Srbija

Car(je)Go aplikacija

Kolonoskop
Piše: Branislav Krivokapić

Da su – umesto jalove borbe protiv divljih taksista i kupovine vremena izradom studija o optimalnom broju taksi vozila – cene taksi usluga liberalizovane, taksisti bi danas nesmetano uživali status preduzetnika

Nakon uzaludnog pozivanja telefonskih brojeva nekoliko taksi udruženja, na koje se ili niko nije javljao ili mi je posle višeminutnog čekanja dispečer poručio da nazovem kasnije jer nemaju slobodno vozilo, silno sam se obradovao kad je ispred moje od podizanja već umorne ruke stao „logan“ s taksi oznakom i bez putnika. Ali radost je kratko trajala. Kad je čuo da hoću da se prevezem do Doma zdravlja „Merkator“, koji se od Cvetkove pijace nalazi na razdaljini koja svakako predstavlja primamljivu vožnju, taksista je rekao da je on, zapravo, krenuo kući, pa je, onako usput, mislio da odradi još neku kintu. A pošto ne idem u njegovom pravcu, izvinio se i zamolio da potražim drugi taksi.

Mnogi beogradski taksisti tako zamišljaju svoj posao. Ali ne i konkurenciju, čak i kad je lojalna, a kamoli kad je nelojalna. Godinama posle petooktobarskih promena 2000. predstavnici ove branše ponašali su se kao da Milošević nije ni odlazio s vlasti. Tako, na primer, za razliku od taksista u Barseloni, koji strane jezike natucaju samo kroz pantomimu – od nejasnog mlataranja rukama do histeričnih gestikulacija dostojnih Almodovara, taksisti u Beogradu engleski parlaju sve u šesnaest, koristeći svaku priliku da neobaveštenim strancima vožnju od najviše desetak kilometara naplate barem „uan tauznd fajv handrd“ dinara. I dok su Katalonci, uprkos Laki je malo nervozan temperamentu, besprekorno organizovani i veoma disciplinovani, što značajno doprinosi činjenici da su u Barseloni, koja je po površini manja od Beograda, a ima nešto veći broj stanovnika, saobraćajne gužve veoma retke, ovdašnji taksisti su kao po definiciji skloni haosu. I kad ne štrajkuju, a kamoli kad traže „poštovanje zakona“.  

Ali, da se ne lažemo, za taksi haos u Beogradu, zbog kog mnogi zaposleni Beograđani već danima ne stižu na „Slagalicu“, krive su i prethodne vlasti. Ne baš Dragan, još manje Milovan Đilas, ali svakako oni koji su, ne samo kroz imena stranaka kojima su pripadali, smatrani demokratama, pobornicima tržišne ekonomije i uređenog društva. Setimo se samo proleća 2008, kada je, povodom toga što su gradske vlasti propisale jedinstvenu cenu taksi prevoza, predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković Bajalović ocenila da takva odluka predstavlja ograničavanje konkurencije na štetu potrošača i učesnika na tržištu i da njome Grad onemogućava taksiste da se međusobno nadmeću ponudom niže cene, a Beograđane da koriste jeftinije taksi usluge. Ali „demokratska“ vlast ne samo da nije podsticala konkurenciju već je u jeku predizborne kampanje za parlamentarne izbore održane 11. maja 2008. naložila komunalnim inspektorima da kažnjavaju taksiste koji daju popust na telefonski poziv. A prilikom prvog narednog poskupljenja, tadašnji direktor Uprave za cene Grada Beograda Čedomir Todorović izjavio je da je „vožnja po starim cenama neprihvatljiva jer je odluka o poskupljenju doneta na zahtev 16 taksi udruženja“. U njegovoj političkoj partiji (DS), u čijem vrhu su bili sve sami magovi ekonomske teorije, a bogami i prakse, nije tada bilo nikoga da mu objasni da se taksimetri ne baždare po principu skupštinskog preglasavanja. 

Otkako su naprednjaci „zajahali“ Beograđane, stvari su se donekle promenile. Skupštinsko preglasavanje više ne postoji, a taksimetre baždare ministarski kumovi i kompjuterski programi, takozvane aplikacije. Jedina sličnost sa vremenom demokrata je u tome što ne postoje tržišni mehanizmi regulisanja ponude i tražnje. I haos je bio neminovan. Čim je aplikacija postala ozbiljna zajebancija, kumovi su šiznuli, legalni taksisti su počeli da divljaju, a „divlji“ su, koristeći rupe u zakonu, kako kaže premijerka, postali „legalni“. A moglo se i moralo drugačije. 

Da su – umesto jalove borbe protiv divljih taksista i kupovine vremena izradom studija o optimalnom broju taksi vozila – cene taksi usluga liberalizovane, taksisti bi danas nesmetano uživali status preduzetnika koji građane prevoze iz tačke A u tačku B, Ana i Zorana bi imale razlog manje da se ne podnose, a Goran Vesić bi u disciplini maltretiranja građana ostao bez konkurencije. I niko ne bi znao za Aleksandra Bjelića, vođu taksi kartela, predsednika Saveza auto-taksi udruženja Srbije, a još manje za Aleksandra Vučića, predsednika Udruženja „CarGo“, koje je, iako zbog nepreciznosti zakonskih propisa faktički predstavlja divlje taksiste sa internet aplikacijom, korisnicima taksi usluga konačno donelo mogućnost izbora. A čim se mogućnost izbora pojavi, nazire se kraj monopola. I to je suština priče. Čvor koji bi se lako dao razmrsiti samo da Bjelićevi uzviknu: Vučiću pederu! 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 11. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!