Politika beogradski glas
Ekonomija

Za poreze se u Srbiji duguje neverovatne tri milijarde evra?!?

Izvor: Nova ekonomija

Najveći dužnici su velike banke koje su u stečaju već više od decenije i po, a samo im se iz godine u godinu pripisuju kamate na dug. Slična situacija je i sa ostalim preduzećima koja su ostala samo kao školjka firme sa dugovima. To su recimo Zastava automobili ili Sartid, čija imovina je prodata, a u njima su ostali dugovi koji se gomilaju bez ikakve nade da će ikada biti naplaćeni.

S druge strane, ni dug od skoro 230 miliona evra aktivnih preduzeća i oko 140 miliona evra preduzetnika nije zanemarljiv. Za približno toliko je svojevremeno prodat većinski deo NIS-a ruskom Gaspromnjeftu, ili toliko je plaćen most preko Ade.

Za poreze se u Srbiji duguje neverovatnih skoro tri milijarde evra kada se saberu dugovi aktivnih preduzeća, preduzetnika i preduzeća u stečaju. To je skoro sedam odsto BDP-a. Tu se ne radi o utajenom već priznatom, ali neplaćenom porezu. Ova računica proizilazi iz spiskova dužnika za porez koje je nedavno objavila Poreska uprava sa stanjem na dan 31. novembar ove godine. Pored toga većina tog duga nije uopšte naplativa. Samo preduzeća u stečaju duguju više od 2,5 milijarde evra. 

Spiskovi koje je objavila Poreska uprava ne obuhvataju one koji su nagomilali dug, ali su u postupku reprograma gde plaćaju glavnicu na rate, a kamate se otpisuju. 

Među njima je, prema informacijama koje je objavio CINS, na primer televizija Pink kojoj je odobren reprogram duga od čak 1,52 milijarde dinara. Sa tolikim dugom, ova medijska kompanija bi bila najveći dužnik među svim aktivnim preduzećima.

Ipak prvo se treba osvrnuti na to kako Poreska uprava izvrdava obavezu iz Zakona o poreskoj administraciji u kome se kaže da najmanje jednom godišnje ima obavezu da objavi „naziv, odnosno ime i prezime, PIB i iznos poreskog duga poreskih dužnika, i to pravnih lica sa poreskim dugom u iznosu od 20.000.000 dinara i višem i preduzetnika sa poreskim dugom u iznosu od 5.000.000 dinara i višem, čime obaveza čuvanja tajnog podatka nije povređena”. 

U Poreskoj upravi su ovo shvatili kao obavezu da objave podatke jednom u kalendarskoj godini. Pa su tako prošlog puta spiskovi dužnika objavljeni u januaru 2018. godine i drugi put sada u decembru 2019. godine. Postavlja se pitanje šta to ima da se krije i odlaže objavljivanje spiskova dužnika koji su originalno morali da se objavljuju jednom kvartalno. 

Naime 2011. godine izmenjen je Zakon o poreskoj administraciji po kome je na svaka tri meseca PU morala da objavljuje podatke. Tada je to izazvalo zemljotres, jer se videlo da mnoge tajkunske kompanije, ali i državna preduzeća i institucije, duguju milione evra za porez. Prema tadašnjim svedočenjima, iz državne administracije privatnici su jurili da uplate porez kako se ne bi našli na ovim spiskovima. Doduše, bilo je i slučajeva da su se na spiskovima nalazili dužnici koji nisu priznavali taj dug, pa čak je bio slučaj da se na spisku našla i preminula osoba, što je opet dosta govorilo o tome u kakvom se organizacionom rasulu nalazila poreska administracija.

 
Kasnije sa promenom vlasti, iako se ekonomska situacija popravlja, a Poreska uprava hvali naplatom poreza većom od 100 odsto, transparentnost se smanjuje. U izmeni zakona iz 2016. Godine, period objavljivanja spiskova se smanjuje na jednom polugodišnje, a kasnije na jednom godišnje, što se nakaradnim tumačenjem zakona na kraju svede na jednom u dve godine. Inače i pre dve godine Poreska uprava je objavila spisak dužnika nakon više od 18 meseci i nakon pritisaka medija i na kraju i na intervenciju tadašnjeg poverioca za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića.

Najveći dužnik za porez je Mera invest, firma Marka Miškovića, sina Miroslava Miškovića, a porez od nešto preko milijardu dinara Miškovići ne priznaju, jer tvrde da u vreme transakcije u zakonu nije bilo te poreske obaveze. Sud je u prvom stepenu osudio i Marka i Miroslava Miškovića, a slučaj se nalazi pred Apelacionim sudom. Inače 2013. godine dug je iznosio 878 miliona dinara, a sve preko toga odnosi se na kamate. Ovo je slučaj i sa dobrim delom drugih velikih dužnika koji godinama ne plaćaju osnovni dug, a kamate se samo gomilaju.

Druga na spisku je firma Magma prom, koja je u vreme afere Farmakom dovođena u vezu sa Miroslavom Bogićevićem, vlasnikom ovog šabačkog koncerna. Na dan 30. novembra ove godine Magma prom je dugovala nešto više od 990 miliona dinara.

Na trećem mestu je firma još jednog poznatog biznismena Dušana Borovice, a radi se o Dunav grupa agregatima. U pitanju je poreskoidug od 787 miliona dinara. Na četvrtom mestu je preduzeće Termol sa 772 miliona dinara, a u mreži vlasništva nalazi se čak sedam preduzeća. Doduše, većina njih registrovana je na istoj adresi Vlajkovićeva 6a u Beogradu. 

Na toj adresi svojevremeno je Radisav Rodić osnovao Glas javnosti i Kurir, koji su u međuvremenu bili u vlasništvu njegovog sina Aleksandra Rodića, pa ih je on prošle godine prodao. U medijima se firma Termol i firme u lancu vlasništva povezuju sa Rodićem, koji je svojevremeno važio za jednog od najvećih poreskih dužnika u Srbiji. 
Među većim dužnicima je i građevinsko preduzeće Granit peščar iz Ljiga sa 621,7 miliona dinara duga, a najveći akcionar te firme, preduzeće Inkop je prema pisanju medija povezano sa Zvonkom Veselinovićem i Milanom Radoičićem. Inkop ima 25 odsto vlasništva u Granitu, a njeni suvlasnici su Radoičić i Veselinović, koje kosovske vlasti sumnjiče za ubistvo Olivera Ivanovića u januaru 2018. Radoičić i Zvonko Veselinović imaju po 40 odsto udela u vlasništvu nad Inkopom, dok je preostalih 20 odsto u vlasništvu Veselinovićevog brata Žarka. Inkop je bio angažovan na izgradnji Koridora 11, a prema pisanju Insajdera, ovoj firmi je reprogramiran poreski dug od 380.000 evra na pet godina. 

Na spisku nema prvorangiranog dužnika sa prošlog spiska, NIP Borba koja je dugovala preko dve milijarde dinara ili oko 18 miliona evra. Inače, na najnovijem spisku nema državnih niti javnih preduzeća, bilo lokalnih bilo republičkih. Takođe, nema ni fudbalskih i košarkaških klubova koji su se nalazili na listi dužnika krajem 2017. godine. 

Neki od velikih dužnika su samo promenili status. Firmi Albako je privremeno oduzet PIB, a SEMP- sistemi elektro i mašinskih postrojenja, firma koja je povezana sa Lola livnicom, nalazi se u stečaju, sa dugom za porez većim od 10 miliona evra. 

Više od 800 firmi u stečaju koje duguju do 20.000.000 dinara za porez, ukupno duguju više od 2,5 milijarde evra. Tu listu predvode banke u stečaju, Beobanka, Investbanka, Astra banka, Beogradska banka, koje ukupno duguju više od 96 milijardi dinara. Tu je iznos kamata dominantan, jer stečajevi traju više od 15 godina. Za to vreme kamate na dug su samo rasle. Iza njh su i drugi socijalistički giganti poput IMT-a, IMR-a, Zastava automobila, Sartida i ostalih „školjka firmi” u kojima više nema imovine ni blizu da se naplati dug državi.

Tu su i preduzetnici, njih 2.400 koji duguju više od pet miliona evra za porez, a najveći dužnik čak milion evra. 

Gledajući ove spiskove, postavlja se pitanje kako je moguće da neko godinama duguje za porez, računi su u blokadi, a firme su i dalje aktivne.

Stručnjaci tvrde da tu ima svega, ali da su toliki dugovi jedna velika bruka za sve. Nebojša Atanacković, privrednik i predstavnik Udruženja privrednika Srbije, tvrdi da to što država ne naplaćuje svima porez znači da su oni koji plaćaju “budale”.

“To je bruka i za državu i za Vladu i za Poresku upravu. Država ne sme da dozvoli da joj neko duguje kada ima sve mehanizme da to sporeči. Najveći broj preduzeća, prvi moj šef računovodstva, kaže da je nemoguće toliko biti dužan, jer čim se zakasni ili nešto pogreši, odmah stižu opomene. I ovaj spisak nije ceo. Ovde je obuhvaćeno oko 400 preduzeća sa dugom do 20 miliona evra i oko 2,400 preduzetnika sa dugom do pet miliona evra. Ali onih koji imaju dug manji od toga, ima još daleko više”, napominje Atanacković dodajući da kada bi svima bio naplaćivan porez, onda bi bilo uslova i da se smanje porezi, a ovako ispada „da smo mi koji plaćamo budale”.

“Koliku pomoć ta preduzeća imaju od Poreske uprave koja je nadležna da porez naplati i ima sve mehanizme za to, ne znam, ali to vređa nas koji uredno izmirujemo obaveze”, zaključuje Atanacković.

Kako ogroman dug (koji verovatno nikada neće biti naplaćen) nastaje, Atnacković objašnjava na jednom njemu poznatom primeru. Još pre prodaje NIS-a, firme su mogle da uvoze naftu i da je prerađuju u Rafineriji nafte. Da bi uzeli derivate, morali su da uplate prvo sve pripadajuće akcize i poreze. Jedna firma u to vreme tek osnovana na Zvezdari je dobijala derivate „sporednim” putevima bez uplaćivanja dažbina. Posle nekog vremena, promenio se službenik uprave prihoda na toj opštini i utvrdio da dotična firma duguje ogromne sume, stotine miliona i blokirao račun. Na računu nije bilo ništa, a od imovine imali su stotinak kompjutera, dakle opet ništa. 

„Ta firma je u stečaju, a stotine miliona nikada neće biti naplaćene. Mi ostali smo namirili taj dug”, napominje on.

Postoje slučajevi da firme zapadnu u poslovne probleme i ne mogu da plate porez. Postoje slučajevi da dugove prosto nije moguće naplatiti i tu nema korupcije. Ali nije mali broj slučajeva, ocenjuje Božo Drašković, saradnik Instituta za ekonomsku nauku, gde postoje pravna lica koja su decenijama unazadzaštićena od strane vlasti.

“To je pitanje odgovornosti i profesionalnosti Poreske uprave. Ali ima tu i druga stvar. Imamo situacije da lica koja nisu formalno odgovorna u Poreskoj upravi daju usmene naloge u kojima se skreće pažnja inspektorima da nekoga ne diraju. Oni ne ostavljaju traga niti dokaza, a sva odgovornost pada na službenika. On može da podnese prijavu kada dobije takav nalog, ali u korumpiranom sistemu zbog toga može da ostane bez posla i nikome ne prijavljuje zbog oportuniteta. Taj vaninstitucionalni uticaj, da neko iz države štiti određena preduzeća, a ostaje iza zavese, veliki je problem”, upozorava Drašković.

U slučaju kada je dug posledica poslovnih problema, što je u tržišnoj privredi sasvim normalno, važno je da reakcija poreske administracije bude brza, da otvori stečaj nad dužnikom i naplati koliko može. Tu, napominje Drašković, dolaze na red drugi problemi, sporost pokretanja postupaka. 

„Mi nemamo podatke o tome koliko stečajeva je otvorila Poreska uprava. Ne znamo koliko tih potraživanja je zaista naplativo, a koliko nije. Koliko tih preduzeća su ljušture bez imovine, a lica iz tih preduzeća posluju nesmetano preko drugih preduzeća”, ukazuje on, dodajući da nije dovoljno samo objaviti iznos duga, već za najveće dužnike reći i zašto je dug nastao, šta je urađeno i šta će se desiti.

Knjigovođa Dragan Radović, vlasnik agencije Kvatro, napominje da su veliki deo dugova kamate, posebno kod dugova nastalih pre desetak godina, ali i da su neki postali veliki i ugledni biznismeni tako što ništa nisu plaćali državi.

„Što se tiče tih spiskova, to je strašno, treba dugove naplatiti i iz lične imovine ako ne može drugačije. Kažu nema bogatstva ako ne uzmeš od države. Imamo uvažene biznismene koji su i najveći dužnici za porez. To ne može bez pomoći države, jer ja ako danas imam rok da podnesem prijavu i ne stignem sutra mi stiže opomena, a za pet dana blokada računa. A mi imamo velike kompanije koje nikada dinara nisu uplatile radnicima za doprinose, računi u blokadi, a oni isplaćuju plate. Kako?”, pita se Radović.

On ističe da se kod dugova preduzetnika uglavnom radi o neplaćanju PDV-a, ali da preduzetnici odgovaraju svojom imovinom, pa je opet pitanje zašto Poreska uprava to ne naplati.

Opet, u Srbiji je sve socijalno pitanje, pa i plaćanje poreza. Velika preduzeća koja su zapošljavala veliki broj radnika nisu više samo problem za Poresku upravu, nego i socijalni problem za državu. Kako objašnjava Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, neki dugovi nastali su odavno. Pitanje je da ili država nije znala za to, ili je okretala glavu i nije htela da zna. 

„Pitanje je da li je i koja bi vlast bila spremna da raščisti stanje, pa da otpiše nenaplative dugove i da ih napadaju kako su poklonili pare nekom tajkunu. Poreska naplaćuje koliko može, blokira račune, naplaćuje iz imovine, ali pitanje je koliko tu imovine zaista ima. To je rezultat i niza rešenja prethodnih dvadesetak godina, guranja firmi u stečaj, pa i političkih stečajeva, kao što su velike banke. Njih su oterali u likvidaciju da bi spasili privredu, a privreda nije spašena”, napominje on. 

Poreska uprava od 2015. godine prolazi transformaciju ka „modernoj i efikasnoj” administraciji, ali pitanje je mogu li samo softveri pomoći ako se ne raščiste repovi iz prošlosti.

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 07. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x