Politika

Srbija oteta od naroda

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Vlada Ane Brnabić proslediće u decembru Narodnoj skupštini nov zakon o referendumu, kojim izvršna vlast otima građanima ustavni status nosilaca suvereniteta za odlučivanje o vitalnim pitanjima za državu i narod, među njima i o Kosovu i Metohiji.

Kad skupštinska većina usvoji novi zakon, referendum će biti uspešan ako na njega izađu samo Aleksandar Vučić, Brnabićeva, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović, Maja Gojković i, naravno, najbolji tapšač Srbije Marko Đurić. Jeste karikiranje, ali zato što više neće postojati donja granica izlaznosti (cenzus) da bi referendum bio legitiman.

Od novembra 2018. na usvajanje čekaju takođe sporni Vladini ustavni amandmani za pravosuđe, kao i načelne odredbe Ustava koje se odnose na Skupštinu. Brnabićeva zadovoljava EU, ispunjavajući obaveze iz pregovaračkog Poglavlja 23, koje, skupa s Poglavljem 24, prema Vučiću, služi tome da se Srbiji izbije vazduh ispod pojasa kad Briselu zatreba.

Ove izmene stižu usred gungule zbog afere „Krušik“, hronične bolesti predsednika Srbije, „malog Šengena“ i velike rusko-srpske špijunske operete. Ono malo vremena što je Nacrt zakona o referendumu bio u žiži vlast je dokazivala da usaglašava bajati i neustavan zakon sa Ustavom, da nema govora o rešavanju statusa KiM na prevaran način.

Pre pet meseci, međutim, u dvodnevnom obraćanju poslanicima i građanstvu, lično Vučić je najavio da tzv. konačno rešenje statusa KiM ide na referendum. Bez imalo zazora, rekao je da u Srbiji samo on donosi odluku o čemu će se građani izjasniti na referendumu, a o čemu neće. Naime, nema prostora za drugačije razumevanje njegovog ponosa jer je „Srbiju spasao bankrota najtežim merama, uz podršku koalicionih partnera i posebno Ivice Dačića“ i poruke da te mere nisu išle na referendum „jer je on smatrao da to nije pitanje o kome moraju da pitaju ljude“!


Šešelj savetuje svog pitomca

Vučić, odnekud, smatra da je njegova „obaveza da Srbiji predloži najbolje rešenje“ (?!), a ustavna je obaveza da pitamo narod na referendumu i takvu će odluku narod na referendumu doneti“. Ostalo je patetična populistička retorika („Dok sam ja predsednik Srbije, poštovaće se volja naroda“), ali specifičnu težinu nosi poruka da se „sa ovom pameću ili glupošću ne bi usprotivio NATO“ 1999.


Gde je on stao, produžio je njegov politički otac Vojislav Šešelj, večiti navodni opozicionar. Srbiju su od 5. oktobra 2000. vodili „glupi i nesposobni“ izdajnici, „ali su se stvari tu promenile“ dolaskom Vučića. Jeftin šlagvort da bi ga podučio kako da najzad počne, nekažnjivo po sebe, da vodi pregovore o KiM.


Šešelj je odmetnutog đaka podsetio da, po Ustavu, unutrašnju i spoljnu politiku zemlje vodi Vlada Srbije, pa i kad je reč o pregovorima s Prištinom. Zato je posavetovao Vučića: „Za svaki tvoj spoljnopolitički nastup (u vezi KiM, prim. aut) trebalo bi prvo Vlada da zaseda i odredi određene okvire.“ Kad dobije od Vlade okvir pregovora, Vučić više ne zastupa lični stav, nego stav Vlade, a tada odgovornost za pregovore nije samo na njemu, kao što je sada. Na taj način Vučić dobija podesan manevarski prostor jer će i poslanici uvek podržati Vladinu pregovaračku platformu: „Narodna skupština nije sad neka ala od koje ti kao predsedniku preti opasnost, skoro svi smo mi, poslanici, dobronamerni da učinimo nešto što je za Srbiju
najbolje i u stanju smo da nađemo saglasnost kad je Kosovo u pitanju.“ Šešelj je upozorio Vučića da neće doveka biti neprikosnoven, da se pripazi ne samo krivične odgovornosti, nego i da sačuva živu glavu. Podvlačeći Vučićev autoritet „sada“ („Imaš stranku koja dominira Skupštinom sa apsolutnom većinom poslanika, apsolutna većina ministara je pod tvojom kontrolom“), krotio ga je podukom da „iz taktičkih razloga“ prestane da izlazi van ustavnih „taksativno nabrojanih ingerencija“ predsednika Srbije.

„Ti moraš da zastupaš Ustav Srbije i u njegovom okviru da deluješ, ako se pojavi neko sa idejom o podeli Kosova – tebi je potreban opšti pravni akt na kome ćeš bazirati svoj pregovarački kapacitet, a to bi mogao da bude Ustavni zakon kojim se dozvoljava Vladi i predsedniku Republike da vode i pregovore koji bi mogli proizvesti promenu granica Srbije“, dodao je Šešelj, razrađujući modalitete promene…


Različiti evropski aršini


Odavno je u modi neskrivena i javna zloupotreba prava u političke svrhe, zloupotreba koja udara na ključne i Ustavom zaštićene vrednosti društva i države. Za takve zloupotrebe svaka je vlast imala kadrove, ima ih i sada kad obesmišljava referendum, izvlači ih kao zečeve iz šešira. Jedva se u medijima moglo naći da je pisac ovog referendumskog čuda Bogoljub Milosavljević sa privatnog Pravnog fakulteta „Union“, „kao ekspert angažovan od strane UNDP-a, OEBS-a, Saveta Evrope, OECD/SIGMA i drugih međunarodnih, kao i domaćih vladinih i nevladinih NVO“. Anonimusi su proizvedeni u perjanice, znalci su tako saterani u ćošak da je vlasti ostalo još samo da im baci zrnevlje kukuruza i natera ih da kleče.


Nije tajna kad će Skupština pozvati građane da na referendumu „vrše vlast“. Bojan Klačar iz CeSID-a kaže za Radio „Slobodna Evropa“ da bi prvi referendumi po usvajanju novog zakona mogli da budu 2020. i to o pravosuđu i statusu KiM, dok će onaj o pristupanju EU biti kasnije nego što se očekivalo.

Klačar pozdravlja donošenje „modernijeg zakona“ i ceni da je loše „što se to dešava neposredno uoči ta dva važna referenduma, pa ostaje pitanje zašto to nije učinjeno godinu, dve ili pet ranije“. Na istom talasu su srodne NVO. Problem je analitika CeSID-a po kojoj oktobra 2018. podelu KiM ne podržava 44 odsto građana, dok je „za“ samo četvrtina.


Upravo takvo raspoloženje građana razlog je ukidanja cenzusa za legitimitet referenduma, uz podršku EU. Iste one EU koja je Crnoj Gori za otcepljenje odredila cenzus od 55 odsto, što je nekako prebačeno za svih 0,5 odsto, ali je sada „demokratski“ da KiM dobije nezavisnost i sa 0,1 odsto.

Nije još poznato šta će sve vlast menjati u Ustavu, ali je i Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije, siguran da smo svedoci pripreme za referendum o KiM. „Ako se u Ustavu napiše da se menjaju granice Srbije, i to onda bude referendumsko pitanje, onda ovako o tome može da odluči i samo troje građana“, kaže Ivošević. „Ako su dvoje od njih ’za’, oni mogu biti dovoljni da se ta promena zaista i desi!“

Za iniciranje promene Ustava zbog KiM Vučiću građani nisu potrebni jer to može da učini trećina poslanika ili Vlada. Predlog mora da dobije dvotrećinsku većinu narodnih poslanika (Vučić i to ima), a onda se ide na referendum – koji je neizbežan (čl. 203 Ustava) ako iz Ustava brišu Preambulu po kojoj je KiM sastavni deo Srbije. Inače, 2006. vlast je takođe anestezirala građane, pa su DSS, G17+, SPO, Nova Srbija, Socijaldemokratska partija i SPS doneli danas važeći Ustav, po kome se on menja ako se, na kraju, za njegovu promenu na referendumu izjasni „većina izašlih birača“. Dakle, bez cenzusa za legitimitet.


Na redu je brisanje Preambule


Početkom juna Vučić je ponovio izjavu po kojoj se vidi da računa sa brisanjem Preambule, rekavši da se „zalaže za razgraničenje na Kosovu“. To nije smeo pomenuti u Kosovskoj Mitrovici septembra 2018, ali je zato u tajac i nevericu, onda u užas i beznađe oterao Srbe kad ih je pitao, grmeći sa bine: „Gde su nam granice? Zna li iko?!“

Odakle hrabrost vlastima za besprizornost nezabeleženu u istoriji Srbije? Možda najpotpunije objašnjenje dao je Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, koji takođe ceni da SNS i SPS izmenom Zakona o referendumu prave uslove da uklone Preambulu „koja štiti teritorijalnu celovitost Republike Srbije, u skladu sa Rezolucijom 1244“.

„Vlast u Srbiji uživa punu podršku EU i Nemačke, a zauzvrat treba da ispuni tri zahteva koji su u njihovom interesu: da se dobrovoljno odrekne KiM, da pristane da bude parking za migrante kojima zemlje članice EU odbiju zahtev za azil i da se povinuje kolonijalnoj sudbini i dužničkom ropstvu koji su Srbiji namenjeni“, ističe DJB. „Umesto izmena Zakona o referendumu vlast bi, pre svega, morala da donese zakon o Kosovu i Metohiji – na šta je obavezuje član 182. Ustava Srbije. Uprkos činjenici da Ustav propisuje rok od dve godine za donošenje ovog zakona, nijedna vlast od 2006. do danas nije pristupila procesu njegove izrade i donošenja.“

Svoj nacrt tog zakona DJB je predstavio pre više od godine, reč je o preseku Ustava Srbije i Rezolucije 1244 koji se oslanja na model Danske i Farskih Ostrva, a na vlast apeluje „da se prema ovom istorijski važnom pitanju ponašaju odgovorno i deluju državotvorno, a ne da slepo izvršava zahteve svojih EU mentora, kojima je jedina briga zaštita sopstvenih kolonijalnih interesa na Balkanu, po cenu potpunog urušavanja svih ustavotvornih i  demokratskih principa“.

Da s te strane vetar i duva, vidi se na sajtu ministarstva koje vodi Branko Ružić.

Ministarstvo se referenduma setilo zbog programa rada Vlade za tekuću godinu, ali i Akcionog plana za sprovođenje inicijative „Partnerstvo za otvorenu upravu u Republici Srbiji 2018‒2020“. Uzgred, karikaturalna je činjenica da, usred opšte kadrovske sreće i budžetskog buma zahvaljujući Vučiću, izradu nacrta zakona i organizaciju javnih rasprava pomaže Vlada Švajcarske.


Tužilaštvo uporno spava


Kroz neprecizne pravne norme i izbor onog sredstva njihovog tumačenja (jezičko, ciljno, sistemsko…) kojim ostvaruju željeni politički cilj, vlast dugi niz godina uspeva da sakrije od naroda šta zapravo radi u državi i sa državom. U duhu srpske poslovice „Gledaj u svetu, nadaj se u veku“, nije benigna ni novopredložena odredba vezana za narodnu inicijativu, po kojoj „kampanju može da vodi svako pravno lice ili grupa građana“. U Nemačkoj se svake godine organizacije salafista bune zbog proslave Božića, Nove godine i državnih praznika. Rečnikom svojstvenim ISIL-u agituju protiv hrišćanskih praznika i zapadnih vrednosti (morgenpost.de).


U tom loncu ne krčka se samo Nemačka. Koliko je verovatno da migranti, koji pod Vučićem i Brnabićevom dobijaju državljanstvo, neće iskoristiti pravo na narodnu inicijativu i preko svog udruženja ili grupe građana početi da se bune zbog njima neprihvatljivog morala, običaja i praznika ovdašnjih „nevernika“? Protiv toga se neće moći boriti referendumom: zabranjen je za obaveze iz međunarodnih ugovora, kao i zakone o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. A migranti su u Srbiji na bazi međunarodnih sporazuma i naših zakona koji uređuju njihov status.

Predstojeće ukidanje norme da je referendum punovažan ako glasa većina građana upisanih u birački spisak, a da je odluka doneta ako „za“ glasa većina izašlih (čl. 24 Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi) nije posledica samo Vučićeve vladavine. Nastavio je putem svojih prethodnika. U Srbiji, dakle, ne funkcioniše sistem. Zato u Republičkom tužilaštvu raste gomila krivičnih prijava protiv raznih funkcionera zbog ugrožavanja nezavisnosti, ugrožavanja teritorijalne celine, napada na ustavno uređenje, udruživanja radi protivustavne delatnosti, korupcije i drugih krivičnih dela.

Rečju, zbog veleizdaje, najtežeg od svih krivičnih dela, koju mogu da izvrše samo državni dužnosnici. „Kako se veleizdaja ovim našim zvaničnicima osladila, već je ušla u naviku, onda sam upotrebio pravnički izraz ’višestruki povrat’“, zapisao je jednom dr Kosta Čavoški.

Tako je i zato je Srbija postala zemlja bezvlašća, kolonija pojedinih zapadnih sila i država koja je oteta od svog naroda.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 04. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!