Reportaža

Vlast ometena u ljudskosti

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Za ljubav treba imat’ dušu. Tu pesmu „Atomskog skloništa“ obradio je mangup ovdašnji  Dušan Prelević Prele, prerađuju je i drugi. Stihovi žive, na ovakvo doba i običaje trajaće decenijama.

Duša nije potrebna samo za ljubav, trebalo bi da je imaju i oni koji vladaju. Teška vremena, kakva je istorija toliko puta zapamtila, opominju da vladalac ne mora biti duša od čoveka. Zbog toga i pišem: vladaoci bi trebalo da imaju dušu zato što je imaju i oni njihovi podanici čijim se zdravljem ko zna ko surovo poigrao.

Prolazim kroz upravo otključana i otvorena vrata dok se razležu buka i galama. Jedan pogled obuhvata sve. Dug hodnik. Ispred mene stoje ili pristižu devojke i žene. Levo je niz otvorenih sobnih vrata. Zdesna, kroz kristalno čiste prozore, probija zelenilo parka.

Žene šarolikog uzrasta, dijagnoza, telesnih deformacija. Ćutke se gledamo. Na tren se pitam šta reći. Odgovor ne nalazim, kasno je tražiti ga i prosto širim ruke, učinim korak, dva da zagrlim najbližu. Glavu mi spušta na grudi, rukama me grli oko struka. Razmenjujemo toplinu. Milujem je po kosi, kažem nekoliko blagih reči. Ona ubrzo ode ostalim gostima. Odmah stiže druga, treća, četvrta, nijedna bez osmeha. Jednu od žena, punu miline, pomilovah po obrazu, utom sledeća žurno podmeće obraz pod moj dlan…

Monahinje kao majke

Vreme stoji, a možda i leti. To ne znamo ni one, ni ja.

Kakva je ovo eksplozija! Čista energija iskonske potrebe za zagrljajem, nežnošću, uvažavanjem, prihvatanjem, nesračunatim rečima. Za zaokruženom ljubavlju prema čoveku. Prasak potrebe da ono što je primljeno bude istovremeno uzvraćeno onome od koga se prima. Ko nije spreman za ovu erupciju ili ne zna za nju, neće moći da se zadrži dugo. Uostalom, da li, ako si čovek, možeš biti pripravan za ovakav vigor – životnu volju i silinu, drugačiji od onoga koji nam je svima poznat?

Ovo je dom za punoletne devojke i žene s posebnim potrebama koje su roditelji trajno otpisali. Paze ih monahinje manastira Sveta Petka u paraćinskom selu Izvor. Po devet živi u svakoj od deset soba, pedeset su nepokretne. Monahinjama pomaže pet medicinskih sestara, psihijatar dolazi sedmično.

Štićenicama su majke – monahinje. Od njih dobijaju ono što bi trebalo da im pruže roditelji, za kojima mnoge tuguju. Zapao im je domski krov nad glavom, uzorno uredan, gde imaju hranu, odeću, lekove, nekoga da ih kupa, ako treba i hrani. I sa kim ponekad odu na izlet. Odjuriće i vratiti se munjevito donoseći svoje blago, fotografiju na kojoj su nasmejane kraj domske majke… I oči im se smeju kad čuju da su i na slici, ne samo u prirodi, veoma lepe.

Najstarija je stigla 1942. Petogodišnje ratno siroče iz Kraljeva ili Kragujevca, kad su Nemci svoju jednu smaknutu glavu naplaćivali stotinom domaćih. Nepokretna je od lani. Kad kucne neizbežni čas, monahinje će je ispratiti o trošku države. Dom je u socijalnoj mreži Srbije, koja mesečno daje naknadu za negu odbačenih duša, ali se misija, kojoj su monahinje posvetile život, ničim ne da platiti. Manastir je 1966. ustupio pola hektara za dizanje doma i time ušao u ugovorni odnos sa državom.

Vlast se i dalje pravi luda

Bogate su i raskošne jeseni u Srbiji. U manastir i sredinom septembra pristižu malobrojni darovaoci hrane, sredstava za higijenu, pelena za odrasle, garderobe. Ne da im mira vest da štićenice i monahinje gladuju. Aleksandar Đorđević (23) iz Ćuprije dugo snima stanje ispred ulaza, nije jedini koji skuplja snagu da obiđe one kojima je doneo pomoć. Preko interneta je saznao da fale hrana i sredstva za higijenu, dovela ga je potreba, a ne sažaljenje, ne razume vršnjake kojih nema jer se zamlaćuju rijalitijima. Dragan Danny Ljubić iz Edmontona (Kanada), šokiran viđenim, govori – nije ovo narodna bruka, ovo je zločin odnarođene vlasti i opozicije.  

Meštani dopremaju gajbe jabuka i povrća, ljuti što su celo leto ugrožene štićenice i monahinje. I struju bi im sekli, besni su, jer država ne daje ono što duguje. Povuci-potegni, elektrika nije ukinuta. Oni neće pustiti da neljudskost nadvlada. Skupa su pregurali, imale su i monahinje nešto zalihe, ali evo jeseni i oštre klime, a vlast se i dalje pravi luda.

Centar za socijalni rad smešten je u paraćinskom sokaku, u oronuloj zgradi nalik baraci, deluje kao stvoren za prizivanje duhova iz one pesme. Nemaju direktora, imaju zamenika koji je na seminaru. Bez ovlašćenja su za izjave, ni na koga da upute. Zaparloženo, sve je premrežila njegoševska paučina.

Prodire paučina i više i dublje od slutnje, i crnje od zamislivog. Preko leđa štićenica doma koji je pod okriljem države i Crkve, o trošku Srbije i građana, vlast i opozicija ratuju za fotelju direktora Centra.

To je položaj za naprednog čoveka, a svaki takav Paraćinac upisao se u SNS Aleksandra Vučića. Opštinom vlada opozicija. Od 2016. čeka saglasnost za imenovanje direktora, koju Vlada Srbije preko resornog ministarstva ne da. Bogoglumci iz Beograda letos obećali: prihvatiće onoga ko radi u Centru i nije ni njihov, ni naš. Ni demokrata, ni naprednjak. Čudo božje u Paraćinu: imaju zaposlenog koji nikada nije bio ni u jednoj partiji! I on je nepodoban. Ruku na srce, posebno takav se ne uklapa u Vučićevu Ubermenschen-kolekciju.

Kako naći podobnog direktora

U bari punoj krokodila, direktorka Centra još 2016. daje ostavku. Ostaje da vrši dužnost, deponovan je samo njen potpis i niko drugi ne može da isplaćuje socijalna davanja. Početkom ovog leta prihvata savet da prizna krivicu što nam je Drina i dalje kriva, čime je izbegla poduži pritvor, a dobila višemesečni kućni zatvor i, zlotvor, zabranu da godinu dana bude na javnoj funkciji. Pravda je obolela od skolioze ili skifoze, ne zna se tačno.

Tako je državna sirotinjska kasa oteta od oko 10.000 ugroženih i opštinari sredinom septembra lome: imenuju direktora makar svi završili u apsani. Vele, isto je u šabačkom centru. Njihovom direktoru Vlada ne da platu iz budžeta jer ne da saglasnost da bude izabran, pa ga plaćaju iz opštinskog budžeta, kršeći propise. Nenamenski troše narodne novce, eto posla naprednim budžetskim inspektorima.

Tek sada razumem mati Glikeriju. Nema izjava, sluša igumaniju. Stvarno, u ovom političkom grotlu ko zna zašto dolazi koji novinar i u koji će kontekst staviti priču? Mati reče tek da su štićenice ipak imale sve. I da bi bilo korisno da je više tunjevine, sardine, ribe. Valja postiti.

Nazad, za Beograd, gde zatiru sećanje na doba u kom Prele, kad nema šta da jede, ode do „Ateljea 212“ i Dragan Nikolić podeli s njim novac koji mu se zadesio. Za Beograd, gde napredni i ostali pinkoidi urlaju: „Ne mogu više da podnesem psihički ovo, neću da gladujem!“ ili bacaju hranu da zarade šaku deviza, a usput skrajnu bestijalnost svake vlasti. Oni koji u rvanje u političkom blatu uvlače uboge, odbačene i monaštvo, ne mogu reći da je to slučajno. Oni znaju šta rade.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!