Politika

Vučića su ucenili SAD i NATO

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Tokom četvoromesečnog protesta veterana, koji danonoćno kampuju u tridesetak šatora u Pionirskom parku u Beogradu, postale su vidljivije nego inače podele među borcima. Takve podele oduvek je indukovala politika, reći će veterani, koji još ne znaju kad i šta će o njihovim zahtevima odlučiti predsednik Srbije. Koliko god i među njima provejava jedno pitanje, oni ga sami postaviti neće, bar ne u prisustvu novinara. Pitanje glasi: zašto se prema njima ovako postavio jedan Vučić, onaj jurišnik sa prve političke borbene linije za prava Srba „od Jadrana do Japana“.

Istina, zahtevi boraca i invalida nisu u Vučićevoj nadležnosti, ali ih je preuzeo na predsednička pleća. Ova krađa ingerencija drugih državnih tela i organa ne zna za granice jer samo od Vučićeve volje zavisi za koji će se još problem osetiti kao vrhovni nadležnik.

Na prvi pogled iznenađuje činjenica da u odnosu prema učesnicima ratova 1991‒1999. Vučić nije demonstrirao efikasnost kakvu je pokazao, primerice, rešivši problem građana koji su podigli stambene kredite u švajcarskim francima. Takođe, potrebno je istaći da zahtevi ratnih veterana i invalida obuhvataju njihove saborce iz ratnog stanja na KiM započetog još 23. marta 1998. (okončano 24. marta 1999), kao i veterane koji su u Kopnenoj zoni bezbednosti bili ratno angažovani od 23. marta 2001. do 30. juna 2001, po članu 32 Zakona o odbrani (o tome se kod nas ne govori).

„Nas petoro bilo je kod Vučića 14. januara, razgovarali smo 40‒50 minuta, a prisutni su bili ministri nadležni za odbranu, boračka pitanja, finansije, zdravstvo i predsednikov šef kabineta“, kaže Veselin Uzelac, heroj bitke na Paštriku protiv NATO i OVK, inače stoprocentni ratni invalid iz Subotice. „Završeno je obećanjem Vučića da ćemo dobiti ono ’što ne iziskuje velike finansije’. On je bio za ukidanje limita kod posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) dok mu nisu objasnili da se tom dijagnozom stiče pravo na status ratnog vojnog invalida, što povlači primanja po tom osnovu. Takođe, problem je i borački dodatak jer su potrebna veća budžetska izdvajanja. Sledeći sastanak je zakazan za sedam dana.“

Ne damo da nas truju politikom

Vučić je veteranima naglasio da „ne mogu da dobiju sve“, što inače često govori u vezi sa statusom KiM. Aleksandra Vulina, ministra vojnog, nekoliko puta je pogledao popreko jer mu je upadao u reč. Ne zna se koga će popreko pogledati zato što se sa borcima nije sastao ni posle sedam dana, niti do danas. Doduše, ovih dana je Vučićev šef kabineta, u telefonskom razgovoru, preneo predsednikovo izvinjenje što ih još nije primio, a primiće ih čim neko ministarstvo završi nešto…

„Danas je 127. dan od kako kampujemo“, govori Uzelac. „Nismo ovde uzalud i istrajaćemo u osnovnim zahtevima. Nekoliko sitnica u nacrtu zakona ubačeno je u nacrt pre našeg susreta s Vučićem, a pitanje je šta sad piše u tom tekstu. Sigurno je, međutim, da bi ovaj zakon bio usvojen bez ikakvih izmena da mi nismo ovde gde smo. Četiri velika boračka udruženja su se, posle našeg sastanka sa Vučićem, napismeno obratila resornom ministru, Ani Brnabić i Vučiću. Napisali su da oni nemaju ništa sa nama i zahtevali da zakon što pre uđe u proceduru.“

Očite podele među nekadašnjim saborcima sa frontova u najmanju ruku odgovaraju vlastima ukoliko nisu, kojim slučajem, u konfrontaciju umešale ruke do lakata.

„Generalna podela je na one koji bezuslovno podržavaju sve što učini Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, bez obzira na potrebe veterana, i na one druge, koji smatraju da bi sva udruženja trebalo da rade u interesu veterana i porodica palih boraca, a ne Ministarstva“, objašnjava Uzelac. „Oduvek su postojala režimska udruženja, to nije ništa novo. Bilo je čak i poziva da se glasa za određene stranke, a sada imamo i stranke veterana. Oduvek je bilo politike, i to je razlog što smo se ogradili od bilo koje političke stranke ili grupacije. Mi držimo samo do toga da država mora da funkcioniše po osnovnim moralnim načelima, a ne po principu koliko će se glasova na izborima zaraditi sa ovim ili sa onim.“

Naši ratni veterani koji protestuju su veoma organizovani, ali i odreda suzdržani u razgovorima za medije ili sa građanima koji ih i dalje posećuju i donose ko šta može, makar to bilo i brdo palačinki. Mere svaku reč. Beže od politike, o njoj ne žele da se izjašnjavaju. Neće da daju bilo kome povod za to da razlozi zbog kojih su se digli padnu na trulež u kome se odvija politička borba u zemlji. Otuda, na pitanje šta misli o razlozima zbog kojih im je Vučić okrenuo leđa, Uzelac odgovara da ne zna, može jedino da nagađa.

Sraman odnos države

„Ništa o tome Vučić nije rekao na sastanku, ali pretpostavljam da takav stav imaju ljudi koji se bave politikom“, dodaje. „Javno nas hvale kao heroje, a prema nama se ne ponašaju u skladu sa tom hvalom. Može biti vezano za to što smo se ogradili od bilo kakve politike, ne znam, nemam pojma. Vučiću ovo nije prioritet, a onda je pitanje šta je preče od odnosa prema nama, koji smo dosledno slušali sve naredbe države u ime države? I sam se pitam zašto su naši zahtevi problem, ali jasno je samo to da za državu jesu problem.“

Uzelac je neformalno delegiran da govori „za novine“. Ostali veterani u kampu odbijaju reč da izgovore. Ljubazni su, kulturni, slušaju šta se priča, ali oni sami da kažu šta misle, e, to ne može. Zašto neće da odgovore na pitanja koja nisu samo novinarska, već bi ih postavio svaki građanin svestan da su i njega branili, na primer, tokom NATO agresije? Jedno je videti Obrenovčanina koji se očito plaši da pod imenom ili anonimno govori o svom životu sa migrantima, a sasvim drugo – naići na zid ćutanja onih koji su preživeli čak i varvarske napade dvadeset i kusur zemalja udruženih u vojnu alijansu.

Tek, dobijamo još jednog sagovornika, dobrovoljca za razgovor, koji želi da ostane anoniman. Kako on tumači zašto onoliko radikalan srpski polit-prvoborac dozvoljava da, ispred zgrade u kojoj predsednikuje, usred zime pod šatorima spavaju veterani i ratni vojni invalidi?

„Zato što nema poštovanja prema nama“, kaže on. „Mi nismo došli da molimo, nego da zahtevamo prava koja nam pripadaju. Najmanje smo ovde zbog novca koji većina očekuje da će dobiti, a mnogo više smo tu zbog zapošljavanja dece, lečenja svih veterana, pa i njihovih porodica ako treba!“

Obavešteni su i da je krajem prošle godine vlast odobrila subvenciju „Rauhu“, austrijskom proizvođaču sokova, od 73.000 evra po zaposlenom, a od Vučića čuju da kod njihovih zahteva nije problem „ono što ne iziskuje velike pare“.

„To je dokaz koliko je država bezobrazna prema nama i koliko se sramno i licemerno ponaša“, veli ratni veteran. „Država dopušta da borci ovde sede četiri meseca, a onda se hvali da je izdvojila 73.000 evra subvencije po jednom radniku, dok za nas nema ni 15 minuta vremena, iako može da reši naše probleme u jednom danu! Koga se boji Vučić? Boji se Amerike i NATO, drže ga u šaci. Ima strah od stranih sila koje su ga verovatno ucenile da ne čini ono što je dobro za državu. Ako nije to, onda on toliko ne voli srpski narod da hoće da nas sramoti do kraja!“

Dreždimo ovde kʼo budale

Utom, ubacuje se treći veteran. Podseća na vreme kad je došlo do rascepa u Srpskoj radikalnoj stranci.

„Kad je pocepan SRS, njega nije bilo u zemlji 40 dana“, nastavlja taj treći. „Gde je bio?! Onda je došao i sve je preuzeo, sad ga čuvaju, a da li radi za naše dobro, videćemo uskoro.“

Reče i završi. Onaj dobrovoljac-sagovornik dodaje da se zbog toga veterani osećaju poniženo i posramljeno.

„Jedva čekamo da se sve ovo završi, pa da znamo šta ćemo u budućnosti raditi, onda kad Vučiću stvarno bude trebala pomoć“, nastavlja. „A trebaće mu jer će verovatno doći u situaciju da nas moli da mu pomognemo, da pomognemo državi, s obzirom na to šta se sprema, a to se krije od naroda.“

Neće da kaže šta se sprema, to iz njega ne bi izašlo, čini se, ni pod serumom istine. Kome je jasno – jasno mu je, a kome nije, biće mu jasno kad (i ako) dotle dođe.

„Napišite mu poruku: Predsedniče, veterani zahtevaju da što pre završimo ovu priču da se više ne brukamo, borci to zaslužuju, a ne da ih provlače po emisijama i televizijama!“, odlučan je veteran. „Da se dozove pameti, da više ne dreždimo u parku kao budale! Država se ponaša prema nama kao da smo pod okupacijom, inače bi se drugačije ophodila prema onima koji su stavili život u njene ruke. Od toga kako se prema nama na kraju bude ponela država zavisi kako će se, kad zatreba, drugi ljudi odnositi prema ovoj istoj državi. A ako je poenta svega ovoga što se radi sa nama iz kampa – da se na poziv svoje države ljudi ne odazovu onda kad opet zatreba, onda tu komentar nije potreban.“

Ima još poruka za predsednika Srbije.

„Ako Vučić sada pokazuje stav da ga ne zanimamo ni kao ljudi, ni kao borci, ni kao veterani, okrenućemo i mi leđa, pa neka se on j… sa Šiptarima i migrantima“, govori veteran rata protiv NATO. „Bio sam pre neko veče u Urgentnom centru, doveli su tamo migranta sa ulubljenom lobanjom. Hteo je da siluje devojčicu od 14 godina, pa su ljudi skočili, sprečili ga i sredili. A ima li devojčica tog uzrasta među njima? Nema! Sve su to obučeni teroristi, a ove tuče po Beogradu i silovanje, to je samo održavanje njihovog morala koji uopšte nemaju! Neka ih prihvate u Skupštini jer tamo ništa pametno ne rade ili neka ih vode svojoj kući! A mizeriju koja se traži za borce i porodice poginulih, ako ne daju nama, neka potroše sebi za lekove! Baš tako napišite! Kamp se ne povlači do ispunjenja svih zahteva!“

Ostali u kampu slušaju i ćute. Nit romore, nit govore. Pa i tako više kažu nego što bi rekli da su išta rekli.

Zahtevi ratnih veterana i porodica palih boraca

1. Da se povuče iz procedure Predlog nacrta zakona o boračko-invalidskoj zaštiti, odnosno formiranje nove radne grupe i ponavljanje javne rasprave vezano za izradu zakona.

2. PTSP i ostale bolesti koje on prouzrokuje: da se apsolutno skine dosadašnje ograničenje od pet godina za ostvarivanje boračko-invalidskih prava.

3. Da se Dan ratnih veterana obeležava na Vidovdan i da bude državni praznik.

4. Do veterani borački dodatak dobijaju do 60. godine, a posle toga boračku penziju, bez obzira na materijalni i socijalni status.

5. Da se formira posebno boračko ministarstvo i da budući ministar bude dokazani ratni veteran.

6. Da se dokazanim dezerterima zabrani obavljanje bilo koje javne funkcije.

7. Da se ukine neustavna dopuna zakona o pravima ratnih invalida i članova njihovih porodica, kao i sva rešenja doneta po tom zakonu, jer su im njome oduzeta trajno stečena prava na osnovu zakona iz 1989. godine.

Poštovani čitaoci, zbog tehničkih problema novi broj Beogradskog glasa pojaviće se na kioscima u petak 14. februara!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač