Ekonomija

Još jedna godina propadanja sela i poljoprivrede: Naprednjaci ne vole seljake

Piše: Milan Bečejić

Beogradski glas – Kraj još jedne sumorne godine po srpskog seljaka, uz dežurno pitanje: zašto je država i dalje maćeha poljoprivrednim proizvođačima?

Jedina vitalna privredna grana i motor ekonomskog razvoja godinama je gurana na margine razvojnih planova svih prethodnih vlasti, da bi je naprednjaci potpuno dotukli. Otuda nije čudno što će od januara uvozni kontingenti stoke porasti za 200 odsto; što su naprednjaci preuzeli hladnjačrsko-izvozni monopol; što predsednik države hvali veliku podvalu od „malog Šengena“ objašnjavajući koliko je važno da albanski paradajz stigne u Srbiju brzo i bude svež… Šta reći o ozbiljnim planovima vlasti u državi u kojoj je agrarni budžet manji od četiri odsto (niži nego onaj koji su naprednjaci zatekli) – devet puta niži nego u EU?!

Srbija je za pola veka izgubila milion i po hektara poljoprivrednog zemljišta – a nacionalna šteta je bezmalo 15 milijardi evra! Uz to, nastavlja se loš odnos prema zemljištu kao neobnovljivom resursu. Država ne vodi više računa o tome kako se koristi ovo nacionalno blago, odnosno ne sagledava problem prehrambene održivosti, budući da osam od 25 oblasti u Srbiji nisu prehrambeno samoodržive, kao ni 45 od ukupno 164 opštine, imajući u vidu kriterijum da je 20 ari obradive površine potrebno za prehrambenu održivost jednog stanovnika.

U tom pogledu posebno je oštećena poljoprivreda na području centralne Srbije, gde je za neagrarne namene izuzeto blizu 1,7 miliona hektara ili približno polovina poljoprivrednog zemljišta koja je bila raspoloživa pre pet decenija! Zapravo, za pola veka (1960‒2012), prema redovnim statističkim izveštajima, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta smanjena je za 300.000 hektara ili za 5,6 odsto ukupne teritorije. Da li će tek opšta kriza energije, sirovina i zdrave hrane uticati na to da se nešto promeni? I da li će to za Srbiju biti kasno?!

Još pre nekoliko godina je agroekonomista Milan Prostran upozoravao da agrarni budžet mora biti mnogo veći, sa mnogo izraženijom razvojnom komponentom i da se mora težiti učešću agrarnog budžeta u ukupnom budžetu Srbije od najmanje deset odsto. A on je već godinama ispod zakonskog minimuma od pet procenata. Agrarni budžeti zemalja u regionu su na nivou našeg ili su veći, kao u Hrvatskoj, koja sada, kao članica Unije, ima veliku pomoć Brisela. Samo do 2020. iz fondova za ruralni razvoj bilo joj je raspoloživo oko 300 miliona evra godišnje. A samo na godišnjem nivou tih 300 miliona evra obrne se na pijacama u Srbiji!

Vlast se po pravilu seti seljaka uoči izbora, pa ih impresionira kojekakvim lažima i obećanjima, ne računajući na poslovičnu skeptičnost srpskog seljaka kog možeš prevariti jednom, pa i dva puta, ali posle toga više neće verovati političkim bajkama i obmanama. Bedno mešetarenje i zamajavanje kroz priče o zadrugarstvu, kojima po Srbiji mlati Krkobabić, daju slab rezultat, jer u njima nema ozbiljne dugoročne strategije, a on kao promoter prilično je iskompromitovan. Srpski seljak sve češće glasno postavlja pitanje: ako strancima dajete po 10.000 evra za otvoreno radno mesto, zašto to ne omogućite i srpskom seljaku, koji je spreman da taj novac vrati i koji će umesto besmislene proizvodnje kablova obezbediti proizvodnju za budućnost? I koji će ostati na svojim imanjima i u svojoj zemlji.

Da je ovoj vlasti i njenom predvodniku zaista stalo da podignu Srbiju – podigli bi srpsko selo. Ovako, kad bi se merilo njihovo štetočinstvo, odnos prema selu i poljoprivredi bio bi u samom vrhu naprednjačke političke destrukcije. Oni kao da se stide sebe i svog porekla kad razmišljaju o jedinom spasu za ovu seljačku državu. Naravno, nisu i nikad neće pročitati Šekspira: „Ne preziri hleb da jednog dana ne bi skupljao mrvice.“

Francuska: Neprodata hrana siromašnima
Narodna skupština Francuske usvojila je zakon prema kojem trgovački lanci svu hranu koju ne uspeju da prodaju moraju da podele lokalnim humanitarnim organizacijama. Prema novom zakonu, prodavnice i trgovački lanci dužni su da potpišu ugovor sa humanitarnim organizacijama i javnim kuhinjama, kojima će kasnije prosleđivati namirnice koje ne uspeju da prodaju.
Za kršenje ovog zakona predviđena je kazna do 75.000 evra ili u najgorem slučaju zatvorska kazna u trajanju od dve godine.
Pretpostavlja se da u Francuskoj godišnje propadne više od 7,1 miliona tona hrane, a prema Svetskom programu za hranu, na globalnom nivou propadne između 30 i 50 odsto ukupno proizvedenih namirnica.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač