Politika

Opozicija mora istrajati u bojkotu

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/ Stanislav Nedelja

Beogradski glas – Nema potrebe da naši zvaničnici daju zapaljive izjave povodom donošenja Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori jer tako samo podižu tenzije, što može da dovede i do velikih sukoba. Umesto toga, Srbija treba da tuži Crnu Goru Evropskom sudu za ljudska prava zbog kršenja prava na imovinu, slobodu veroispovesti i prava na pravično suđenje. Obe države su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima i Srbija ima pravo na tužbu. Ona je prema Ustavu dužna da štiti ljudska prava svojih građana i samim tim rezidenata, kako fizičkih tako i pravnih lica, a pošto je Srpska pravoslavna crkva rezident Republike Srbije, Srbija je dužna da to uradi, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Savo Manojlović, istraživač u Institutu za uporedno pravo i predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

On navodi da je udruženje na čijem je čelu uradilo nacrt tužbe Evropskom sudu za ljudska prava i na sajtu „Srbija u pokretu“ pokrenulo onlajn potpisivanje peticije kojom traži potpise 10.000 građana za podnošenje tužbe.


Zašto smatrate da je ovo najbolji način za rešenje problema sa kojim smo ušli u ovu godinu, a koji je izazvao velike narodne proteste i ponovo nas vratio na interesovanje za Crnu Goru, budući da smo u poslednje tri-četiri nedelje o događajima u ovoj državi slušali više nego za prethodnih nekoliko godina?

Zato što je ovaj ozbiljni međunarodni mehanizam najjednostavniji i najefikasniji način da se reši problem koji je već napravljen, ali i da se izbegnu problemi do kojih u suprotnom može doći. U sličnim situacijama, poput predmeta „Sveti manastiri protiv Grčke“, Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da takva praksa predstavlja kršenje prava na imovinu. Ukoliko naša država ne podnese tužbu, bojim se da će to biti samo potvrda sumnje da je ceo ovaj slučaj rezultat dogovora i saradnje kriminogenih političkih režima na Balkanu. Oni su deo iste balkanske hobotnice, povezani jako problematičnim poslovima, međusobno sarađuju i kada im je potrebno, ciljano i sinhronizovano, uz koordinisane medijske timove, dižu tenzije kako bi jedan drugome pomagali i dizali popularnost. Posledica toga jesu posvađani narodi i mržnja među njima, koji, nažalost, mogu da dovedu i do sukoba.

Nije li malo preterano plašiti se da to može da ode toliko daleko?

Nije. Opasno je igrati se pitanjima identiteta, što je ovde slučaj, kao i emocijama društvenih grupa koje oni suprotstavljaju jedne drugima. Tu je dovoljna samo jedna varnica. Da sveštenstvo nije mudro kanalisalo proteste u gandijevske proteste, moguće je da bi do širih sukoba već došlo. Siguran sam da je sve ovo smišljeno i dogovoreno. Naša inicijativa je test za vlast. Ako mi grešimo, super, neka nas demantuju tako što će podneti tužbu, a ne da se busaju u grudi i pred medijima najavljuju da idu da lože badnjake u Crnoj Gori ili da viču kako će ovde nekome uskratiti prava. U medijskim nastupima imali smo dva ekstremna pristupa koji razbijaju opoziciono orijentisane građane. S jedne strane je bio „Apel 88“, gde su ljudi koji žele da budu liberalna savest ovog društva, a u 21. veku podržavaju ograničavanje imovinskih prava i kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer ne žele da traže zaštitu ljudskih prava za svoje sunarodnike. Pa, znate, ljudska prava se odnose na sve. Da budem ironičan, oni su ljudi iako su Srbi. Na drugoj strani imate izuzetno opasnu situaciju gde su ekstremisti koji pale zastave. Oni hrane mržnjom jedni druge i žele da pripadnicima drugog naroda urade ono što njihovi mentalni sabrati žele da urade njihovom. Najverovatnije su obe te grupacije sinhronizovane zato da bi izazvale pasivnost zdravijeg dela društva.

Vlast je prvi put u defanzivi


Godina je počela burno. Prava bura nam tek sledi jer godina je izborna, a pitanje svih pitanja je bojkot, za ili protiv. Za šta ste vi?

Ja sam za bojkot izbora. Dva su razloga za to. Prvi razlog je strateški, a u strateškom smislu je najveća zabluda da se, ako se ne izađe na izbore, tako daju odrešene ruke onima koji krše institucije sistema i vladavinu prava da rade šta hoće naredne četiri godine. Upravo je suprotno. Ako se ne izađe na izbore, moraće vrlo brzo da se organizuju novi izbori, s promenjenim uslovima, zato što sistem ne može da izdrži toliku vrstu pritiska i vaninstitucionalnog delovanja, pri čemu su nosioci sistema odgovorni za taj pritisak. Probleme koje ne rešavamo u institucijama zaista će rešavati ulica, protesti i slični mehanizmi. Mi uporno pokušavamo da stvari vratimo u institucije i svedemo ih na neka pravila. Znači, ako se izdrži s bojkotom, vlast će morati da popusti.

Vi očekujete da će da popusti?

Ako opozicija, društvene grupe i građani budu dovoljno uporni, to će se sigurno desiti. Moraće, jer šta će da rade kada budu imali više od milion ljudi van sistema? Vlast, iako tvrdi da je sve u redu i da ništa neće menjati, čak i ako nas se skupi pet miliona, kao što su rekli, sada se i te kako bavi izborima i bojkotom, dolaze evropski zvaničnici koji pokušavaju da uvuku ljude u pregovore i da se nađe neko rešenje. Ako je sve u redu, zašto to rade? Zašto tabloidi pod kontrolom vlasti i analitičari uporno izlaze sa tezom da će opozicija propasti ako bojkotuje izbore? Zato što pokušavaju da je nateraju da izađe na izbore, jer kada imate bojkot sistema, imate duboko problematično društvo. Ne možete da imate demokratsku fasadu ako jedan čovek osvoji 80 odsto glasova


Pa oni najviše i priželjkuju baš te visoke procente glasova.

Oni to intimno žele, ali, s druge strane, realnost je takva da se onda stvara sistem koji dovodi do pucanja i oni taj vaninstitucionalni pritisak ne mogu da izdrže. Da se vratim na strateški razlog. Ako izbori budu održani pod ovim uslovima, opozicija će biti pregažena kao plitak potok, jer imate medije koji izveštavaju ovako kako izveštavaju, ljudi iz javnih preduzeća će biti terani da glasaju kao što su i do sada bili terani da dolaze na mitinge u radno vreme i slično. Da li u tim izbornim uslovima možete očekivati fer izbore? Ne možete. I to onda nije pitanje da li će opozicija pobediti, nego da li ćemo mi pristati na ovaj sistem. Ako nastavimo da insistiramo na bojkotu, to će dovesti do promene sistema, zato što sve ono što opozicija sada traži od ove vlasti, moraće i kao naredna vlast da dâ bilo kojoj drugoj opoziciji. To znači promenu sistema. Tek sa ovim protestima i sa bojkotom vlast je po prvi put izbačena iz ritma. Po prvi put ona ne određuje u potpunosti ritam i u defanzivi je. Ona sada, za razliku od ranije, deluju tako da više ne radi samo na kreiranju događaja, već i reaguje na događaje, bez unapred poznatog ishoda. Naravno da i dalje ima dominantan uticaj, ali nije više jedini faktor. Drugi razlog je principijelnost, odnosno sporazum sa narodom koji je potpisao veći deo opozicije.

Mora se ići među neistomišljenike


Bojim se da do toga više niko ne drži i da je taj sporazum bio samo stvar trenutka.

Super ako je tako. Onda ja pitam da li mislite da će nekome ko ne drži reč kao opozicija narod verovati da će držati reč kada bude bio vlast? S druge strane, ljudi su izvođeni na ulice. Ja lično osećam odgovornost, na neki način sam učestvovao u tome, bio sam i govorio u više od 30 gradova gde se protestovalo. Mi smo išli i pozivali ljude da se pobune, nekima su razbijane glave, studenti su hapšeni. Šta znači ako sada može da se kaže – u redu je da nekome bude razbijena glava, da neko dobije otkaz, ali ja ipak ne mogu da ostanem bez skupštinske plate i bez finansiranja, a vas sam terao da se bunite? To je bila neka vrsta dogovora: narod na ulice, opozicija van institucija i ako se taj dogovor prekrši, to će onda da znači da ovaj narod ne zaslužuje ovu vlast, ali da ova opozicija zaslužuje ovu vlast.

Šta bi stranke koje se zalažu za bojkot još trebalo da rade?

Da idu ne teren. Nije dovoljno samo reći mi smo za bojkot i sedeti kod kuće. Nama fali terenski aktivizam opozicionih stranaka i širih društvenih grupa. Uticaj medija jeste izuzetno bitan, ali je donekle i precenjen. Jedna od najbitnijih stvari ipak je terenski rad. Naravno, tu je teško parirati vladajućoj mašineriji, koja koristi državne resurse u radno vreme, ali vi možete, verujući u vrednosti pravde, slobode i solidarnosti motivisati i ostale društvene grupe da se priključe. Takođe, terenski rad ne znači da na teren idu samo lideri stranaka, da ih tamo dočekuju njihove pristalice i da pričamo sami sebi iste priče. Kampanja mora biti dobro osmišljena i mora se razgovarati s neistomišljenicima, a naročito onima koji su neodlučni. Ljudi u Srbiji se vrlo često potcenjuju, pa se kaže da su krezubi, neinteligentni, glupi i svašta drugo što je nedopustivo. To su jako loše kvalifikacije. I nije tačno da su ljudi takvi. Ljudi donose odluke na osnovu informacija koje imaju, a oni su informaciono izolovani, ne koriste društvene mreže, ozbiljan deo njih nije nigde putovao. Bilo ko ko bi se nalazio u njihovoj situaciji i imao informacije koje oni imaju, donosio bi iste odluke kao oni. I vi, i ja, i bilo ko drugi. S druge strane, stoji i to da je terenska kampanja veliki izazov u situaciji kada su u aktivnosti za vladajuću stranku po mnogim mestima uključena sumnjiva lica, osuđeni narko-dileri i kriminalci, ucenjeni navijači. Rizici moraju da se uzmu u obzir i da se dobrim planiranjem probaju smanjiti, jer moramo da brinemo o bezbednosti svih građana.

Ustavni sud krši Ustav i zakone


Ustavni sud, čiji je posao da štiti Ustav i zakone, poslednjih godina često optužuju da više štiti vlast nego zakonske propise. Udruženje koje vodite imalo je više postupaka pred tim sudom, pa kakvo je vaše iskustvo sa njim?

Neke smo dobili. Blokirali smo jednom neustavan izbor sudija i tužilaca i inicirali promenu pravilnika o izboru sudija i tužioca. Imamo još neke inicijative koje stoje, učestvovali smo i pomagali u podnošenju više ustavnih žalbi. Podneli smo inicijativu zbog neustavne članarine u Privrednoj komori Srbije. Međutim, Ustavni sud je to odbio, ali nije zakazao javnu raspravu o ovom predmetu, koji je podržalo ne neophodnih 25 nego čak 47 narodnih poslanika. To je veoma problematično jer, prema pravilima, Ustavni sud mora da zakaže javnu raspravu u svim slučajevima, osim ako situacija nije toliko nesporna. Pitam, ako u ovom slučaju nije bilo ništa sporno, zašto je taj sud čekao tri godine da odbaci predlog i zašto odbijanje nije napisao na dve-tri strane, kao što je to uobičajeno, već na više od 15 strana. Javna rasprava ne samo da nije vođena o našem slučaju, nego ni o jednom slučaju za poslednje tri godine, znači otkad je bila poslednja zamena sudija. Nemoguće je da nemamo nijednu spornu situaciju, zato što u bilo kom uređenom društvu vi imate ustavno kontraverzne slučajeve, a kod nas ispada da imamo ustavnu harmoniju apsolutnih razmera.

To znači da javne rasprave nije bilo ni o zakonu kojim su penzionerima godinama isplaćivane umanjene penzije?

Nije, iako je u jednom momentu četvoro sudija izdvojilo mišljenje i nije glasalo za odluku Ustavnog suda. Znači, glasalo je suprotno. Među njima su profesori koji su doktorirali na ustavnom pravu. To naravno ne mora ništa da znači, ali je indikativno da su oni kojima je to uža specijalnost tvrdili da je zakon o smanjenju penzija neustavan. Javna rasprava nije održana, a sam sud je podeljen. Ne znam šta ćete spornije od toga i šta će vam veći razlog za zakazivanje javne rasprave. Ustavni sud se ponaša poput noja koji zabija glavu u pesak kada se Ustav krši, umesto da ga štiti.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 07. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x