Pa ipak, čovek ne očekuje da ga na njegovoj rodnoj grudi iza svakog ugla dočekuje poneka balkanska stupica. Nestanak vode i struje ili lift u kvaru ovde su rutinska pojava, a susreti sa administracijom neodoljivo podsećaju na Nušićevog sreskog načelnika. Mi smo, kako se kaže, osebujan mentalitet. 

Sećam se priče iz srećnijih vremena, kada se za vreme poslovnih pregovora u jednoj našoj firmi nemački predstavnik vratio iz klozeta crven u licu. Svi su shvatili da je odabrao jedini pisoar koji su svi izbegavali jer nije bio povezan s kanalizacijom, što znači da je čovek pišao sebi pravo u cipelu. To što su se svi blesavo smejali još više je razjarilo nesrećnog Švabu. Oprez je ovde majka mudrosti jer balkansko-palanački podsmeh, od koga se nismo odvikli, uvek budno vreba.

Opšte je poznato da Beograd ubedljivo vodi u svetu po broju kafana, kafića, restorana, menjačnica, banaka, pekara i kioska po glavi stanovnika. Grad rado posećuju mladi iz cele Evrope. Jeste da je provod jeftiniji, ali nije to glavni razlog. Beograd je oduvek krasila jedinstvena jebivetarska atmosfera, u kojoj vlada pravilo da nema pravila. Idealno za glupiranje. 

Ima i dosta starijeg, dobrostojećeg sveta, koji stiže luksuznim rečnim brodovima. Bazajući po starom gradu pokušavaju da shvate vodiča, koji se upinje da objasni ono što je neobjašnjivo: istoriju naroda koji je uvek ginuo u ratu i teško živeo u miru.

Nisam načisto s ovim gradom

I tako smo se jednog sunčanog prepodneva Zoka i ja vraćali Knez Mihailovom, na trenutak zaboravivši na majstore, Elektrodistribuciju, prijave, odjave i katastar. To su trenuci kad se Beograd voli. 

U Torontu toliko sveta ima na ulici samo kada u pet sati svi pojure prema centralnoj železničkoj stanici da uhvate prigradski voz. Ovde nikome ne pada na pamet da žuri. Majke guraju kolica, deca jedu sladoled, svi razgledaju izloge, a u kafanama nema praznog mesta. Sunčevi zraci iz pravca Kalemegdana padaju ukoso, kupaju ulicu i sav taj svet nežnožutom bojom. 

Za trenutak nisam bio siguran gde se nalazimo jer odjednom se iz pravca sunca pojavio nasmejani Vlada Došen, čovek koji se zarekao da više nikad neće ući u avion. I uopšte, naš svet iz Toronta ovde se viđa svugde, na pijaci, po kafanama, pa čak i na teniskim terenima na Kalemegdanu. 

Nisam načisto s ovim novim gradom. Treba vremena da se prihvati da povratak u rodno mesto nije isto što i ulazak u mirnu luku. Gde li su nestale one silne zgodne devojke i zanimljivi tipovi? Danas su svi zagledani u telefone. Prolazim pored praznog školskog dvorišta, gde su se nekada istovremeno igrali alurs, između dve vatre, a u srednjem delu odvijale prave fudbalske drame. Valjda je taj pomalo prazan osećaj deo čitavog paketa.

Neko mudriji je rekao da se više nikada ne možeš vratiti kući jer se stari kraj vremenom izmenio, a ni ti više nisi isti.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 04. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!