Ekonomija

Nemoj da gradiš stadione, bre!

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Ako se ispuni obećanje premijera Zorana Zaeva, lekari specijalisti u Severnoj Makedoniji će za januar primiti platu u iznosu od oko 100.000 denara ili 1.620 evra. To je jedna od mera koju je vlada u Skoplju preduzela pokušavajući da zaustavi sunovrat zdravstvenog sistema koji pati od hroničnog nedostatka novca i kvalifikovanog kadra, zbog čega je Severna Makedonija postala jedna od važnih tezgi lekara iz regiona, koji u ovoj zemlji, često potpuno ilegalno, obavljaju i najkomplikovanije operacije. Kao glavni kratkoročni cilj makedonski premijer označio je uvođenje besplatnog bolničkog tretmana za sve građane, a ne samo za decu koja primaju socijalnu pomoć, kao što je to donedavno bio slučaj.

Dakle, ako je za utehu, makedonsko zdravstvo je u gorem stanju od našeg. Pa ipak, lekari specijalisti u Srbiji platu od 1.600 evra mogu samo da sanjaju, a o platama iz Rumunije, gde lekari opšte prakse zarađuju 1.500, a specijalisti od 2.500 do 3.000 evra, da i ne govorimo. Iako novca ima, ne kao u Rumuniji, ali sigurno više nego u Makedoniji, naprednjačka klika se spram medicinskog osoblja razmeće jedino praznom demagogijom.

„Nećeš majci da nam pokupiš medicinske sestre! Nemoj da dolaziš, bre“, pohvalio se Aleksandar Vučić kako je odbrusio ministru zdravlja Nemačke Jensu Španu. Kao da se obraća debilima koji nemaju pojma da Srbija sa tom istom Nemačkom ima međudržavni sporazum o legalnom preuzimanju naših medicinskih radnika. Umesto da posluša upozorenja o po zdravstvo katastrofalnom učinku višegodišnje zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, srpski se predsednik frlja većim nego ikada procentima povećanja mizernih zarada i nabrajanjem ulaganja u kupovinu novih aparata kojima već sada nema ko da rukuje. Ne zanima ga što u bolnicama jedna medicinska sestra često brine o 30 pacijenata, što se zbog nedostatka anesteziologa odlažu operacije, a domovi zdravlja polako ali sigurno ostaju bez internista, dermatologa, fizijatara… Ne zanima ga što stari, nemoćni i sami od centara za socijalni rad godinama zaludno iščekuju da im se dodeli pomoć negovatelja, na koju imaju pravo i koja im je regularno odobrena, ali negovatelja nema, jer stariji odlaze u penziju, mlađi u Nemačku i Norvešku, a one koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje država neće da zaposli. Jer ima preča posla – izgradnju fudbalskih stadiona.

Da zaista želi da uđe u istoriju, Vučić bi to mogao da učini jednim potezom. Na primer, da kaže: „Zdravlje građana je nacionalni prioritet. Zato ćemo proglasiti privremeni moratorijum na gradnju stadiona, a za to predviđena sredstva preusmeriti u zdravstvo i primiti u radni odnos sve lekare, medicinske sestre, tehničare i negovatelje koji se nalaze na birou rada. “Samo polovina od 250 miliona evra, koliko je budžetom za 2020. predviđeno za izgradnju nacionalnog stadiona, bila bi dovoljna da trenutno nezaposleni lekari (oko 2.500) dobiju početnu platu od 800, a medicinske sestre i tehničari (oko 7.000) od 500 evra, dok bi druga polovina pokrila stimulaciju oko 5.000 najkvalitetnijih lekara specijalista sa ciljem da njihova prosečna plata ne bude manja od makedonske.    

Ako bi država odustala od izgradnje samo jednog od planiranih šest stadiončića u unutrašnjosti Srbije, na primer u Loznici ili Zaječaru, raspolagala bi sa dodatnih 20 miliona evra, više nego dovoljnih da se zaposli oko 1.000 negovatelja s platom ne manjom od 650 evra. Time bi dvadesetak hiljada starih i nemoćnih, osim penzija „većih nego ikada“, dobilo pomoć i negu, preko potrebnu za koliko-toliko dostojanstvenu starost.

Ali Vučiću su stadioni važniji od bolnica i staračkih domova. Zato i nema nameru da svoju moć, neuporedivo veću od one koju ima Zoran Zaev, proćerda na nekomercijalne budžetske preraspodele i olakšavanje položaja onih kojima već toliko toga dao. Februar je mesec kada on s penzionerima igra šah. Još od 2015, kada je prilikom posete Gerontološkom centru Bežanijska kosa sa 95-godišnjim Milanom Kovačevićem odigrao partiju čiji ishod nije javno saopšten, preko remija sa velemajstorom Katom Đurić februara 2016. u dnevnom centru za stara lica u Zemunu, do februara prošle godine, kada je istog dana čak dva puta sedeo za šahovskom tablom – najpre u Domu za stara lica u Surdulici, a potom u Domu penzionera u Leskovcu – i oba puta remizirao.

Ta partija šaha s predsednikom najveća je nagrada kojoj se građani Srbije, posebno bolesni i stari, mogu nadati od naprednjačke vlasti, koja će, možda, biti upamćena kao vlast koja je stabilizovala javne finansije, ali još više kao vlast koja je urušila vitalne društvene delatnosti, što je, između ostalog, dodatno podstaklo već ranije započeti egzodus zdravstvenih radnika i dovelo do pada kvaliteta zdravstvene zaštite. Toliko da vreme od februara do februara, između dva predsednikova remija, preživljavamo kao statisti na F odeljenju kuće Velikog Brata, u kojoj, prema nezvaničnim podacima, ima više od 300.000 psihičkih bolesnika, a manje od deset psihijatara na 100.000 stanovnika.

Poštovani čitaoci, novi broj Beogradskog glasa je na kioscima!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač