Politika beogradski glas
Politika

Briselski sporazum razorio Ustav

Politika

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Što se više govori o Briselskom sporazumu, o njemu se manje zna. Nadomak mini-jubileja, petogodišnjice potpisivanja pod paskom EU, slavodobitna retorika ne jenjava ni u Beogradu, niti u Prištini. Obe strane su, naime, sporazumom potukle do nogu onu drugu, pa i Srbima i Albancima valjda preostaje da sa osmehom slušaju tu oficijelnu mantru.

U istom duhu je ovih dana premijerka Ana Brnabić ocenila sporazum iz Brisela kao potpunu diplomatsku pobedu Srbije, koju dokazuje „to što Priština ne želi da ga implementira jer oni vide da je to pobeda dijaloga i političkog umeća Beograda“.

I više od toga. Nema odstupanja od insistiranja na primeni Sporazuma zato što je on „u interesu građana Srbije i integriteta Republike Srbije“. U toj primeni bi Srbija sa integritetom, o čemu govori Brnabićeva, na severu KiM trebalo da dobije Zajednicu srpskih opština (ZSO). Taj državni integritet predsednica Vlade rezolutno brani, rekavši da „u ovoj vladi ministar spoljnih poslova neće (poslanicima) govoriti o KiM, jer je Kosmet autonomna pokrajina u okviru Srbije“.

Kočoperni Dačić

S druge strane, Ivica Dačić, šef diplomatije, obznanjuje da je Aleksandru Vučiću predložio povlačenje potpisa sa Briselskog sporazuma i da će šefu države ponoviti predlog. „Ja sam kao premijer potpisao Briselski sporazum, ja bih povukao potpis i rekao: ’Nećete ZSO – nećemo ni mi ostalo, vraćamo sve na prethodno stanje, a to je povratak srpskih institucija na Kosovo’“, citiraju mediji Dačića i njegovu ocenu „da je predsednik previše tolerantan“ kada je reč o ZSO, ali i da će „njima mnogo biti teško sa ovakvim Vučićem, koji je razočaran“.

Takva izjava je pak razočarala SPO, pradavni dragulj opozicije. Na njihovo saopštenje da šef diplomatije kontrira našem evropskom putu, Dačić je, kao, razmislio i rešio da Vučiću sugeriše „da povuče potpis dok se kosovski premijer Ramuš Haradinaj ne udostoji da bar pročita Briselski sporazum“. Istovremeno se, je li, začudio što SPO nije osudio Prištinu i EU jer za pet godina nisu formirali ZSO.

Ovo je i ilustracija metodologije upoznavanja javnosti sa sadržajem i dometom Briselskog sporazuma. U eri partijskog jednoumlja, posle plenuma i drugih važnih zasedanja koji bi porodili neke zaključke opšteg društvenog značaja, štampa je, čak i u nastavcima, objavljivala integralna dokumenta. Da bratski narodi i narodnosti vide šta su vlasti odlučile, kojim putem se ide, kako i zašto, umesto da „bacaju pasulj“. Iako od devedesetih, a naročito posle petooktobarske revolucije, kao oči u glavi negujemo pluralnu demokratiju, tekst Briselskog sporazuma nije predočen i objašnjen građanima. Čak je i Ustavni sud Srbije, kad je bio prozvan da oceni njegovu (ne)ustavnost, dobio prevod umesto originalnog dokumenta.

Šta uopšte znamo o sporazumu koji će, jasno je, biti u žiži više nego ikada?

Briselski sporazum je finale desete runde pregovora Ivice Dačića i Hašima Tačija, uz posredovanje Ketrin Ešton ispred EU. Unikatno je zaključen 19. aprila 2013. tako što se Eštonova potpisala na dva primerka, oba na engleskom, pa je jedan parafirao Tači – a na drugom je Dačić, uz paraf, svojeručno dopisao: „Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga o čijem će prihvatanju ili odbijanju obe strane doneti svoje odluke.“ U dokumentu ne piše koje strane zaključuju sporazum. Za EU dileme nema, to su Beograd i Priština. Ni za Beograd nema dileme, to je sporazum Vlade Srbije i Privremenih institucija u Prištini. Jednako tako, u Prištini nema dileme, to je međudržavni sporazum vlada Srbije i Kosova.

Po svemu sudeći, nećemo odviše čekati da vidimo ko je zaista na zemlji, a ko u čardaku ni na nebu ni na zemlji.

Tako parafirani sporazum Vlada Srbije posle tri dana prihvata zaključkom (nije objavljen u „Službenom glasniku“), o tome diplomatskim putem izveštava EU i nalaže ministarstvima da nastave primenu postignutih dogovora. Skupština 26. aprila usvaja pravni akt rogobatnog naziva: „Odluka o prihvatanju Izveštaja o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora“. Objavljen je u „Službenom glasniku“, ali bez teksta Briselskog sporazuma! Izostala je neizostavna ratifikacija. Potom je Vlada prihvatila Plan primene Briselskog sporazuma. Osnovan je i Odbor za implementaciju.

Neizvesna sudbina ZSO

Naši mediji krenuli su da se bave sadržajem i dometima Sporazuma kao da su ga iznedrile dve mesne zajednice u nekoj teškoj zabiti. Istog dana kad je parafiran, samo je u jednom marginalnom  tabloidu osvanuo „Originalni tekst Briselskog sporazuma“, sa pet stotina reči i 15 tačaka. Isto to kasnije objavljuje sličan portal, samo sad sa 1.100 reči i sedam poglavlja.
Svake godine na dan potpisivanja glavnina medija podseća da je sporazum zaključen, uz pokoju opasku. Primera radi, da je „na današnji dan potpisan Briselski sporazum između Srbije i tzv. Kosova, čija je suština bila ukidanje svih institucija Srbije na KiM i njihovo integrisanje u tzv. Republiku Kosovo“ („Nova srpska politička misao“). Ili, da je potpisivanje Briselskog sporazuma bilo uslov Srbiji za početak pristupnih pregovora i da sam sporazum ima 15 tačaka, a odnose se na dogovor o: razmeni katastra, matičnih knjiga, priznavanju diploma, integrisanim prelazima, slobodi kretanja, pravosuđu, energetici, telekomunikacijama; s tim da je u prvih šest tačaka „glavna stavka osnivanje ZSO“ (Informer). BIRODI i Fond za otvoreno društvo, u izveštaju iz 2014, zaključuju da mediji nisu doprineli pojašnjenju Briselskog sporazuma, već možda pre njegovoj promociji. A strani mediji, analizirajući „Šta su se Beograd i Priština dogovorili u Briselu?“, naglašavaju da  beogradska i prištinska glasila drže potpuno suprotna gledišta (npr. Dojče vele).

Pre tri godine je prvi put javno rečeno da građani nisu informisani o ovom sporazumu i da on nije jedan papir, kako je uvreženo mišljenje.

„Građani čak i ne znaju da kad se kaže ’Briselski sporazum’, to ne podrazumeva samo jedan dokument, već još 16 tehničkih sporazuma“, rekla je te 2015. Vukosava Crnjanski, direktorka Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. „Istraživanja su pokazala da tri četvrtine građana nije pročitalo nijedan od ukupno 17 dokumenata Sporazuma. Odgovornost nije samo na njima, jer velika većina tih sporazuma nije javno dostupna. Dok traju pregovori, u redu je da postoji tajnost, ali kad se dogovor sklopi, nema potrebe za tajnošću“.

Stižu i razne analize. Branislav Nešović i Rikardo Seleđini, uz podršku Kosovske fondacije za otvoreno društvo, 2015. objavljuju istraživanje „Zajednica/Asocijacija srpskih opština: Zbir svih naših strahova“ i kažu da je „nedostatak jasnoće omogućio vladama u Beogradu i Prištini da njihovim javnostima objasne Sporazum na nepotpun način; no, čak i unutar tih vlada postoje različiti stavovi“. Ističu preovlađujuću brigu srpske zajednice – kakav će biti njen budući odnos sa Beogradom i kako će se finansirati ZSO. Jer potpuna integracija, bez garancija o zaštiti nivoa javnog zaposlenja, zdravstvenih i obrazovnih usluga, mreže socijalne sigurnosti i subvencija iz Beograda „mogla bi da dovede do ozbiljnog pogoršanja ekonomskog napretka zajednice“.

Najviše informacija o sadržaju, značenju i reperkusijama Briselskog sporazuma pojavilo se, uz ozbiljne dileme, pred Ustavnim sudom Srbije (USS). Sam taj sud postao je zatvoren za javnost više nego ikada, a njegov rad iz nekog razloga odavno nije atraktivan za medijsko tržište. Tako je sve mahom ostalo u odajama i spisima USS, kao i u naučnim radovima pravnika, prema kojima je Briselski sporazum najvažniji predmet u ustavnosudskoj istoriji Srbije.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!