Srbija

Novi Sremski front

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Kuća na prodaju. Taj natpis, na hartiji ili kartonu, širi se šidskom opštinom kao kakva kuga. U gradu i selima, posebno u Adaševcima i Principovcu – gde je država tri objekta prenamenila za smeštaj migranata – možete birati kuću ili seosko gazdinstvo. Ako kupite, donećete radost ljudima koji bi da pobegnu što dalje od registrovanih i ilegalnih migranata. Zbog njihovog ponašanja, čeznu za životom u kome su brinuli brige koje su svima doneli raspad zemlje i ratovi, obesmišljena politička tranzicija, pljačkaška privatizacija i nezapamćeno osiromašenje naroda.

Opština je zbrinula više od hiljadu migranata. To je, tvrdi se, trećina svih izbeglica – od Indije, preko Bliskog istoka, do Kube – koji danas žive u Srbiji. Ovuda je prošlo više od milion migranata do 8. marta 2016, kad je EU zabarikadirala granice. Ali time nije zaustavljen njihov priliv u Srbiju, oni sve vreme odlaze u EU, legalno ili ilegalno, a na njihova mesta stižu novi migranti.

Ne zna se koliko ih se krije po šumama, opustelim fabrikama, poslovnim zgradama, privatnim kućama. Neće da se prijave, neće da žive u prihvatnom centru. Procena je da ilegalnih migranata uvek ima oko 140, a u celoj zemlji do 800.

Šid je vrata bio otvorio i Srbima proteranim ili izbeglim iz Hrvatske i BiH, bilo ih je oko 40.000. Kod rodbine ili na drugim mestima privremeni smeštaj našlo je oko 14.000. Trajno se naselilo oko 7.000 i oni danas čine petinu ukupnog stanovništva u opštini. Posle svega preživljenog i izgubljenog u Hrvatskoj i BiH, zasuli su ih i problemi s migrantima.

Noćni upadi u šlepere

PRVI DAN

GRANIČNI PRELAZ BATROVCI: Na auto-putu ka granici, u rano jutro, u kontrasmeru promiču migranti. U grupama, od tri do pet ili po desetak. Nisu uspeli da pod okriljem noći ilegalno uđu u Hrvatsku. Momci u snazi nose rance ili zelene vrećice koje koriste kao prostirku, prekrivač ili ogrtač. Jedan iz grupe Avganistanaca kaže da ima 25 godina, svi su u Srbiji tri meseca, idu u Pariz, noćas su uhvaćeni, pa će sutra pokušati opet. Neće odustati.

Stižemo do začelja nepregledne kolone kamiona, nabijenih jedan uz drugog. Vozači šetkaju. Neki se kriju od objektiva, mnogi jedva čekaju da neko čuje šta ih snađe na pravdi boga. U jednoj smeni Hrvati puštaju od 220 do 250 kamiona, pa se na prelazak čeka više od 20 sati, otuda kolona od pet, šest kilometra, ume da bude i svih deset. Ni pȏ jada da je čekanje jedini problem, njih satreše migranti.

„Ovde sam stigao juče popodne u pet, a jutros sam se za dva sata pomerio samo 200 metara“, kaže Aleksandar Stošić iz Aleksinca, vozač firme iz Novog Pazara. „Tri puta imao sam probleme s migrantima. Noću nam seku carinske sajle ili ceradu i uvlače se u prikolice. Kad Hrvati na rendgenu nađu migranta, kazna je po čoveku 1.250 evra, za četvoricu 5.000 evra, a za isečenu carinsku sajlu oko 1.200 evra. Zato ne spavamo, čuvamo kamione od njih!“

Pita, zašto država ne napravi parking da vozači bezbedno čekaju prelaz kad je granica ka Šidu tako slabo propusna.

„Ako krenem da šetam auto-putem, policija će me zaustaviti i napisati prijavu, a migrantima ništa, pogledajte šta rade!“, ogorčen je Stošić. „Oni nam ne upadaju sami u kamione, garantovano ima ekipa ljudi koja ih ubacuje unutra. Nema kolege koji s njima nije imao probleme. Čim padne mrak, migranti šetaju na sve strane, mi ih osvetljavamo baterijom, oni nas gađaju kamenjem, hoće i da nalete na nas, viču: ’Šta svetliš?!’, bune se! Ako vidim da kolegi ulaze u kamion i odreagujem, oni hoće da se tuku s nama!“

Kamiondžije čuva solidarnost

Policija retko prođe. Jedan kilometar graničnog prelaza ima osvetljenje, vozači pitaju zašto ono noću nikad nije uključeno i da li je to zato da migranti mogu da upadaju u prikolice.

„Tako je zadnjih šest, sedam meseci, u strahu smo da ovde noćivamo, ali zbog radnog vremena moramo stati u kolonu da bismo prešli granicu“, priča Stošić. „Naš posao ne poznaje nacionalnost ni veru, da li si musliman ili pravoslavac, ja kolegi iz Turske čuvam leđa, on meni… Abi, dođi ovamo da se slikamo zajedno (zove kolegu iz Turske, prim. nov.)! Da nije toga, ko zna šta bi ovde još bilo!“  

Sve to potvrđuju drugi vozači. Srbi, Turci, Bugari, Makedonci, vozači iz BiH neguju bratstvo po volanu i čuvaju jedni druge od migranata.

„Ovde ih po šumi ima ko zna koliko“, kivan je Aleksinčanin. „Jedini način da se zaštitimo od njihovih upada jeste da ih pobijemo! Šta sad, ja treba da glumim psa čuvara? Nije moj kamion, nije moja roba, nije moj posao da stražarim i tučem se s nekim! Policija sve zna. Kad ih naši otkriju, nije nam problem, valjda ih uhapse, ali je problem ako ih ne vidimo i s njima uđemo u Hrvatsku. Našima i nije baš puno u cilju da ih spreče, na skener može da se ide i ne mora. Ide se ako insistiram. Migrantima treba zabraniti kretanje u graničnom području. Šta će oni ovde?!“

O njihovoj borbi protiv upadanja migranata u prikolice roman se može ispisati… Od ove nesvakidašnje kolone pogled puca i na njive, na jednoj neko ore, valja s jeseni zemlju pripremiti. Mladi traktorista neće da priča, ali moli da se ode u Batrovce, tamo je migrantsko čudo neviđeno. Dogovaramo se, seljani će sačekati, samo da mi obavezno dođemo…

Nadomak graničnog prelaza stiže policija. Traže da pođemo, u pograničnoj zoni bez dozvole nema razgovora i snimanja, gledaju sve u Beogradu, pitaju ko se to tamo šeta i snima. Uz izvinjenje što dozvolu nismo tražili, pozdravljamo se posle legitimisanja i bez daljih problema odlazimo…

I crkva pod ključem

Za nekih pet minuta smo u centru Batrovaca, grupa meštana čeka. Raduju nam se muškarci srednje i zrele dobi, već pet godina ne znaju kako da zaštite porodice i imovinu, žude da se čuje na šta im život liči.

„Od 2014. imamo probleme, posebno s ilegalnim migrantima, ne znam da l’ dolaze iz Beograda, stižu vozovima i svakodnevno su ovde, i danju i noću“, veli Dragan Sarić. „Kad ih Hrvati vrate, prolaze kroz naše selo i provaljuju nam u kuće, kradu bicikle, kupe sve što hoće. Žalili smo se policiji u Šidu. Načelnik kaže da ne može patrola sve da postigne, zona odgovornosti je velika. Potrebno je mnogo više policije jer se migranti sklone u šumu kad dođe patrola, i čim ona ode, oni se vrate! Taksisti ih dovoze, policija kaže da imaju pravo kod nas da ih istovare. Noću u grupama idu posred puteva, sede na putu, neće da se maknu kad naiđemo kolima. Još se bune kad kažemo da se sklone!“

Žalili su se UNHCR-u i opštini. Svi su nemoćni, ne zna se ko je za migrante nadležan, pa zato „nama samo vrh države može da pomogne, i ne samo nama nego celoj opštini“. Moraju da idu po decu u školu, deca se plaše, leti ni sladoled ne mogu da kupe jer se migranti rašire po selu. Upadaju u bašte, uzmu šta vole, resto unište, kidaju grane u voćnjacima…

Pre dva meseca noću su upali u kuću Sarićevog brata, gde je osmoro spavalo, odneli laptop, tablet, mobilne, sve patike i razne stvari, obili dva auta. Sariću onomad ukradoše dva bicikla, majka nije smela ni nos da pomoli. U pomoćnoj kući, na imanju penzionisanog profesora Novosadskog univerziteta, ložili su vatru na podu, pokrali, razbacali stvari, polupali prozore. Crkvenu salu su zaključali da migranti u njoj ne bi spavali i vršili nuždu…

Žarko Vučković (85) pokazuje uverenje MUP-a da su mu aprila ove godine migranti obili vrata kuće. Tu je i zapisnik o šteti od 450.000 dinara iz 2017, migranti su mu zapalili štalu od 150 kvadrata tako da su „ostali samo deformisani metalni nosači konstrukcije“. Za uverenje o požaru platio je taksu od 620 dinara, stoku je morao da proda, kradu i nju. Državu je tužio za naknadu štete, advokat brine o tome dokle se stiglo.

Neće u kampove

„Tolike su štete napravili ljudima, lepo da dobiješ slom živaca, u ponoć dolaze da im punim mobilni, gledam ih kroz prozor i ne smem izaći“, nastavlja starina. „Ovo može da reši samo država, pa oni su dobili pare, tako pričaju ljudi!“

Noću nema sna. Psi se razlaju čim naiđu migranti, a onda neki od njih s prozora mogu samo da gledaju kako ovi u Bosut bacaju ukradeno, a suvišno. Na putu ka Šidu sustižemo veću grupu Avganistanaca. Došli su pre mesec dana, kažu, idu u Nemačku jer ovde za njih nema pomoći, eto, „u Beogradu postoji Avganistanski park“! U kampove neće, svi su 16‒18 godina, žale se na teror Al Kaide, neki imaju ranac Agencije UN za izbeglice…

U Šidu nas dočekuju povika i graja. Zbog nas su, viču meštani, očistili onoliko smeće od kog se nije moglo proći, sad im je jasno i zašto su migranti naprasno nestali, tako je bilo i kad se Aleksandar Vučić sam dovezao u Šid „da ispadne da je ovde sve čisto, a nije!“

„Moj otac već mesec dana spava s nožem ispod jastuka jer su migranti tri puta pokušali da uđu kroz prozor i na kapiju“, kaže Aleksandra (24). „Udata sam u Adaševcima, imam dete od tri godine i bojim se da ga dovedem kod roditelja, a da neko ne upadne. Ovako je sigurno već tri godine. Migranti stižu u neverovatnom broju. Kad je Vučić prošle nedelje bio u Šidu, nijednog migranta nije bilo na ulici zato što su nedelju dana pre toga išli po ulicama i sklanjali  ih, da sve bude idealno kad on dođe, a kad je otišao, sve je postalo isto!“

Obijaju kuće, bezobrazni su, vulgarni, u stanju sve da učine da dobiju ono što im treba, međusobno se tuku, nasrću na naše ljude, to više nije normalno, a isto je u Adaševcima gde migranti kolju ovce i meštani prodaju stoku jer ne mogu da je sačuvaju, priča mlada majka, ojađena zbog „upornog zataškavanja“ i što za njihovu muku „neće da čuju ljudi koji ovde ne žive“.

Svi su naoružani

Brana je pukla. Migranti su naselili napuštene kuće, eno i onaj restoran tamo, i napuštenu farmu, zapališe pre tri dana kuću komšije koji se zbog njih odselio sa porodicom. Policija više neće da dolazi, ni na telefon se ne javlja, a ako se jave, kažu „radite šta znate“. Kad ih policija rastera, oni se vrate i tako ukrug. Kad bi bez najave došao neko iz Vlade, video bi teror, da nedeljom popodne „po gradu ne možeš da vidiš našeg čoveka, migranti šetaju, odomaćili su se skroz“. Svi su protiv naseljavanja migranata u Srbiji „ali neće da govore javno o tome, kao da se boje nečega, da li sadašnje vlasti koja u neku ruku štiti migrante jer dobijaju novac za to, nema drugog objašnjenja“.

Ivana Borčića ostavili su žena i deca. Pobegli su, kaže, da spasu život. Bezbroj puta je nalazio noževe, „svi su naoružani“. Žalio se ombudsmanima, opštini, policiji, Ministarstvu odbrane, dva-tri puta pisao je Vučiću, zvao njegov kabinet i razgovarao s nekom ženom…

„Pisao sam Vučiću da pitam ima li načina da normalno živim i napisao šta sam sve doživeo“, uznemiren je Borčić. „Pre nekoliko meseci počeli su da mi obijaju kuću nešto pre ponoći, uspeo sam da ih sprečim. Podneo sam krivičnu prijavu protiv države Srbije i MUP-a, tražim obeštećenje i da mi otkupe kuću jer u njoj ne mogu da živim. Pet godina ne spavam, ustajem više puta noću jer lupaju, galame, hoće da se biju s nama… Opštinski sud se proglasio nenadležnim, poslali me na sud u Mitrovicu. A 18. septembra migranti mi sve uništili i ostavili me kao prosjaka, pokupili novac, zlato, odeću, obuću, hranu iz zamrzivača, jorgane, polupali servise… Policija je uhvatila trojicu Alžiraca i vratila mi dva para patika, ali pare, zlato, hranu nisu, što su mi onda vratili patike?!“

Policija ne sme da reaguje

Neće da sluša ženu i decu: da ostavi dve kuće.

„Postao sam tvrdoglav, u svojoj državi ne možeš da funkcionišeš, treba li mi da se organizujemo da se branimo?!“, ljut je Borčić. „Tražimo zaštitu! Ako meni policija kaže da nema ovlašćenje, šta ja onda živim? Vršljaju po gradu bez ikakvih dokumenata! Na pijaci da vidite, to naučilo da psuje! Psuju naš narod! Oni neće da jedu ono što dobiju, a naš narod, sirotinja, to kupuje od njih! Prodaju nam konzerve, odeću, obuću, sveske, knjige, oni dobijaju ogromne količine, jogurt nam prodaju!“

„Migranti su zaštićeni kao beli medvedi“, deprimirano će taksista Vlada Vuksanović.

„Sinoć je bilo problema“, dodaje. „Napili se migranti, nismo hteli da vozimo, oni nam lupali po kolima, mi zvali policiju, oni kažu: ’Mi njima ništa ne možemo’! Pa šta mi da radimo, da mi ovde pravimo red?! Domaćeg stanovništva u gradu nema, od 15.000 otišlo je više od 8.000, zapamtite šta sam rekao: za još tri godine otići će i ovo što je ostalo, na kraju ćemo se mi morati iseliti da bi oni ostali tu da žive! E, to će biti uskoro ako tako nastavimo! Kad god neko dolazi, to se, brale moj, očisti, sutradan izjave u novinama da je u Šidu sve pod kontrolom! To su čiste laži! Pa Ivana dobro nisu ubili kad su ga opljačkali! Niko ne reaguje. To što migranti u Šidu rade, to nema nigdi! Nigdi! Ko im to dozvoljava? Šta ima da baulja ovde posle sedam sati? Neće u kamp? Pa deportuj ga odmah! Šid im je zadnja stanica, sav haram ovde dolazi, to su lopovi i kriminalci, ko zna koliko ih ima, jedni odlaze, drugi dolaze, svaka čast samo ovima u kampu za porodice, a ove druge – to ne može pobrojati niko!“

U Šidu više nema privrede

Šta treba da uradimo da nas neko zaštiti? Pitanje ostaje da lebdi bez odgovora. Oko pola šest uveče, mrak, u Adaševcima, gde je i Spomen-park Sremski front, duž kilometarske glavne ulice čoveka ni za lek, na svim kućama spuštene sve roletne, nigde svetlo da se vidi, ako ga ima, onda je u dubini domaćinstva. Na putu ka Principovcu, preko puta nove, lepe crkve u selu Sot, tridesetak migranata, neki piju pivo ispred radnje, a šačica meštana, kivni na sve, ni reč da izuste o životu ovdašnjem…

Vraćamo se u Šid, razgovaramo sa ljudima iz lokalnih struktura. Traže da budu anonimni.

U Šidu više nema privrede. Najgori su migranti iz zemalja Magreba, među njima je veliki broj mnogo teških kriminalaca o kojima se mora povesti računa. Ovde je najmekša granica ka Hrvatskoj i BiH, Hrvati kad ih uhvate, prvo ih prebiju, sve im oduzmu i vrate ih nama na krpljenje, kod lekara. Pare za migrante daje Komesarijat za izbeglice (KIRS), državi stižu donacije, opština subvencioniše sa pet-deset odsto.

Problem su ilegalni migranti, stalno odlaze i dolaze novi, „komuniciraju preko svojih grupa i elektronskih mreža i tačno znaju kojim rutama treba da se kreću, čak znaju i na nivou kuće gde se šta nalazi u kom mestu“. Spavaju u „Grafo Sremu“, u napuštenoj zgradi na Vašarištu – većinsko vlasništvo bivše „Vojvođanske banke“, neki po parkovima, na betonu, na stanici. Vozom dolaze iz Beograda, ne zna se da li ih u Beogradu proverava policija ili iz Preševa dođu taksijem. U julu je bilo 600 migranata, sad ih je više od 1.000, to je povećanje preko 83 odsto…

U motelu, pred spavanje, na RTS-u ide dokumentarac o letećim vevericama, letećim žabama, letećim zmijama…

Milionče evra godišnje


DRUGI DAN

Srbija je tri velika objekta u Šidu odredila za prihvat migranata, njima upravlja KIRS. To su motel u Adaševcima, u vlasništvu ćerke-firme NIS „Jugopetrola“, koji je služio za odmor zaposlenih; vila s povećom okućnicom prekoputa šidske železničke stanice i Bolnica za dečju rehabilitaciju u Principovcu, gde samo zgrada ima blizu 3.000 kvadrata. Po raspadu SFRJ to je bila jedina ustanova u Srbiji za decu s plućnim bolestima i motoričkim poremećajima, radila je i posle bombardovanja, kasnije je ugašena.

Sva tri centra su otvorenog tipa, migranti mogu da odlaze i dolaze preko dana, uveče bi morali da budu u objektu. Imaju tri obroka, krevete, grejanje, prostor za rekreaciju i hobije, internet, zdravstvenu negu. Na godišnjem nivou troškovi sva tri objekta, sa zaradama zaposlenih, prema podacima koje smo dobili u KIRS-u, iznose oko 1,1 milion evra. Donacije pokrivaju oko 954.000 evra, oko 137.000 evra je iz budžeta Srbije. Obilazeći centre čujemo da se država obavezala da uvek ima 6.000 ležajeva za migrante i da se toga drži.

ADAŠEVCI: Oko centra i u njemu od rane zore je mravinjak jer tu boravi oko 550 migranata, gro iz Avganistana, Iraka i Pakistana, skoro svi muškarci, samci, do 30 godina. Neki ne mogu da se gledaju vekovima i izbije poneka tuča, nalik tuči naših navijačkih grupa. Ta populacija nosi neku destrukciju, kaže koordinator Dragan Velimirović, tako da u objektu bude štete u kupatilima. Imamo u kontinuitetu priliv migranata, dodaje, balkanska ruta je uvek bila aktivna. Sporadična su krivična dela, van centra.

Dobijaju zvanični džeparac na karticama sa 3.000‒5.000 dinara mesečno. Oni plaćaju telefonske račune, kupuju telefone, „mi ne znamo odakle im novac, to je njihova intima“, pomažu im međunarodne organizacije i naše NVO. Inače, sobe su im neuredne i ne vode računa o ličnoj higijeni, smrad je nesnosan, ali zaposleni, koji rade u smenama po sedam dana, ne mogu da im menjaju te navike. Zabranjeno je unošenje noža, pištolja, makaza i boksera.

Divan je bio kićeni Srem

ŠID-STANICA: U dvorištu se suši veš, trčkaraju deca, prolaze zabrađene žene, sa ulice gledaju migranti koji nisu tu smešteni. Ovde je 38 porodica, ukupno 165 migranata, najviše iz Iraka, Sirije i Irana. Na put kreću s parama, kažu zaposleni, neki sa dosta novca. Niko od njih „nije jad i beda, sad je era kartica, neko uplati u Iraku, Iranu, oni ovde skinu, stalno su onlajn“, to su ekonomski migranti. I sami migranti čuvaju kamp od ilegalnih kolega. Samci dobijaju mesečnu karticu sa 3.000 dinara, porodice sa 5.000 dinara, ko ima više dece – može dobiti više kartica.

PRINCIPOVAC: Uz zgradu su dignuta dva šatora sa grejanjem, jedan je krcat. Gradi se vodovod. Sada je na broju 339 samaca, u proseku 25 godina, najviše iz Avganistana, Pakistana i Sirije. Poslednjih meseci, kažu zaposleni, veoma kratko se zadržavaju, prosečno 15 dana. „Juče smo registrovali neke ljude, a danas su osmorica otišla da ilegalno uđu u EU, ako se ne vrate za sedam dana, znači da su prošli kroz Hrvatsku“, čiji su graničari udaljeni 150 metara. Incidente prave samo novodošli Alžirci, kradu telefone, ali incidenata nema mnogo, a kad izbiju, traju kratko. Odavde je najjeftinije otići u EU i zato se broj migranata ne smanjuje…

Nazad u Šid, grad gde se krune i muške suze. Na travnjaku uz pijacu migrantkinja, učenica osmog razreda, s tatinim prijateljem prodaje nove patike, po 2.000 dinara, musli i paste za zube iz kampa, domaću hranu za bebe… Čim je shvatio da snimamo, muškarac bukvalno beži. Kasnije i devojčica. Prodavci na pijaci viču i psuju što nijedna televizija i nijedan novinar neće da napišu istinu, o kojoj neće da govore: imate oči, idite i vidite!

Videsmo. Divan je bio kićeni Srem, lepo je bilo živet u njem. Sada, ovde naš narod živi gore nego Srbi u enklavama na Kosmetu.

Ekser za sanduk Srbije

Uselu Leskovac pored Gruže (oko 95 kuća) pre tri godine jedan Srbin kupio je kuću i rešio da je ovih dana proda migrantima iz Pančeva. Meštani mu to neće dopustiti.

„Migranti su nudili pare za tu kuću i selo se nije složilo, zvao sam tog vlasnika Miliju pre desetak dana i rekao mu, sad čekamo da vidimo da li je odustao od prodaje“, kaže naš sagovornik iz Leskovca. „Pre pet, šest meseci kuću u selu kupili su Albanci, ali organizovali smo se, svaka kuća je dala po 50 evra, jedan komšija je dao do 3.000 evra i otkupili smo kuću, oni su lepo i mirno otišli iz našeg sela. Otkupićemo mi bilo koju kuću u našem selu, složni smo, zasad ne psujemo majku nikome, kulturni smo, videćemo kako će biti.“

Dodaje, čuli su da je u Čumiću kod Kragujevca nekoliko migranata naselilo neka domaćinstva. Čuli su, u Vitkovcu, desetak kilometara od njih, migranti isto gledaju da se nasele, još nisu uspeli, a „vlast ko vlast, koja je kuća napuštena, a na prodaju je, čuli smo da će vremenom opština i država da otkupljuju za migrante“.

Ovih dana portal „Srbin Info“ javlja da su vlasti u Kragujevcu odobrile potpisivanje memoranduma sa Danskom da do 28. februara 2020. migranti dobiju šest seoskih domaćinstava, građevinski materijal za renoviranje ili nameštaj, da se podignu četiri montažna objekta koja će biti opremljena nameštajem i belom tehnikom, kao i da 11 migranata dobije materijal za gradnju kuće. Moći će da budu katastarski vlasnici imovine.

Prošle godine je u dlaku istu vest objavio portal Telegraf.rs, uz komentar izvesnog Šumadinca Jovana: „Onima koji su to odobrili dabogda unuci bili Arapi“, s tim što je rečeno da građani nisu razumeli šta je vlast odlučila. U konfuznom tekstu kaže se da se odluka vlasti odnosi na „raseljene iz bivše SFRJ“ i Rome koje EU vraća u sklopu readmisije. Desetak dana kasnije, „InfoKG“ prenosi pisanje „Kurira“ da su seljaci iz Cerovca i 13 najvećih šumadijskih sela spremili traktore zbog sporazuma gradonačelnika Radomira Nikolića s Dancima.

„Postoji ugovor iz 2007, gde se tačno vidi da je reč o migrantima“, izjavio je tada Nenad Jovanović, predsednik MZ Cerovac, dodavši da je više od 80 odsto predsednika MZ iz SNS-a, ali su se ujedinili kao kad je bombardovao NATO, jer je ta odluka „najveće zlo koje je pogodilo Šumadiju u poratnoj istoriji“. „Ako Nikolić pristane da ih smesti u Bajčetinu na svoju dedovinu, razmislićemo, jer to je zabranjeni grad, imaju heliodrom, puteve, a svega šest stanovnika“, kazao je Goran Pantić iz Ilićeva. Bivši odbornik Tomislav Božinović rekao je tada da je „to budalaština koja dugoročno može da nam bude ekser u sanduk jer su šumadijska sela mahom opustela, a država nema strategiju da ostavi mlade“.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 04. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!