Društvo

Zašto je u Srbiji nepoželjan Palestinac koji je iz zatvora u Libiji oslobodio Srđana Babića: Pasoš po ćefu, ne i za dostojne

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Od 2016. godine pasoš Srbije dobilo je više od sto stranaca. U tobožnjem interesu zemlje naturalizuju se razni sportisti i manekenke, holivudski glumac, nečiji partneri, poput onoga iz Instituta Tonija Blera, ili begunci od pravde, kao Jangluk Šinavatri, zbog korupcije osuđena premijerka Tajlanda. Zakoni više ne obavezuju vlast ni na šta i pasoš evoluira u partijsku pristupnicu.

Dok evroatlantista Aleksandar Vučić agituje za punu liberalizaciju uvođenja stranaca u državljanstvo „zato što je dobro dovoditi ljude u zemlju jer je Srbija izgubila mnogo ljudi zbog siromaštva“, naše državljanstvo je uskraćeno ili put do njega otežan ljudima koji su dostojnost iskazali radeći za ovaj narod i državu.

Uspešne poslovne veze

Redakciji „Beogradskog glasa“ obratio se Mazen Abunseir (1960), Palestinac sa jordanskim državljanstvom, jer od 1980. živi i radi u Beogradu, ali sada, posle 39 godina, nema ni ličnu kartu za strance, a kamoli državljanstvo.

Na razgovor donosi obilje dokumenata da svoje reči učini nespornim. Očekuje da „neko iz vlasti reaguje“ jer želi da ostane u Srbiji sa ženom Srpkinjom, dvoje zajedničke dece, uz regulisan status, „a ne da ga kao ilegalca pokupe i deportuju ili da  se razvede i ode da ne bi bio deportovan!“.

 Deo razloga zbog kojih više od pola života ne može da reguliše status vidi u tome što je, još kao apsolvent FPN-a, ušao u vode biznisa.

 „Počeo sam proizvodnju pečuraka u Vladimirovcima i izvozio ih u Libiju, pa su mi neki ljudi tražili kontakt da uđu na ovo veliko tržište“, kaže Abunseir. „Povezao sam ih, sklopili su posao vredan više od deset miliona dolara. Od tada se bavim i otvaranjem vrata srpskoj privredi na Bliskom istoku. Posle sam uvozio voće i povrće iz Jordana, Turske i Sirije. S porodicom 1995. odlazim u rodni Hebron zbog lošeg stanja privrede, vraćamo se 2001, posle promena.“

Tada postaje zastupnik „IBA Ade“ iz Sente, u Jordan izvozi njihove brusne  ploče i kamen za strugove. U kraljevinu izvozi i proizvode „Metal progresa“. Od 2005. je menadžer za Bliski istok i Afriku u sopotskom „Prometalu“, koji je pre deceniju bio državni rekorder po procentualnom učešću izvoza u ukupnoj proizvodnji. Vrednost poslova „IBA Ade“ i „Metal progresa“ meri se stotinama hiljada evra, a „Prometala“ milionima dolara. Sada posao sa „Prometalom“ stoji jer Abunseir 2018. gubi pravo da živi u Srbiji.

Neobična je priča o tome kako je potučen u bici za državljanstvo, iako na njega ima pravo zbog (30 godina) braka sa našom državljankom.

„Sa libijskim premijerom Kalifom Gvelom upoznao me je poslovni partner, koji je premijerov prijatelj“, priča Abunseir. „Odranije znam dr Dušana Dunđera, takođe je nešto radio u Libiji, pa sam ga pitao možemo li išta učiniti za libijsku vladu. Preduslov je, kaže Dušan, da dobijemo njihov agreman za razgovor s Rusima i Amerikancima. Tada je u Libiji bio rat, u Tripoliju i Bengaziju bile su dve vlade, nijedna međunarodno priznata za celu teritoriju zemlje, a konfrontirana međunarodna zajednica kontaktirala je sa obe. ’Moja’ je vlada bila u Tripoliju.“

Kad BIA uzme pod svoje

Jula 2015. obojica dobijaju agreman da o ekonomskoj, političkoj i vojnoj situaciji u Libiji razgovaraju u Moskvi. Dogovaraju, uz ostalo, oslobađanje petoro ukrajinskih, beloruskih i ruskih državljana.

„Dva meseca ranije čujem od Dušana da je u zatvoru jedan Srbin“, dodaje Abunseir. „Kad je dogovoreno oslobađanje po spisku iz Moskve, pita Dušan možemo li osloboditi i tog Srbina. Posle usaglašavanja između Dušana, Gvela i Moskve, tokom kog sam ja doneo dokaz da je Babić živ, dodat je na spisak. Odneo sam imena Gvelu i njegova vlada je poslala odobrenje za oslobađanje svih šestoro.“

Za Babića smo čuli posle atentata na Zorana Đinđića. Kao zamenik šefa obezbeđenja iz kola je mahao palicom „stop“ da premijer što pre stigne u Urgentni centar. U MUP-u je otkaz dobio 2005, a u Libiji uhapšen marta 2015, kao radnik austrijske firme za obezbeđenje i logistiku diplomatskim misijama, međunarodnim organizacijama i naftnim kompanijama.

„Pre službenog dopisa da će Tripoli osloboditi svih šestoro, razgovarao sam sa Petrom Vulovićem, načelnikom Prvog centra BIA, zaduženim za Bliski istok“, veli Abunseir. „On pita što sam angažovan u Libiji. Imam interes kao menadžer srpske  firme, kažem, a može i Srbija da ima korist. Kakvu, pita. Da srpske firme posle rata učestvuju u obnovi Libije, odgovorim, biće to veliki novci, a i da oslobodim Srđana Babića. ’Ako je napravio krivično delo, ako je kriv, neka odsluži kaznu, ne treba da se oslobodi’, reče Vulović. Babić je ipak oslobođen.“  

U periodu oslobađanja Babića Abunseir često putuje u Libiju. Jednom ga BIA na surčinskom aerodromu zadržava sat i po na razgovoru. „I svaki drugi put drže me sa strane po pola sata, čekam i ne znam šta će biti, a kad se vratim, uvek je sastanak s policijom u istom kafiću.“ To prestaje „kad je jednom, ogorčen, sa aerodroma pozvao Dušana i, po nalogu Vulovića, pušten je istog minuta“.

O povratku Babića u Beograd izvestili su januara 2016. svi mediji. 

Državljanstvo ni po zasluzi

„Poražen i razočaran slušao sam Vučića kako zahvaljuje ’našim engleskim i američkim prijateljima i austrijskom Džejmsu Bondu 008’ na oslobađanju Babića“, gorko će Abunseir. „Ali bitno je da se on vratio, neka zasluge idu kome god ko hoće. Ne gleda se uvek interes i ne radi se samo za novac. Postoji i ljudska strana: uradiš nešto zato što si čovek, nađeš se čoveku u nevolji kad već možeš. Bar tad sam, mislim, zaslužio državljanstvo.“

Na još jednom razgovoru bio je juna 2015, a te godine, dodaje, svi prijatelji prestali su da mu se javljaju.

„Odveo sam u Libiju vojne penzionere, vlasnike firme, koji su hteli da sarađuju s libijskom vojskom na remontu njihovih tenkova, topova….“, priča. „Rečeno mi je da je to krivično delo i da ću za 15 minuta ići na sud, što mogu da izbegnem ako za svakoga ko mi se obrati dođem i pitam može li da posluje van Srbije. I da ih obavestim kad god neko hoće da investira, ko je investitor, odakle mu pare. Odbio sam, nikakvog suda nije bilo.“

Ne zaboravlja ni propuštene prilike.

 „Da sam imao podršku države, uradio bih mnogo više i za Srbiju i za sebe“, ističe. „Za projekat na Luci Beograd, sličan ’Beogradu na vodi’, investitora mi je 2012/13. tražila firma iz Srbije. Saudijska Arabija je htela da investira, rekao mi je  prinčev sekretar da jedna njihova firma daje milijarde dolara da napravi stanove i ode. Odustao sam čuvši Vučića da priča o ’Beogradu na vodi’. Jak kontakt imao sam 2014. da ’Energoprojekt’ napravi aerodrom u Iraku, posao preko milijardu evra, a propalo je jer su mislili da mogu ići svojim kanalima…“

Sve vreme Abunseir prolazi i kafkijanski put u vezi s pravnim statusom u Srbiji. Privremenu dozvolu boravka ima od 1980. do 2007, obnavlja je svake godine. Iz drugog pokušaja dobija stalni boravak 2007, što je preduslov za prijem u državljanstvo. Srećan on, žena i deca, podnosi zahtev i – dobija rešenje o odbijanju. To rešenje mu sledeće godine traži prijatelj da pokrene postupak poništenja odbijenice preko svog prijatelja koji je ministar u Vladi Srbije.

„Ministar je rekao da je moj zahtev za državljanstvo sigurno odbijen po automatizmu, bez gledanja u spise“, veli Abunseir. „Kad je pokrenut taj postupak za poništenje, BIA me više puta poziva na razgovor o tome gde idem, šta radim na službenom putu, koga sam video… Kad sam 2012. bio u Saudijskoj Arabiji, zove me policija i traži da sutradan moja žena i deca dođu na razgovor o mom državljanstvu. Otišli su. Pitali su ženu ko su mi roditelji, čime se bave, koliko dece imaju roditelji, braća, sestre… Žena je sve rekla. Ja sam zadnji put razgovor o državljanstvu imao 2014.“  

Administrativne igrice

Ipak, tada ima dozvolu za stalni boravak. Da bi naplatio potraživanje i sklopio nov posao, 2016. odlazi u Dubai. Kupuje povratnu kartu za dve nedelje i ima vizu na 30 dana. Ali dužnik ne vraća novac, Abunseir nekoliko dana prekoračuje vizu i stiže novčana kazna.

„Nisam imao da platim kaznu i troškove hotela, ostajem da radim i zaradim“, kaže. „Porodici šaljem za izdržavanje, skupljam pare za kaznu i hotel, uspevam to da platim 2018. i vraćam se kući.“

Ličnu kartu za strance produžava u februaru. Onda udara grom iz vedra neba.

„Aprila 2018. Uprava granične policije mi ukida stalni boravak navodno zato što sam van Srbije bio duže od 12 meseci a nisam o tome obavestio MUP, što nije tačno jer je MUP u tom periodu dva puta pitao moju ženu šta se događa i ona je objasnila“,  ogorčen je Abunseir. „Prave od mene ilegalca. U maju mi ličnu kartu oduzima Uprava za strance jer nemam pravo da boravim u zemlji. Poveo sam upravni spor i greškom nisam potpisao prigovor, ali mi Upravni sud nije dostavio zahtev da grešku ispravim, sa čim sam se nekako izborio. Ipak su me otkačili uz izgovor da im nisam prijavio promenu adrese, što nije istina jer imam potvrdu iz pošte! Isti taj sud mi svoje rešenje, kojim odbija žalbu zbog oduzimanja stalnog boravka, šalje na novu adresu! Kako ako ih nisam obavestio?“

Šta sad? Ako ga ne deportuju, mora da traži privremeni boravak, ako ga dobije. Onda bi morao da ga produži dva puta, ako ga produže, da bi imao pravo da traži stalni boravak, ako ga dobije. A tada može da traži državljanstvo, ako ga dobije. Malo je mnogo i za Vučićevu „državu blagostanja“ ili, kako Abunseir kaže: „Više ne mogu da  trpim igre oko mog statusa, zaslužio sam ne samo da ne budem toliko maltretiran, nego i da dobijem državljanstvo!“

Cinik bi rekao, ko mu je kriv što u Vučićlendu nije migrant – mogao bi i ime da premetne u srpsko po uzoru na Avganistanca Boru Markovića u Obrenovcu.

Poštovani šitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 04. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!