Ekonomija

Vučić ispunjava obećanje, Srbija i s prosečnom platom od 500 evra i dalje na začelju Evrope: Povišica koju su pojeli skakavci

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Imaćemo najveće plate na zapadnom Balkanu! Bićemo zemlja sa najvećim prosečnim platama! Kao plavuša koja je 18 puta polagala vozački ispit, godinama Aleksandar Vučić ponavlja ista obećanja. Bez imalo blama, na svaka dva meseca iznova tvrdi da ćemo do kraja godine dostići famozni prosek od 500 evra. I posle više od sedam godina na vlasti to će se čudo u decembru najverovatnije dogoditi ili ćemo, u najgorem slučaju, biti sasvim nadomak cilja. Ali problem je u tome što je ovaj cilj isključivo propagandnog karaktera, dok će se u realnom životu malo šta promeniti. I sa prosekom od 500 evra Srbija će među zemljama regiona cen­tralnoistočne Evrope biti na samom začelju, a nižu prosečnu zaradu od naše i dalje će primati jedino stanovnici Severne Makedonije i Albanije.

Ali to Vučića ne zanima. Njemu je jedino važno da TV „Pink“ bude šampion u gledanosti jer on tamo gotovo svakodnevno gostuje i lako će svoje pristalice, onih 25‒30 odsto biračkog tela koji gledaju ovu televiziju i glasaju za SNS, ubediti da je obećanje o proseku od 500 evra dao tek nedavno, a ne još 2016. i ko zna koliko još puta narednih godina. A da je obećanje ispunjeno, „pinkoljupce“ će dodatno uveriti njegova kamarila, predvođena ministrom finansija na čiji je plagirani doktorat predsednik veoma ponosan.


Veliki, a laže kao Mali


„Mi na ovaj način želimo da se novac koji smo uštedeli što pre vrati građanima, a sve to je moguće na osnovu teških reformi koje je sproveo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to je realizacija obećanja koje je on dao. Na ovaj način mi pokazujemo da brinemo o građanima Srbije, da povećamo njihov materijalni status, da se što pre približimo minimalnoj potrošačkoj korpi. Naravno da ćemo osetiti boljitak, a u decembru ćemo imati i prosečnu platu preko 500 evra. Na dobrom smo putu da iz godine u godinu povećavamo životni standard građana“, k(l)aže doktor Siniša Mali.

Kamo lepe sreće da je tako! Ali nije. Jer samo beznadežni pesimisti, pomireni sa tim da će za života ostati siromašni, kao „brigu o građanima“ mogu prihvatiti činjenicu da je minimalna zagarantovana zarada za šest godina (2014‒2019) povećana za celih 6.700 dinara, tako da novčanik radnika koji prima minimalac, a takvih je u Srbiji oko 300.000, pokriva svega 72 odsto minimalne potrošačke korpe, što jeste pomak u odnosu na 58 odsto iz 2014. Dakle, umesto jako malo, radnik na minimalcu danas može da kupi veoma malo osnovnih životnih potrepština, a neće se mnogo promeniti ni 2020, kada minimalna zarada pređe 30.000 dinara, jer će srpski radnik i dalje imati satnicu koja je u evropskim razmerama veća jedino od zarade po času u

Severnoj Makedoniji, Albaniji, Moldaviji i Ukrajini. Tu o povećanju životnog standarda, a još manje o nekakvom povećanju plata koje je veće nego ikada, kao što tvrdi ministar finansija, nema ni govora, pa nije čudo što se danas – kao što za starmalu decu kažemo da neke stvari rade „kao veliki“ – za odrasle koji zaobilaze istinu koristi termin „laže kao Mali“. Uostalom, ako jedan Tomislav Momirović, direktor hotela „Mona“ i poznati „Tviter“ filozof, kaže (bolje reći lupeta) da „Vlada može da poveća minimalnu cenu rada i na 5.000 evra, ali ne može tako da poveća standard“, valja mu verovati.


