Ekonomija

Samo su bogati još bogatiji

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Ako zamislimo Srbiju bez predsednikovih medijskih psihodrama i vladu koja se, umesto neukusnih preterivanja, drži samo golih činjenica, a s kritičarima vodi civilizovan dijalog, postavlja se pitanje zašto ekonomisti gunđaju kad je vlast poslušala sve ključne savete na kojima počiva vladajuća ekonomska doktrina, zapitao se nedavno samostalni poslovni konsultant Nebojša Katić. Uz konstataciju da je „Aleksandar Vučić prvi premijer koji je jasno rekao da ekonomski put Srbije treba da vodi kroz tesna, neoliberalna vrata“, što je politika koju ovdašnja ekonomska elita propagira već dvadesetak godina.

Gledano iz ugla te opšteprihvaćene doktrine, Srbija jeste napredovala: smanjeno je učešće javnog duga u BDP-u, zaposlenost je porasla, inflacija je niska, kamatne stope su pale, dinar je ojačao, otvoreni su novi auto-putevi… Da li su prethodne vlasti vodile drugačiju ekonomsku politiku, pita Katić kolege ekonomiste podsećajući ih da su oni 2014. zdušno podržali smanjivanje javne potrošnje, plata i penzija, ne obazirući se na teške socijalne posledice koje traju i danas. No, za razliku od ekonomista, koji bi odgovor na ovu ciničnu pitalicu verovatno rado izbegli, Aleksandar Vučić je kategoričan: politika naprednjaka je, tvrdi on, sasvim drugačija od one koju su vodili „žuti lopovi“, koji su uništili sve što se moglo uništiti. Ali u tome i jeste jadac, jer činjenice govore upravo suprotno. Umesto DS-ovog doziranog neoliberalizma, Vučićev neoliberalizam je divljački, kombinovan sa totalnom državnom, odnosno partijskom kontrolom ključnih resursa. Otuda je, bez obzira na ushićenje MMF-a i Svetske banke, bilans njegove sad već sedam i po godina duge vladavine poražavajući i trajno devastirajući za mogućnost kakvog-takvog održivog razvoja. Ali krenimo redom. 


Teret na siromašnima


Državna kasa se dominantno puni porezima koji predstavljaju natproporcionalno veći teret za populaciju koja je slabijeg materijalnog stanja u odnosu na boljestojeće pojedince, zaključak je analize prihoda i rashoda srpskog budžeta koju je uradila profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković. Zbog dominacije indirektnih poreza (PDV, akcize, carine) u ukupnim poreskim prihodima (52 odsto u Srbiji, dok je prosek u EU 34 odsto), srpski fiskalni sistem povećava siromaštvo jer su indirektni porezi regresivni i predstavljaju veći teret za siromašnije ljude. Da bi poreski sistem bio bolje balansiran, direktni porezi, pre svega porez na dohodak, obično su progresivni. Ali u Srbiji to nije slučaj, pa je udeo prihoda od poreza na dohodak, dobit i imovinu u ukupnim poreskim prihodima svega 16 odsto, što je dvostruko manje od proseka u EU.

S druge strane, udeo doprinosa za socijalno osiguranje u ukupnim poreskim prihodima je 32 odsto ili svega jedan procenat manje od proseka u EU, što je posledica činjenice da porezi na rad, posebno doprinosi za socijalno osiguranje, procentualno više padaju na teret slabo plaćenih radnika od onih sa višim primanjima. Na socijalne transfere koji zaista idu najsiromašnijim građanima (dečji dodatak i novčana socijalna pomoć) troši se više nego skromnih 0,3 odsto BDP-a, dok je 0,7 odsto BDP-a koji idu na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta pretežno usmereno ka boljestojećim mamama – čak 50 odsto novca na ovu naknadu troši se na korisnice koje se ubrajaju u 20 odsto najbogatijih. Zbog svega navedenog, zaključuje Jelena Žarković, srpski budžet u mnogo manjoj meri vrši preraspodelu od bogatijih ka siromašnijim građanima nego što je to slučaj u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i u odnosu na Hrvatsku, Crnu Goru i Albaniju.


Vlast po svaku cenu


Analiza budžetskih rashoda od 2016. zaključno sa nedavno usvojenim budžetom za 2020. pokazuje da je u navedenom periodu budžet Ministarstva odbrane povećan za preko 70 odsto, budžet Bezbednosno-informativne agencije (BIA) za 53,7, a budžet policije za 49,2 odsto, konstatuje Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Tako će u periodu od 2016. do 2020. na bezbednosne strukture biti potrošeno 6,6 milijardi evra, a da javnost i narodni poslanici ne znaju na šta se ta sredstva troše jer iz budžeta nije više moguće videti ni najosnovnije budžetske kategorije. Totalna netransparentnost i sve brojniji slučajevi tajnog praćenja i nadzora, te zastrašivanje novinara i aktivista stvaraju bojazan da je povećanje budžeta BIA u funkciji jačanja njene uloge kao političke policije, posebno kroz zapošljavanje novog kadra lojalnog partiji, kaže Petrović, podsećajući da je vlast 2018. usvojila i Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti na osnovu kog će, prema obećanjima Vlade, tokom ove i naredne godine za pripadnike vojske, policije i BIA biti izgrađeno 8.000 stanova ukupne vrednosti 325 miliona evra i sa cenom kvadrata od svega 500 evra.

Zašto se stanovi po tako niskim cenama planiraju i nude samo bezbednjacima, a ne i zaposlenima u drugim sektorima od čijeg rada mnogo više zavisi život i zdravlje građana? Ako procene Lekarske komore Srbije govore da godišnje zemlju napusti oko 300 lekara, zašto se ne ponude zaposlenima u zdravstvu, pita se Petrović i, konstatujući da je reč o kupovini lojalnosti po svaku cenu, citira reči jednog bivšeg pripadnika BIA: „Nezadovoljan lekar može lako da nađe tezgu, dok je nezadovoljan bezbednjak opasan po vlast. Milošević je pao onda kada su mu poslušnost otkazale bezbednosne službe. Vučić to pokušava da izbegne na sve načine.“


Namirivanje poslušnih


Posle odbrane gole vlasti, namirivanje armije poslušnika drugi je prioritet naprednjačke ekonomije. O tome najbolje svedoči stanje u javnim preduzećima, čije se poslovanje nemilosrdno koristi za ostvarivanje partijskih i ličnih interesa, a zaposleni uživaju privilegije o kojima u privatnom sektoru mogu samo da sanjaju (natprosečne plate, regres, topli obrok, bonusi, lažni prekovremeni rad, solidarna pomoć…). Najbesramniji je primer Elektroprivrede Srbije, države u državi o čijem su poslovanju članovi Fiskalnog saveta ožvalavili objavljujući upozorenja na koja se niko ne obazire. Najnovija analiza pokazala je da je, u poređenju sa elektroprivredama sličnih performansi, broj zaposlenih u EPS-u nesrazmerno veliki.

Bez distribucije, EPS zapošljava 29.224 radnika, što je svega šest odsto manje od PGE (poljske elektroprivrede) koja proizvodi skoro dva i po puta više struje nego EPS, dok grčka elektroprivreda sa oko 40 odsto manje zaposlenih ostvaruje 20 odsto veću proizvodnju od EPS-a. Još poraznije je poređenje sa ČEZ-om (češka elektroprivreda) koja u sektoru proizvodnje uglja zapošljava 2.700 radnika, koji godišnje iskopaju 20,9 miliona tona uglja, dok u EPS-u u proizvodnji uglja radi 13.919 radnika, koji iskopaju 37 miliona tona uglja godišnje. Dakle, EPS zapošljava preko pet puta više radnika za tu aktivnost nego ČEZ, a proizvodi tek oko 80 odsto više uglja.

Ali Vladu ne zanimaju upozorenja Fiskalnog saveta, koja doduše nisu obavezujuća, ali ni izveštaji državnog revizora na koje bi po zakonu morala da reaguje. Na primer, kad revizor utvrdi da je EPS, mimo svih zakona i propisa, u 2018. povećao naknadu za topli obrok sa 200 na 300 dinara dnevno, naknadu za regres sa 36.298 na 50.000 dinara, te da uprkos lošim poslovnim rezultatima od 2016. zaposlenima isplaćuje dnevni bonus od 210 dinara.

Godine izgubljenog života


Za razliku od javnih preduzeća, takozvana društvena nadgradnja – prosveta, zdravstvo, nauka i kultura – nije u fokusu naprednjačkih interesovanja. O tome svedoči i nedavna odluke Vlade da 60 miliona dinara, koji su bili namenjeni Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja, preusmeri Kancelariji za informacione tehnologije i elektronsku upravu za sprovođenje kampanje „Srbija stvara“, a čiji je cilj da „afirmiše vrednosti savremene Srbije“. Kvalitetna zdravstvena zaštita, nažalost, ne spada u te vrednosti, što dobro znaju svi koji su prinuđeni da posećuju ovdašnje medicinske ustanove. Sa očekivanim trajanjem života od 75,6 godina pri dnu smo evropske lestvice, a iza nas su samo Rumunija, Jermenija, Letonija i Litvanija.

Još je lošija situacija kada se posmatraju godine izgubljenog života na 100.000 stanovnika, sveobuhvatni indikator koji se izračunava tako što se za svaku smrt i uzrok smrti u određenoj godini života sabiraju godine života izgubljene u odnosu na očekivano trajanje života u zemlji koja je po tom kriterijumu najbolja (Japan, 84 godine). Prema istraživanju Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), na svakih 100.000 stanovnika Srbije dolazi 14.351 godina izgubljenog života, što je lošije od svih zemalja bivše Jugoslavije i dvostruko lošije od najbolje Švajcarske, koja na 100.000 stanovnika gubi 7.156 godina života.

Koliko se vlast „trudi“ da ovakvo stanje popravi, najbolje ilustruje akcizna politika na duvanske proizvode. Nedavna studija Instituta ekonomskih nauka ‒ „Unapređenje oporezivanja duvanskih proizvoda u Srbiji“ – pokazala je da se u slučaju povećanja cena cigareta za deset odsto potrošnja smanjuje za 6,6, a prihodi od akciza povećavaju za 14 procenata. Ako bi cigarete poskupele za 40 odsto, prihod bi bio veći za 3,9, a potrošnja manja čak za 26,4 odsto, što treba da bude cilj države, pogotovo imajući u vidu koje bi to uštede donelo u zdravstvu. Ali to se ne dešava. Cigarete su i dalje znatno jeftinije nego u većini zemalja EU, a u ceni paklice akciza iznosi 1,25 evra ili 61 odsto, dok je u EU minimum 2,8 evra ili 70 odsto. Ministarstvo zdravlja ćuti, Uprava za duvan, kako reče direktor Instituta ekonomskih nauka Jovan Zubović, „sebe više tretira kao predstavnika duvanske industrije nego kao državni organ koji treba da kontroliše tržište duvanskih proizvoda“, a jedinu korist izvlači duvanska industrija, koja obavezu kupovine akciznih markica zloupotrebljava za upravljanje potrošnjom i ucenjivanje države.



Anine besmislice

I na kraju vratimo se na početak – prirodi. Ako postoji oblast za koju se bez imalo preterivanja može reći da je u njoj stanje katastrofalno, onda je to svakako zaštita životne sredine. U danu kada je nastao ovaj tekst Beograd je na svetskoj mapi najzagađenijih gradova ponovo u samom vrhu, a na ovdašnjim portalima osvanule su sablasne fotografije na kojima se vidi kakav vazduh udišu Užičani. A sudeći po novcu koji nam je neophodan da u procesu pridruživanja EU otvorimo Poglavlje 27 o ekologiji, trenutno je to oko 15 milijardi evra, mi u EU najverovatnije nikad i nećemo ući. Uprkos tome, naša, odnedavno i zvanično „napredna“ premijerka, bez konkurencije najgori predsednik vlade u srpskoj istoriji, ideju o zabrani izgradnje mini-hidroelektrana nazvala je „potpuno besmislenom“, tvrdeći da „zemlje koje mnogo više od Srbije brinu o životnoj sredini nastavljaju da grade ove elektrane“.

Na takvu izjavu odmah je reagovala Svetska organizacija za prirodu (WWF) „Adrija“,koja u pismu upućenom premijerki navodi da je njen stav „u najmanju ruku rezultat neinformisanosti“. Brnabićkine besmislice demantuje i studija Šumarskog fakulteta u kojoj se konstatuje da je „upravo zbog štetnog uticaja na životnu sredinu i uništavanja prirode“ u Evropi poslednjih decenija srušeno oko 400, a u SAD više od 1.000 malih hidroelektrana, dok je u kineskoj provincija Hunan, na teritoriji nacionalnog prirodnog rezervata, u protekle dve godine zaustavljenrad 34 male elektrane i srušeno deset brana, kako bi se zaštitili džinovski daždevnjaci. Ali Ana Brnabić štiti neke druge „daždevnjake“. Otuda je skoro polovina podsticaja (47,4 odsto ili 25 miliona evra) namenjenih obnovljivim izvorima energije u 2018. otišla malim hidroelektranama, čiji je doprinos ukupnoj proizvodnji električne energije svega 0,8 odsto. A država od vlasnika malih hidroelektrana otkupljuje struju po unapred određenim, višim cenama, i to novcem koji kroz naplatu ekološke takse uz račune za struju prikupi od građana. Prema istraživanju Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), u periodu od 2013. do 2016. malim elektranama je za otkup struje isplaćeno više od 41,6 miliona evra, od čega 7,2 miliona evra firmama povezanim s Nikolom Petrovićem, kumom Aleksandra Vučića.

Ali to, kad je o ekologiji reč, nije najgore što nam se dešava. Od kada su naprednjaci na vlasti, gotovo pola milijarde evra prihoda od ekoloških naknada na republičkom i lokalnom nivou otišlo je u vetar, odnosno potrošeno je nenamenski. Novac kojim se moglo izgraditi 20 regionalnih deponija korišćen je za predizborno asfaltiranje ulica, hvatanje pasa lutalica, izgradnju bunara i kupovinu autobusa kojima su partijski simpatizeri razvoženi po Srbiji da daju podršku ocu nacije. Razlika između ovako kriminalne politike i organizovanog kriminala gotovo da i ne postoji.


A sad adio


Epilog je poznat. Prema podacima „Eurostata“, države članice EU su u 2018. našim građanima izdale 52.049 boravišnih dozvola, po čemu je Srbija (bez KiM) među migrantima iz zemalja koje nisu članice EU na 15. mestu, u društvu Pakistana, BiH, Iraka i Nigerije. Kada se tome dodaju podaci o boravišnim dozvolama u Švajcarskoj, Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu, dolazimo do brojke od 54.649 stanovnika Srbije koji su prošle godine otišli u inostranstvo na period od najmanje tri meseca. A to je dvostruko više nego 2014. kada je dozvolu za boravak u zemljama EU dobilo 25.000 naših građana.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač