Ekonomija

Vučić će koštati Srbiju 10 milijardi evra

Beogradski glas – Mijat Lakićević, novinar i ekonomski analitičar, o pogubnoj ekonomskoj politici vlasti

Razgovarao: Branislav Krivokapić

Iako spada u velike kritičare politike aktuelne vlasti, ne samo u delu koji se odnosi na ekonomiju, Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i vrstan ekonomski analitičar, smatra da postoje i stvari koje su dobro urađene. Stabilizacija javnih finansija, to jest eliminisanje ogromnih manjkova u državnoj kasi, svakako je bila dobra stvar, kaže Lakićević u razgovoru za „Beogradski glas“, ali odmah dodaje ne jedan, već nekoliko upitnika. 

‒ Ne treba zaboraviti da je uoči dolaska Aleksandra Vučića na vlast – doduše, u prvoj fazi formalno kao PPV-a, tj. prvog potpredsednika Vlade – fiskalni deficit iznosio oko pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno da je 2012. dostigao blizu 250 milijardi dinara. Ne treba, međutim, zaboraviti ni to da nova vlast nije odmah prionula na sređivanje državne blagajne, nego je nastavila putem svojih prethodnika, tako da je deficit 2014. premašio pomenutih 250 milijardi. Dakle, u ruiniranju državnih finansija i ova vlast ima nemalih zasluga. Pored toga, postavlja se pitanje da li je fiskalna konsolidacija, koja jeste bila neizbežna, sprovedena na najbolji način.  


Konsolidacija je sprovedena gotovo isključivo na grbači građana i najsiromašnijeg dela populacije, a donela nam je suficit budžeta, čija je konkretna korist vrlo diskutabilna.

Pa dobro, ne bih baš rekao da su najveći teret konsolidacije podneli najsiromašniji, oni su na razne načine bili zaštićeni. Recimo, najniže penzije uopšte nisu smanjivane. Nije cenu platio ni javni sektor, iako su njemu smanjene plate. Najveći teret platili su privreda i građani generalno kroz povećane prihode od poreza i doprinosa. Ovde najpre treba imati u vidu da su u Srbiji razne dažbine povećane tako da je prosečna poreska stopa u razdoblju 2012‒2017. povećana za 13,6 odsto, što znači da je povećano ukupno poresko opterećenje privrede i građana. Ja sam izračunao da su od početka 2015, kada je počela fiskalna konsolidacija, prihodi javnog sektora Srbije, dakle ne samo države u užem smislu, do kraja prošle godine, u odnosu na 2014, ukupno porasli za preko 1.100 milijardi dinara. Za toliko je uzeto više para u protekle četiri godine u odnosu na 2014, ako nju uzmemo kao neki međaš. Zaključak – fiskalnu konsolidaciju platio je privatni sektor.

Iz toga proizlazi odgovor na drugi deo vašeg pitanja. Fiskalni suficit je u situaciji u kojoj se nalazi privreda Srbije potpuno nepotreban, to je velika stručna i politička greška. Ne znam samo da li je posledica neznanja ili posledica želje da vlast dobije što više para koje će posle moći da po sopstvenom nahođenju raspodeljuje onome kome hoće. Pre bih rekao da je ovo drugo. 

Od zdrave države važnija policijska


Vlast tvrdi da svakog dana u svakom pogledu napredujemo, pa čak i da smo u tom napretku lideri jer su svi ekonomski pokazatelji „veći nego ikada“, a oni koje treba da opadaju, poput nezaposlenosti, nalaze se na istorijskom minimumu. Nasuprot tome, podaci međunarodnih institucija svedoče o daljem zaostajanju Srbije. Ako smo za vreme Miloševića nenadoknadivo zaostali zato što smo bili izolovani i „nismo bili u ratu“, te zato što se u svetu tih godina dešavala ubrzana tehnološka revolucija (mobilna telefonija, internet…) , kako sagledavate uzroke našeg zaostajanja tokom Vučićevog „zlatnog doba“? 

U krajnjoj liniji uzrok zaostajanja Srbije leži u političkom nasilju koje je Vučićeva vlast inaugurisala kao svoj modus operandi. Naime, neposredan uzrok niskog privrednog rasta koji Srbija beleži poslednjih šest-sedam godina – posle Hrvatske najnižeg među dvadesetak zemalja centralne i istočne Evrope – naravno jesu niska ulaganja. Investicije se u Srbiji već godinama kreću oko 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da bude oko 25 pa i više odsto. Toliko su iznosile investicije u zemljama centralne i istočne Evrope kada su bile na stepenu razvoja na kojem se danas nalazi Srbija. Što je najgore, najviše su ispod potrebnih bile domaće privatne investicije. Strane investicije su prošle godine, recimo, bile na takoreći maksimalno mogućem nivou, preko tri milijarde evra. Međutim, javne investicije, tj. ulaganja države, bile su svega nešto preko milijardu evra, što je gotovo upola manje od potrebnih. Zato sad Vučić i najavljuje veliki investicioni ciklus, pokušavajući da ono što je izgubljeno prethodnih godina bar malo nadoknadi. Međutim, najgore stvari stoje sa ulaganjima domaćih privrednika. Ona su oko četiri milijarde evra, a trebalo bi da budu šest-sedam milijardi. Ovde se postavlja pitanja zašto domaći privrednici ne ulažu. Odgovor se takoreći izlizao od upotrebe – zbog lošeg poslovnog ambijenta. Pre svega zbog velike pravne nesigurnosti, odnosno, odsustva vladavine prava. To strance ne dotiče jer oni uživaju povlašćeni tretman, ali domaći privrednici su izloženi raznim vrstama ucena, pretnji, torture, tako da se mnogi povlače iz biznisa. A na sceni ostaju oni koji nisu sposobni preduzetnici, ali su vrlo poslušni i uslužni prema aktuelnim vlastima.

Ako ni po čemu drugom, Vučićevu vladavinu ćemo pamtiti po prestanku važenja krilatice „nema boljeg posla od državne službe“, naravno, ako izuzmemo javna preduzeća. Kao što ste napisali u jednom svom tekstu, živimo u vremenu kad se više isplati biti specijalac nego specijalista. Je li to glavni razlog što se uporno odlaže uvođenje platnih razreda?

To se odnosilo na činjenicu da je prosečna plata u policiji u Srbiji gotovo za trećinu veća nego u zdravstvu. Kada se pak plate naših policajaca i lekara uporede sa platama njihovih kolega u zemljama centralne Evrope, onda su relativno gledano naši policajci bolje plaćeni za petinu, a lekari za isto toliko slabije plaćeni. Dakle, između policijske i zdrave države, Aleksandar Vučić se opredelio za prvu. Zato dobri lekari odlaze iz Srbije i, uopšte govoreći, lekara nemamo dovoljno, a u policiji imamo višak zaposlenih. O kvalitetu da ne govorimo.

Kao novinar koji barata činjenicama i validnim podacima, možete li se setiti kada su u Srbiji poslednji put povećane penzije svim penzionerima? 

Ako se dobro sećam, sve penzije su poslednji put povećane od novembra 2018. godine za pet odsto. Međutim, pošto je tada istovremeno ukinuto smanjenje penzija većih od 25.000 dinara, uvedeno 2014, dakle te penzije su vraćene na pređašnji nivo, pa je ta grupa penzionera u odnosu na oktobarsku penziju dobila povećanje od blizu 10 odsto pa naviše.


Konsolidaciju platio privatni sektor

Zašto onda toliki „ozbiljni“ novinari pišu da su penzije prošle godine povećane u rasponu od 11 do čak 24 odsto? 

Do toga, pretpostavljam, dolazi zato što se vraćanje penzija na nivo iz 2014. računa kao povećanje. S druge strane, nema sumnje da je mnogima jasno da se faktički ne radi o povećanju nego samo o vraćanju onoga što je pojedinim kategorijama penzionera oduzeto, ali svesno izbegavaju istinu i služe se manipulacijama. Naravno, u korist Vučića i vladajuće stranke. Međutim, kako vidimo ovih dana, ministar finansija obećava da će od iduće godine opet početi primena takozvane švajcarske formule u obračunu penzija, što znači da bi u tu oblast ponovo trebalo da bude uveden neki red.

Fiskalna konsolidacija, a posebno zakon o privremenom umanjenju penzija, delo su bivšeg ministra finansija Dušana Vujovića, koga ste više puta branili u svojim tekstovima. Zašto? Zar ne mislite da je i njegovo, kao i prethodno učešće Kori Udovički u Vladi, dvoje stručnjaka s međunarodnim kredibilitetom, samo dalo legitimitet politici kojom dominiraju, kako ste to napisali u jednom tekstu, „davaoci tuđe krvi i davaoci tuđih para“?

To su, čini mi se, ipak dva odvojena pitanja. Mislio sam da je potrebno srediti državnu blagajnu i eliminisati ogroman budžetski deficit koji je vodio ka bankrotu zemlje. Isto važi i za uvođenje reda u oblast zapošljavanja u javnom sektoru, što je bio posao Kori Udovički. Vujović se na mestu ministra zadržao duže, pa je više i postigao, mada se ne sme zaboraviti da je u tom uspehu politička volja da se izvede konsolidacija imala značajnog udela. Ali moram da napomenem da su moje računice, o kojima sam već govorio, da je fiskalnu konsolidaciju platio privatni sektor, u izvesnom smislu predstavljale kritiku načina na koji je fiskalna konsolidacija izvedena. Na planu reforme javnog sektora, u čemu zaposlenost i plate predstavljaju ključni deo, urađeno je mnogo manje, zapravo skoro ništa, ali za to opet ne bi bilo fer optužiti Kori Udovički jer je ona vrlo brzo izgubila mesto ministra. 

Da li je trebalo da Vujović i Udovički, kako kažete, daju kredibilitet jednoj u načelu lošoj vlasti? Meni se čini da je pre pet-šest godina situacija bila drugačija nego danas, da SNS ni Vučić još nisu bili pokazali svoje pravo lice, pa je čovek mogao računati da će moći da sprovede neke svoje stručne ideje. U tom pogledu situacija je danas znatno drugačija, u međuvremenu je partizacija države eskalirala do neslućenih razmera, političko nasilje postajalo je sve veće, pa mi se čini da danas u tu zamku više niko ne bi upao.
 

Iako Vučić ne propusti nijednu priliku da oplete po „žutim lopovima“ koji su „uništili zemlju i rasprodali sve što je vredno“, privatizacija se nastavlja na još netransparentniji način nego ranije. Vi smatrate, bar kad je PKB u pitanju, da je bolja ikakva nego nikakva privatizacija. Da li to mislite i za prodaju srpskih banja?

Prvo, ta priča o privatizaciji koju širi aktuelna vlast, a bogami pomažu joj i veliki delovi takozvane demokratske opozicije, ne odgovara istini. Srpsku privredu nije uništila navodna pljačkaška privatizacija posle dvehiljadite godine, nego desetogodišnji ratovi, sankcije i međunarodna izolacija tokom vladavine „crveno-crne koalicije“. Tada je Srbija izgubila i tržište, i kapital, i znanje, i ljude. Od socijalističkih giganata, o kojima se i dan-danas pričaju bajke, dvehiljadite su ostali goli zidovi. Industrijska proizvodnja je, treba li uopšte podsećati, više nego prepolovljena. Na to treba dodati ubistvo premijera Zorana Đinđića, koje je Srbiju, u moralnom i intelektualnom pogledu, vratilo još nekoliko decenija unazad.

Drugo, poljoprivredni kombinat i banje nisu isto. Pre svega, jasno je da su državni poljoprivredni kombinati znatno neefikasniji i od velikih privatnih, a pogotovo od seljačkih gazdinstava. Uzgred, pisao sam da bi PKB trebalo privatizovati tako da se što više poveća konkurencija među kupcima, da bi se došlo do veće cene, a ne ovako, u komadu, da tako kažem, ali to nije učinjeno. Ipak, mislim da je i ovo bolje jer se uspostavljaju čisti računi, pa se čak i kad država daje pare privatnoj firmi to vidi, kao u slučaju „Er Srbije“ recimo. Načelno, mislim da i banje treba privatizovati, bar pojedine njihove delove, samo treba videti kako to najbolje i najtransparentnije izvesti. Mislim da bi u tom slučaju makar pljačka takozvane narodne imovine bila manja.

Opozicija ne nudi ništa


Kako se bliži kraj godine, zahuktava se i manipulatorska mašinerija. Svakodnevno imamo poneku izjavu o povećanju plata i penzija. Siniša Mali je već izračunao da ćemo u decembru dostići famozni prosek od 500 evra. Znači li to da će dinar opet „ojačati“?

Pa i ako je dostignemo, to će biti sa zakašnjenjem od dve godine. Da podsetim, Aleksandar Vučić je početkom januara 2016. rekao da će prosečna plata u Srbiji dostići 500 evra za dve godine. To znači u januaru 2018, a ako bude, desiće se u decembru 2019. godine. Naravno, značajnu ulogu u tome imaće rast dinara. Po računicama ekonomista, dinar je precenjen bar za 15‒20 odsto, što znači da bi evro trebalo da vredi 130‒140 dinara. U tom slučaju prosečna plata bi bila tek oko 400 evra. Međutim, to u ovoj priči nije najvažnije. Mnogo teže ekonomske posledice ima činjenica da precenjen dinar destimuliše izvoz i ne odgovara izvoznicima, a stimuliše uvoz i odgovara uvoznicima. Tako zapravo, formalno Narodna banka, odnosno Jorgovanka Tabaković, članica Srpske napredne stranke, a praktično Aleksandar Vučić, radi na štetu najboljeg dela srpske privrede. I time smanjuje privredni rast, što je inače najbolnija tačka Srbije.

Vučič je najavio da će se u Leskovcu, koji nikad nije imao fudbalskog prvoligaša, graditi stadion od 20 milione evra, dok će se u obnovu bolnice uložiti dvostruko manje. Vi ste protiv bojkota izbora, ali kako se odupreti ovolikom ludilu? 

Mene to asocira na latinsku izreku „hleba i igara“, koja bi u srpskoj varijanti mogla da glasi „sendviča i stadiona“. Nema sumnje da Vučić kao vešt ali beskrupulozan autokrata zna šta treba narodu, tačnije kako da njime manipuliše, i to mu daje, odnosno to radi. Međutim, problem Srbije, odnosno srpskog društva, nisu ti, kako ih je neko cinično nazvao, „sendvičari“, ti ljudi koje Vučić vozi autobusima po Srbiji da mu aplaudiraju i obezbeđuju masu na mitinzima. Problem nije ta „masa“, problem je „siva masa“, odnosno obrazovani ljudi koji ili direktno rade za Vučića ili ćute i rade svoj posao. Mislim, navodno rade svoj posao, a u stvari indirektno rade za Vučića.

Ali šta je problem tih ljudi. Problem je to što nemaju gde da odu. Osim u inostranstvo. To jest nemaju političku snagu koja je njima bliska. Njima takozvana demokratska opozicija, preciznije njen najveći ili bar najvidljiviji deo, ne nudi praktično ništa. Pošto se taj najveći deo opozicije sa Vučićem nadmeće u nacionalizmu. A tu radikale ne može niko da pobedi. Dakle, Srbiji je potrebna politička alternativa koja će biti proevropski opredeljena. I to ne za „evropske vrednosti“, što često čujemo, nego za Evropsku uniju, jasno i nedvosmisleno. Napisao sam nedavno i da bi svaki iskreni srpski nacionalista morao da se izjasni za ulazak Srbije u NATO, pa bih i u ovoj prilici to istakao.

Kada je Vučić pobedio na predsedničkim izborima 2017. godine, napisao sam da opozicija na to odmah treba da zaboravi, jer je to bilo više nego očekivano, i da treba da se usredsredi na beogradske izbore naredne godine. Nažalost, opozicija to nije uradila i katastrofalno je poražena. Nedavno sam postavio pitanje „imamo li Imamoglua“. Bilo je to naravno posle izbora u Istanbulu, gde je opozicioni kandidat Ekrem Imamoglu pobedio svemoćnog Redžepa Erdogana. Bilo je to u Turskoj gde su desetine hiljada ljudi uhapšene, među njima i novinari, 150 medija je zatvoreno. To sigurno nisu bolji uslovi nego u Srbiji, ali je opozicija pobedila.

Ova vlast je užasna. Ali je problem što opozicija ili, da opet budem precizan, najveći deo opozicije, niti nudi program kakav je potreban Srbiji niti radi sa građanima da bi se predstavila i privukla ih na svoju stranu. Čak ni u Beogradu, a kamoli u Srbiji.

Mogu li ljudi da mirno spavaju?


Oslanjajući se na analizu Fiskalnog saveta o uzrocima nedovoljnog privrednog rasta izračunali ste da nam je Vučić do sada „ukrao“ 3,5 milijardi evra, a da će nam narednih godina „ukrasti“ još dva puta toliko. I to pre svega zbog visoke korupcije i nefunkcionisanja pravne države. Pa zašto onda na konferencije za štampu Saveta za borbu protiv korupcije zaluta tek poneki novinar? 

To je, što se kaže, vrlo konzervativna procena. Verovatno je i više. Za deset godina Srbija je zbog Vučićeve vlasti izgubila odnosno izgubiće deset milijardi evra. To su i za Nemačku velike pare. Ja ne znam kako ti ljudi mogu mirno da spavaju. A još manje kako građani to mogu mirno da gledaju. Tome sigurno jako doprinosi anestezija koju Srbija prima preko Vučićevih medija. Jer nema sumnje da je najveći broj medija pod kontrolom njegovog režima. U stvari, tu postoji jasna interesna veza između vlasnika tih medija i vlasti. Vlast na jedan ili drugi način njih obilato finansira, a oni to uzvraćaju poslušnošću. Naravno, od tih para novinari i drugi zaposleni i nemaju puno koristi, osim što možda imaju radna mesta. Te pare služe za bogaćenje uske grupe novinarske branše oko Vučića. I to je jedan kanal kojim se novac poreskih obveznika, posredstvom vlasti, prebacuje na račune pojedinaca u medijima. Ne bi me iznenadilo da oni deo tog novca posle na neki način vraćaju Vučićevoj stranci. 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!