Ekonomija

Drumovi će poželeti Srbalja

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Ne tako davne 1983. godine građevinske firme iz Srbije obavljale su u inostranstvu poslove vredne dve milijarde dolara. Danas inostrani učinak srpskog građevinarstva ne vredi više od 200 do 250 miliona dolara godišnje, a uprkos megalomanskim infrastrukturnim projektima, kojima je bremenito „zlatno doba“, do posla se sve teže dolazi i u domovini. Strane kompanije, koje su trenutno nosioci svih velikih projekata u Srbiji, iz različitih razloga, među kojima je nedostatak kvalifikovanih kadrova samo vrh ledenog brega, sve češće zapošljavaju strane radnike. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, broj izdatih dozvola za rad strancima u 2018. (8.990 dozvola) za petinu je veći nego 2017. (7.642 dozvole), a trend rasta nastavljen je i tokom prošle godine. Donedavno, godišnje je dozvolu za rad u Srbiji u proseku dobijalo oko 1.500 stranih državljana, a od 2014, kada je usvojen novi Zakon o zapošljavanju stranaca, do danas strancima je izdato više od 35.000 radnih dozvola, najviše u oblasti građevinarstva, saobraćaja i medicine.

Do donošenja pomenutog zakona u primeni je bio propis iz 1978, koji je predviđao da stranci mogu raditi u Srbiji isključivo putem zasnivanja radnog odnosa. Novi zakon je znatno liberalniji, pa je strancima za rad u Srbiji, pored dozvole, dovoljno odobrenje za privremeni boravak, bez obzira na vremensko trajanje boravka ili stalno nastanjenje. A hoće li njihov rad biti u formi zasnivanja radnog odnosa, rad na ugovor ili rad na crno, ovdašnje vlastodršce uopšte ne zanima, a ne zanima ni renomirane strane kompanije, čijim se dovođenjem u Srbiju vlast toliko ponosi. Najočitiji primer su radnici iz Indije angažovani na gradilištu brze pruge u Čortanovcima, a za koje se, kako tvrde u Samostalnom sindikatu putara Srbije, ispostavilo da ih je u Srbiju dovela firma „Nikolić“ preko svog partnera iz SAD, zbog čega njihovi ugovori o radi nisu u skladu sa srpskim već sa američkim zakonodavstvom, a za sporove je nadležan sud na Floridi. Pa tako nesrećni Indijci po američkim propisima mogu da dobiju otkaz ili izgube boravišnu dozvolu kad god to poslovodstvu padne na pamet, a ukoliko se drznu da štrajkuju, organizatorima sleduje novčana kazna od 500, a učesnicima štrajka od 50 evra po osobi.

Od Albanije do Tadžikistana

Nacionalna služba za zapošljavanje registrovala je da je najviše dozvola za rad izdato državljanima Kine, Rusije, Makedonije, Turske, Italije i Grčke, ali ima i onih iz Indije, Pakistana, Azerbejdžana, Tadžikistana, Avganistana… Nakon mosta „Mihajlo Pupin“ kineski građevinci podižu elektranu „Kostolac 3“ i prvu etapu nove pruge do Budimpešte – Beograd‒Pazova, ruski inženjeri projektuju i postavljaju etapu Novi Sad – Stara Pazova pruge Evrokoridora 10, na kaldrmisanju Njegoševe ulice u Beogradu bili su angažovani radnici iz Albanije, auto-put Beograd‒Sarajevo gradiće Turci, Amerikanci će biti angažovani na gradnji auto-puta Niš‒Priština, čija je cena neverovatnih 12 miliona evra po kilometru, a čiju će deonicu do Merdara platiti srpski poreski obveznici, olakšavajući time eventualnu pokretljivost NATO trupa iz baze „Bondstil“, a bez naročite lične koristi… I tako, mogli bismo do sutra da nabrajamo, zaključak je isti. Među glavnim izvođačima radova nema srpskih kompanija kojima, kao što je bilo prilikom gradnje Pupinovog mosta u Zemunu, dopadne tek poneki sporedan poslić.

A nekada su moćni domaći graditelji širom sveta bili glavni izvođači na izgradnji elektrana, brana i nasipa, luka i aerodroma. Šta se u međuvremeno dogodilo sa svetskom reputacijom „Energoprojekta“, „Mostogradnje“ i drugih firmi koje su bile u samom vrhu svetske građevinske operative? Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kaže da su tokom godina tranzicije srpske kompanije izgubile na kompetencijama, te da ih je borba za preživljavanje navikla da rade manje poslove. Mihajlovićeva tvrdi da država nastoji da u ugovore s glavnim izvođačima ugradi i obavezu angažovanja lokalnih podizvođača i dobavljača kako bi, navodno, domaćim preduzećima pripala makar polovina ukupnog angažmana. Zajedno sa Markom Čadežom, predsednikom Privredne komore Srbije, po mnogima već viđenim naslednikom Ane Brnabić na mestu premijera, ona je domaćim građevinarima obećala formiranje radne grupe koja će osmisliti akcioni plan za subvencionisanje građevinskih i putarskih kompanija i olakšice pri dobijanju bankarskih garancija. Možda to i nije bila njena namera, ali ispostavilo da je u pitanju klasičan manevar Vinstona Čerčila, koji je, kad god je hteo da odloži rešavanje nekog problema, osnivao radnu grupu bez ikakvih suštinskih ingerencija.

Isto važi i za ministre u Vladi fikus premijerke koju je postavio Aleksandar Vučić. Jer ako je Svevišnji nešto ugovorio, kao što je sa američko-turskim konzorcijumom „Behtel‒Enka“ ugovorio izgradnju auto-puta Niš–Merdare–Priština, onda to nijedna radna grupa ne može da promeni. Uzaludni su vapaji predstavnika Građevinske komore Srbije koji tvrde da naše građevinske firme u potpunosti mogu da odgovore tom zadatku i bez problema formiraju projektantsko-građevinski konzorcijum, samo kad bi uslovi tendera garantovali ravnopravnost sa stranim ponuđačima. To se kod Vučića može dogoditi samo kao izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Anu i Zoranu nije briga

A osim što su u povlašćenom položaju prilikom dodele poslova, strancima se, i kada krše propise iz domena radnih odnosa i zaštite na radu, najčešće gleda kroz prste. To potvrđuje i potpuna kolizija u radu pojedinih ministarstava. Iako je Ministarstvo rada na crnu listu poslodavaca kod kojih je inspekcija zatekla neprijavljene radnike uvrstilo i austrijski „Štrabag“, izvođača radova na Trgu republike i u okviru Beograda na vodi, kao i turski „Tasjapi“, kome je država poverila izgradnju i projektovanja dela auto-puta od Beograda do Sarajeva, za ministarku građevine i potpredsednicu Vlade Zoranu Mihajlović to nisu podaci od naročitog značaja. A njenoj šefici Ani Brnabić ni na kraj pameti nije da je priupita kako je to „Štrabag“ na listi poželjnih poslodavaca Ministarstva građevine ako je Inspekcija rada protiv te kompanije podnela prekršajnu prijavu jer je prilikom kontrole zatekla više od 40 neprijavljenih radnika.

Ma koliko se međusobno „slagale“, Ana i Zorana podjednako ne zarezuju nalaze inspektora. Naročito kad je reč o omiljenim stranim firmama, a skoro sve su omiljenije od domaćih. Osim formalno, dve trenutno „najmoćnije“ žene u Srbiji u praksi nemaju nikakav uticaj na dogovore koje postigne šef države i njihove stranke. Sve i da hoće, a neće, one ne mogu naterati strance da poštuju srpske propise. Otuda izostanak njihove reakcije u slučaju turske kompanije „Tasjapi“, kod koje su inspektori rada pronašli čak 53 neprijavljena radnika i čiji je jedan od direktora, prema navodima „Insajdera“, privođen zbog sumnje da je od direktora „Vodosnabdevanja“ iz Vranja tražio novac kako bi ga angažovao kao podizvođača na izgradnji stanova za pripadnike bezbednosti u tom gradu. No, uprkos svemu, „Tasjapi“ je ostao na listi „poželjnih“ poslodavaca, a osim gradnje auto-puta Beograd–Sarajevo i stanova za bezbednjake u Nišu i Vranju, Zorana Mihajlović je najavila da će ova turska firma tokom 2020. započeti i radove na rekonstrukciji puta Novi Pazar – Tutin.

Koliko su stranci zaštićeni, pokazuje i slučaj „Rejl Teka“, još jedne turske kompanije koja je kao podizvođač angažovana na gradilištu brze pruge za Budimpeštu kod Čortanovaca. Poslednjeg dana oktobra prošle godine na tom su gradilištu poginula dva turska državljanina, mladići od 24 i 25 godina, a uzrok te nesreće još uvek nije utvrđen. O utvrđivanju propusta u bezbednosnim procedurama, koje su, prema raspoloživim informacijama, i te kako postojale, da i ne govorimo. Saša Torlaković, predsednik Samostalnog sindikata radnika zaposlenih u građevinarstvu, kaže da Ministarstvo građevinarstva ne interesuje što radnici rade na crno, da li ih poslodavac plaća i kako štiti njihovu bezbednost. Na radovima duž Koridora 10 i Koridora 11 učestvovalo je više firmi kod kojih je inspekcija zatekla neprijavljene radnike, ali niko od njih nije snosio posledice i sve te firme, od kojih su neke i dalje na crnoj listi Ministarstva rada, još uvek dobijaju državne poslove, kaže Torlaković.

Nestanak zanatske elite

Međunarodni analitičari su procenili da će građevinsko tržište u zemljama regiona, među kojima je i Srbija, u 2020. ostvariti kumulativni rast od devet odsto, ali i upozoravaju da će nedostatak kvalifikovane radne snage predstavljati glavnu prepreku za dugoročniji rast. Kako stvari stoje, domaći građevinari bi već sada mogli da potraže usluge prevodilaca, s obzirom da su, zbog velikog odliva naših građevinskih radnika u inostranstvo, sve češće prinuđeni da angažuju radnike iz drugih zemalja. Ali i bez njihovog poziva građevinci iz inostranstva sve masovnije dolaze u Srbiju, pa je tako za april najavljen dolazak 14 firmi iz Turske koje će, osim na izgradnji puteva i stanova za bezbednjake, biti angažovane i na gradilištima Beograda na vodi, projekta koji je srpski predsednik pompezno najavljivao kao veliku šansu za domaću građevinsku operativu i zapošljavanje više hiljada naših radnika. Izgleda da se u međuvremenu predomislio, pa je u čestim susretima sa Redžepom Erdoganom mnogo veće benefite obezbedio firmama i radnicima iz Turske.

Srpsko građevinarstvo ostalo je bez glavnog resursa – znanja, odnosno bez zanatlija i inženjera, a prosečna starost fizičkih radnika na našim gradilištima je preko 50 godina, kaže Goran Rodić, predsednik Građevinske komore Srbije. S gubitkom zanatske elite, kaže Rodić, hronični nedostatak kvalitetnih kadrova počeo je ozbiljno da narušava kvalitet obavljenih radova. Otuda toliki loši stanovi i putevi, radile su ih male i do juče nepoznate firme, koje zvanično imaju po dva tri zaposlena, a na gradilištima angažuju nekvalitetne radnike i nestručne rukovodioce koji ne poštuju propisane mere bezbednosti, zbog čega na srpskim gradilištima ima mnogo nesreća s tragičnim posledicama, a za koje niko ne odgovara.

Ali vlast za ovakvo stanje ne mari. Zorani Mihajlović je jedino bitno da ponavlja kako smo po brzini izdavanja dozvola najbolji u regionu. Ali te se dozvole odnose na gradnju, korišćenje ili prenamenu zemljišta i sl., a ne na nepoštovanje bezbednosnih procedura i zakona iz domena radnih odnosa. Papirologija, čijom se debirokratizacijom Mihajlovićeva hvali, između ostalog podrazumeva da radnici, domaći i strani jednako, moraju biti prijavljeni, osigurani, zdravstveno pregledani i adekvatno smešteni, a ne samo slabo plaćeni. Ni ona, ni njena šefica, premijerka, ni njihov šef, predsednik države, niti jednom nisu javno osudili masovnu zloupotrebu migranata koje investitori, najčešće iz oblasti građevinarstva, angažuju na crno kao mizerno plaćene fizikalce bez ikakvih prava. Jer, ako ćemo nedostatak kvalitetnih kadrova nadoknađivati korišćenjem jeftine nekvalifikovane radne snage čija je jedina motivacija golo preživljavanje, onda nije daleko dan kada će nam migranti održavati puteve, pruge, mostove i ostalu infrastrukturu. A možda je upravo to nečiji plan!

Izvođači po volji finansijera
Iako svesni da su izgubili značajan deo nekadašnjih potencijala, domaći građevinari smatraju da još uvek imaju dovoljno i znanja i opreme da urade i najsloženije objekte, samo kad bi im država na tenderima obezbedila ravnopravan tretman. Na njihovu nesreću, izvođači radova se više i ne biraju na osnovu javnog konkursa i kvaliteta ponude, već po volji i interesima finansijera, poput Kine, Rusije i Azerbejdžana, država koje su finansijsku pozajmicu Srbiji uslovile time da glavni izvođač bude kompanija iz njihove zemlje i koju oni odrede. A infrastrukturni kredit Svetske banke od 3,3 milijarde evra, bez ikakvog uslovljavanja vezanog za izvođače radova, nikada nije aktiviran, zbog čega danas čak plaćamo penale.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač