Politika

Srbija, utočište ili domovina migrantima

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Sem hiljada kojekakvih udruženja – od ratnih veterana, preko stranih investitora, do NVO – nije isključeno da Srbija može dobiti i udruženja migranata koja će se zakonito boriti za poštovanje i prihvatanje njihovog civilizacijskog, religijskog i kulturološkog obrasca. Bude li tako, tek će se videti kako će javnost to i saznati jer vlast, gro opozicije i vodeći mediji drže migrantsko pitanje pod tepihom. Odatle migranti sve više izlaze, a na videlo počinju da ih izvlače i pojedini visoki strani zvaničnici.

Napadnuta majka s decom

Do građana se još nije probila vest da pored Predsedništva Srbije od 5. oktobra kampuju ratni vojni invalidi 1991/99. jer ih država tretira kao socijalne slučajeve, a kamoli to da je na nekoliko metara od ratnih veterana jedan migrant iskoristio pravo da klanja. Ili da su tri migranata 18. oktobra u krcatoj Knez Mihailovoj ulici napali Snežanu Anđelković sa decom od šest i deset godina, ali odbranila se jer zna kik-boks, a pred kraj je pritekao inspektor u civilu i rekao da slobodno ide kući.

Zaboravljene su vesti da neke članice EU Srbiji vraćaju migrante kojima nisu dale azil. Tako, početkom maja Mađarska usred noći i u nedođiji proteruje u Srbiju 11 Avganistanaca kojima je odbila azil, a nije uspela da ih deportuje u Avganistan. U tranzitnoj zoni tad je imala 200 migranata s odbijenim azilom, svi su stigli iz Srbije kao prve sigurne zemlje, ali ne zna se da li su nam i oni vraćeni.

Na ograničeni odjek naišla je izjava bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, 29. septembra, da je „kao ministar sklopio ugovor sa Srbijom da osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, a ne mogu da se vrate u svoje zemlje, budu odvedene u Srbiju“. Lani je Pokret „Dosta je bilo“ ukazao na takve ugovore i mogućnost da u Srbiju bude vraćen veći deo od 620.000 migranata, čime se „Srbija upodobljava za još jednu koloniju bankarsko-korporativnog globalizma, koji na obodima Evrope gradi uporište jeftine radne snage i ekonomski porobljava stanovništvo“.

Tada je vlast negirala postojanje tih ugovora, a danas se pravi gluva. DJB, a potom i „Dveri“ nisu dobili kopiju ugovora sa Austrijom, a Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, nije rekao o čemu je reč. Siniša Mali, ministar finansija, na skupštinskoj sednici 4. oktobra ignoriše pitanje Miladina Ševarlića gde može dobiti na uvid međudržavni ugovor koji pominje Kikl, dok se poslanik buni i zato što još nema objašnjenja oko isplate 300 evra mesečno po glavi migranta.

Muk obavija poslanička pitanja Marije Janjušević (Dveri) od 12. septembra o broju migranata kojima je dato državljanstvo Srbije (pa će na proleće birati odbornike i narodne poslanike, prim. aut.), koliko je slučajeva njihovog nasilja registrovano i u kojim mestima… Ipak, Vladimir Cucić, v. d. komesara za izbeglice, odgovorio je Janjuševićevoj da je „od 1. januara 2018. do septembra 2019. u kancelariji Komesarijata na Aerodromu ’Nikola Tesla’ u Beogradu ukupno registrovano 1.788 povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji“ i da smo 4. oktobra imali 2.451 migranta. Tabu ostaje broj migranata u privatnom smeštaju, kao i onih u napuštenim objektima koji neće da se prijave i žive u prihvatilištima.

Tajne „malog Šengena“

Ali umeju nosioci vlasti i da govore na ovu temu. Nažalost. Naciju je marta 2018. Aleksandar Vučić podučio da će masovni odlazak mladih nadomestiti takođe masovnim prilivom migranata, pa ćemo nulti migracioni saldo dostići 2028‒2030, a „posle 2030. imaćemo veći broj imigranata nego emigranata“. Njegova procena da će za četiri decenije penzioneri biti većinsko stanovništvo u stvari implicira da migranti postaju ona radna snaga koja će, puneći budžet, omogućiti isplatu penzija.

Da to nije bio ispad predsednika Srbije, pokazalo se i 10. oktobra kad je sa Zoranom Zaevim i Edijem Ramom, makedonskim i albanskim premijerima, potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje „malog Šengena“. U oficirskom paviljonu Petrovaradinske tvrđave, na Vučićevu (samo)inicijativu, odlučeno je da tri države uvedu „slobodu kretanja kapitala, roba, usluga i ljudi“, ukinu granične kontrole i druge barijere, da diplome budu uzajamno priznate, naravno i one kupljene. Sloboda stiže svima, pa i migrantima.

Nema sumnje, politike trojice lidera – a kod kuće im ne cvetaju političke ruže – jesu na kursu stvaranja centralizovanog mehanizma za kreiranje globalne migrantske politike. To, u ovoj velikoj seobi naroda, formalno trasira UN u ime uticajnih faktora, ali uprkos rezolucijama i drugim aktivnostima zasada nailazi na ozbiljne poteškoće.

Migrantska kriza u Evropi, Mjanmanru i centralnoj Americi 2014/15. otvorila je, uz bezbednosne, niz političkih i humanitarnih pitanja. Tražeći rešenje, Generalna skupština UN usvaja septembra 2016. Njujoršku deklaraciju o izbeglicama i migrantima, prihvataju je sve 193 članice i otpočinju dva diplomatska procesa, koja su okončana 2018. Deklaracija obavezuje države da štite ljudska prava migranata, da pruže podršku zemljama preopterećenim migrantima, da sprovedu kampanju protiv ksenofobije, da primene „globalni odgovor“ na velika migraciona kretanja i da nađu nove domove izbeglicama za koje UNHCR kaže da su životno ugrožene ako odu u zemlju rođenja.

Čime se hvali Brnabićka

Deklaracija je zahtevala i da 2018. bude usvojen globalni sporazum o izbeglicama (pod rukovodstvom UNHCR-a i Filipa Grandija, visokog komesara za izbeglice) i globalni sporazum o migrantima (zaduženi su šefovi država i vlada, koordinacija Švajcarske i Meksika, a uz učešće Luiz Arbur, specijalnog predstavnika UN za migracije, nama poznate kao tužioca u Hagu u vreme optuženja najviših funkcionera Srbije sa Slobodanom Miloševićem na čelu).

Kako je suština oba sporazuma utvrđena Njujorškom deklaracijom, oba su i usvojena prošlog decembra u Njujorku. UNHCR je, s tim u vezi, objavio „Globalni trend prisilnog raseljavanja za 2018“, po kome je svet dostigao rekordan 71 milion prisilno raseljenih zbog „progona, sukoba, nasilja ili kršenja ljudskih prava“. Novoraseljenih je lani bilo 13,6 miliona, skupa sa 2,8 miliona novih tražilaca azila (na azil čeka ukupno 3,5 miliona). Stopa povratka kućama je i dalje manja od stope novog priliva, razvijene zemlje udomljavaju tek 16 odsto raseljenih, a najnerazvijenije – trećinu svih izbeglica.  

Nas bi trebalo da se tiče podatak da je u Nemačku 2018. ušlo 9.200 migranata iz Srbije kao zemlje prijema. Uz Siriju, Irak, Avganistan, Eritreju, Iran, Tursku, Somaliju, Rusiju, Pakistan i Nigeriju, navedeni smo kao zemlja porekla migranata. Srbija u odnosu na svet ima najmanji procenat dece u migrantskoj populaciji – oko jedan odsto, sledi BiH – šest odsto, pa Argentina – devet procenata. Za 258.080 migranata Srbija je zemlja porekla, za razliku od Albanije (4.529), BiH (152.066), Bugarske (21.586), Hrvatske (8.278), Mađarske (6.308), Crne Gore (13.336), Makedonije (997), Rumunije (5.871) ili Slovenije (1.016). UNHCR tvrdi da čak 215.080 izbeglica u Srbiji nije bezbedno ako se vrate kućama, a takve migrante, od svih balkanskih zemalja, ima još Slovenija (svih 31).

Globalni sporazum o izbeglicama, čedo Njujorške deklaracije, usvojen je bez pompe i u formi rezolucije izglasan 17. decembra 2018. (protiv su SAD i Mađarska, tri zemlje su uzdržane, saglasna 181). Među njegovim ciljevima je i preseljenje u bezbedne zemlje 1,4 miliona ljudi koji bi bili ugroženi ako se vrate u domovinu i, istovremeno, pomaganje državama sa najvećim prilivom da smanje broj pridošlica. Stoga se ide na širenje kruga zemalja primalaca, uz direktivu: jedino trajno rešenje jeste „lokalna integracija migranata u zemlji azila“, pa još kroz naturalizaciju (davanje državljanstva). Lani je 27 država naturalizovalo 63.600 izbeglica, najviše Turska, ali za Srbiju nema podataka, mada se Ana Brnabić u Londonu hvali „mudrošću Srbije“ koja migrante prima u državljanstvo.

Opasni potpis ministra Đorđevića u Marakešu

Njujorška deklaracija izglasana je mesec dana pre nego što je Donald Tramp, 8. novembra 2016, pobedio Hilari Klinton u predsedničkoj trci (na funkciju stupa 20. januara 2017). Tada je uveliko završavan i Globalni sporazum o migrantima. Međutim, SAD napuštaju pregovore o izbeglicama decembra 2017, izlaze i iz procesa u vezi sa migrantima. Građanstvu EU u to vreme zalivaju zabludu da je EU posmatrač procesa, da bude u toku s onim što svet radi. Zabluda kopni nedugo po usvajanju drugog čeda Njujorške deklaracije, 10. decembra 2018. u Marakešu.

Predstavnici vlada, civilnog društva, privatni sektor i migrantske zajednice na dvodnevnoj konferenciji debatuju o partnerstvu i, na simboličnu 70. godišnjicu donošenja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, 164 države aklamacijom stvaraju prvi „Globalni sporazum UN o bezbednim, uređenim i zakonitim migracijama“. Mi smo na iglene uši saznali da je u ime Srbije u aklamaciji i na svečanoj večeri kod marokanskog kralja učestvovao Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Marakeški sporazum 19. decembra usvaja Generalna skupština UN. Protiv su Češka, Mađarska, Izrael, Poljska, SAD, uzdržano je 12 država, 24 nisu prisutne kad se glasalo. Više od 50 država definisalo je poziciju prema tom sporazumu tako da pred svojim nacionalnim sudovima mogu da odrede opseg međunarodne obaveze za njihovu zemlju – ne i Srbija! EU je ušla u velike podele: 19 članica glasa za, računajući Belgiju u kojoj zato pada vlada; protiv su Češka, Mađarska i Poljska; Slovačka nije glasala. Bundestag najpre donosi rezoluciju upućenu saveznoj vladi da taj sporazum ne može stvoriti nove obaveze u nemačkim migracionim propisima, niti biti stariji od nemačkih sudova, pa tek tad usvaja „Marakeš“.

Iz navedenog se dȃ samo slutiti o toksičnosti političkog konteksta tog sporazuma. Vodeći principi su povezivanje i međuzavisnost država, uz „poštovanje, zaštitu i ispunjenje ljudskih prava svih migranata bez obzira na njihov migracioni status, u svim fazama ciklusa migracije“. Sporazum ima četiri dela (vizija i osnovna načela, ciljevi, primena, praćenje i ocena), čija je suština u preambuli. Ona traži saradnju država da bi se „optimizovale koristi od migracija i istovremeno rešili rizici i izazovi za pojedince i zajednice u zemljama rođenja, tranzita i krajnjeg odredišta“; vezuje se za ključne opštevažeće međunarodne ugovore i predstavlja „pravno neobavezujuću sponu“ sa „obavezama koje su države dogovorile u Njujorškoj deklaraciji“.

Kako su bitange podučile bitange

Sporazum ima osnovna načela: o međunarodnoj saradnji (sa transnacionalnom migrantskom krizom nijedna zemlja ne može da se izbori sama, lek su „međunarodna, regionalna i bilateralna saradnja i dijalog“), o nacionalnom suverenitetu (u migracionoj politici države su suverene „u skladu sa međunarodnim pravom“), o vladavini zakona (zakoni države važe isto za svakoga), o održivom razvoju („migracije doprinose pozitivnim razvojnim rezultatima“ ako se pravilno globalno upravlja u funkciji ciljeva Agende UN o održivom razvoju do 2030!), o ljudskim pravima (u svim fazama migracije zaštićena su ljudska prava migranata, eliminiše se diskriminacija, posebno „rasizam, ksenofobija, netolerancija prema migrantima i njihovim porodicama“), o rodnoj ravnopravnosti (žena, muškaraca i dece u svim fazama migracije, oni su „ovlašćeni pokretači“ promena radi „pravilnog razumevanja njihovih specifičnih potreba“)…

Tu su i 23 cilja, a u unutar svakog su dati načini za ispunjenje. Među njima: upravljanje granicama na integrisani, bezbedan i koordinisan način; osnaživanje migranata i društava da ostvare punu uključenost i društvenu koheziju; promocija javnog diskursa koji oblikuje percepciju migracije; ulaganje u razvoj veština migranata i olakšavanje priznavanja veštine, kvalifikacije i kompetencije; stvaranje uslova da migranti i dijaspora doprinesu održivom razvoju u državama potpisnicama; promocija bržeg, bezbednijeg i jeftinijeg transfera novčanih pošiljki i podsticanje finansijske inkluzije migranta; saradnja i olakšavanje dostojanstvenog povratka, readmisije i održive reintegracije migranata; uvođenje mehanizama za prenosivost prava na socijalnu zaštitu i stečenih novčanih prava (npr. pristup finansijskim uslugama da iskažu preduzetničke sposobnosti)…

UN pravi „mehanizam za izgradnju kapaciteta“ država za primenu sporazuma, tako što će UN, države i privatni donatori obezbediti tehničke, finansijske i ljudske resurse. Ne zna se koliki će budžet biti i kako će ga raspodeljivati za „udomljavanje migranata“. Inače, u Ženevi na osnivačkom fondu od aprila radi novostvorena Mreža integracija UN i NVO, biće to dobrovoljni fond pod upravom „Multi-Partner Trust Fund Office“ UN. Istaknuta je „saradnja i partnerstvo sa organizacijama migranata i civilnog društva, lokalnim vlastima, sindikatima i akademijama“…

Sa svim tim, Vučićeva nulta stopa migracije otvara pitanje kad će Srbi u Srbiji postati „ranjiva grupa“ koju bi, u ime opstanka, mogli smestiti u rezervat da migranti turistima pokazuju kakvi su ovde bili starosedeoci.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 04. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!