Procenti iz rukava


Da je Vlada, kako kaže Mali, želela da novac koji je uštedela što pre vrati građanima, onda bi bilo logično da je najpre usvojen model za povraćaj dela oduzetih penzija za onih 700.000 penzionera koji su podneli najveći teret fiskalne konsolidacije i među kojima je svaki pojedinačno za četiri godine „dobrovoljno“ pomogao državnu kasu sa više hiljada evra. Ali vlast vraćanje tog novca zasad ne pominje, a da li je reč samo o odugovlačenju sa isplatom duga koji će kad-tad morati da se vrati ili se ovaj potez namerno odlaže za vreme neposredno pred izbore, ostaje da vidimo.  

Što se tiče tvrdnje ministra Malog da će najavljeno povećanje plata biti veće nego ikada, ona je tačna koliko i teza da istorija počinje s dolaskom na vlast Aleksandra Vučića. No, od tog bednog hvalisanja mnogo je opasnija činjenica da su procenti povećanja manje rezultat smislene politike, a većim delom proističu iz kampanje koju neprekidno vodi predsednik države. Otuda je i najava povećanja zarada pre svega politički motivisana jer, kako kaže profesor Ljubomir Madžar, „Vučić sebe vidi samo u politici“ iako je po Ustavu uloga predsednika pre svega protokolarna i ne podrazumeva konkretne odluke u ekonomiji za koje je zadužena Vlada. Ali Vučiću Vlada i nije potrebna. On procente sipa ko iz rukava i kad nešto kaže, kao što je još pre nekoliko meseci najavio da će medicinske sestre dobiti najveće povećanje plata od 15 odsto, Vladi preostaje samo da to operativno uobliči. Kad on, onako „protokolarno“, na prijemu zlatnih odbojkašica izjavi da će ubuduće država zlatnu medalju naših sportista nagrađivati sa 50.000, a ne kao do sada sa 40.000 evra, ta se promena bez pogovora odmah unosi u zakon. I da je rekao 60.000, bilo bi 60.000!

Ovakav način funkcionisanja vlasti najveća je kočnica napretka Srbije. Zbog toga i ishitrena najava nacionalnog investicionog plana, bez prethodne detaljne analize eko­nomske i društvene opravdanosti njegove realizacije, neće značajnije uticati na preko potrebno ubrzanje privrednog rasta. Jedan od Vučićevih „omiljenih“ analitičara, profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić kaže da je „za demokratsko društvo sasvim neprimereno da se odlu­ka o izgradnji novih auto-puteva, metroa u Beogradu ili o izgradnji nacionalnog stadiona i još nekoliko stadiona širom Srbije, donosi u uskim političkim krugo­vima bez stručnih i javnih rasprava“. Kao posledica takvog načina odlučivanja, kaže Arsić, može se očekivati pad kvaliteta upravljanja javnim investicijama, time i njihovog po­zitivnog uticaja na privredni rast, a sve to zajedno rezultiraće daljim zaostajanjem srpske ekonomije kako za razvijenim zemljama, tako i za državama u regionu sa kojima se najčešće upoređujemo.


Žandarmi kao hirurzi


A kao što upravljaju investicijama, naprednjaci upravljaju i javnim finansijama – isključivo u interesu svojih pristalica. O tome najbolje svedoči prosečna zarada u javnim preduzećima, okupiranim od strane trećerazrednih SNS kadrova sa sumnjivim diplomama, koja je premašila 74.000 dinara i za 120 evra je veća od Vučićevog nedosanjanog proseka, a za oko 40 odsto od poslednje objavljene prosečne zarade u državi (53.633 dinara, jun 2019). Pa ipak, zaposleni u javnim preduzećima, koje reforma jedva da je dotakla, dobiće povišicu od pet odsto, što jeste manje od ostalog dela javnog sektora gde će povećanje iznositi od osam do 15 odsto, ali je opet značajno više od privrednog rasta koji ćemo ostvariti u 2019. Uzalud ekonomisti upozoravaju da je taj rast već godinama ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope i da Vlada treću godinu zaredom povećava zarade u procentu većem od rasta BDP-a, odnosno preko realnih ekonomskih mogućnosti. Valja namiriti botove, koalicione partnere i ostale zaslužne što živimo u „zlatnom dobu“, u kojem žandari zarađuju kao neurohirurzi. To je cena koju (ne)demokratska vlast mora da plati zarad opstanka na tronu, a osim para poreskih obveznika drugih sredstava za namirivanje tog troška nema.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!