Društvo

Preskupi beli medvedi

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Nevladine organizacije ušle su u društveno-političko tkivo Srbije bez pompe i na mala vrata, kao neprofitna, nevladina i nepolitička udruženja građana. Vremenom, usredsredivši se na politiku, nametnute su kao nadvlast, supervizor individualne i kolektivne pameti, navodni sabirni centar svih naših umnika i altruista koji su život posvetili spasavanju države i prosvećivanju građana, a ne ličnoj dobiti.

Takve ljude istorija civilizacije pamti zato što su izuzetni i izuzeci, o čemu ovde ipak nije reč. Svet današnjice poznaje toliko eksperata-altruista da po brojnosti i namenskoj obučenosti asociraju na svojevrsnu globalističku vojsku, naoružanu neoliberalnim umom umesto konvencionalnim oružjem.  

Počelo je s Reganom

U Srbiji, a ni drugde, iza nevladinih organizacija (NVO) ne stoji autoritet države ili njenog represivnog aparata, pa je paradoksalan kvantum moći koju su defakto stekle. Ovaj naziv je u globalnu upotrebu lansirao Ronald Regan, predsednik SAD, osnivanjem (1983) „National Endowment for Democracy“, paradržavne, neprofitne i soft power korporacije za finansiranje nevladnih organizacija koje promovišu demokratiju u inostranstvu, van SAD.

Danas kod nas postoji više od 20.000 nevladinih organizacija, domaćih i stranih. I dalje niču kao pečurke posle kiše, ali je do eksplozije došlo posle petooktobarskog rušenja Slobodana Miloševića. NVO tvrde da su neprofitne, ne stvaraju novu vrednost kakvu poznaje ekonomska teorija, ali su istovremeno veoma skupa politička preduzeća, profesionalni „gutači novca“, koji preko projekata, obuka i drugih instrumenata ostvaruju ciljeve definisane od finansijera.

Mada neprofitne, zaposlenima obezbeđuju finansijsku egzistenciju jer ni altruisti ne žive od vode i vazduha. U mnogim NVO zaposleno je po tridesetak uglavnom mladih ljudi. Prema dostupnim podacima, u civilnom sektoru radi oko 4.000 stalno zaposlenih i veći broj honoraraca.

Upravo zbog broja uposlenih NVO sektor bi mogao da bude svrstan među najuspešnije srpske kompanije. Po istom kriterijumu uporediv je sa rakovičkim „Rekordom“: osnovan je 1925, uoči razbijanja SFRJ izvozio je pneumatike u 25 zemalja na tri kontinenta, u vrednosti od 22 miliona dolara godišnje, ali je proevropski privatizovan tako što je ugašen 2011. da na njegovih 65.000 kvadrata nikne „Kapitol park Rakovica“ (tržni centar).

Finansijeri ne rasipaju novac da bi ostvarili svoje političke ciljeve. Zašto bi to činili kad ne moraju? Naime, troškove su upodobili opštem stanju u osiromašenom srpskom društvu. Tako je EU od 2000. civilnom društvu pomogla sa nešto više od 30 miliona evra, što je za Brisel minorna suma. Arhibogati Soros („Sve je njegovo, vlast i opozicija, državne institucije i nevladine organizacije, pravosuđe i mediji, firme i ljudi“, Magazin „Tabloid“) odžalio je za četiri godine u ovoj deceniji oko simbolična četiri miliona evra (ostatak je nepoznat).

U sve se razumeju

Slično je i sa drugim dobrotvorima, u novcu ili naturi (npr. tehnička oprema), poput  Fonda braće Rokfeler, Instituta za mir SAD, USAID, fondacije „Čarls Stjuart Mot“, „Maršal fonda“, američke Nacionalne zadužbine za demokratiju, Fondacije „Karitas“, Svetske banke i raznih donatora iz brojnih zemalja Zapada. Uz, naravno, ambasade u Srbiji ili NATO odeljenje za javnu diplomatiju.

Vertikalno i horizontalno kapilarno ustrojene, po načinu delovanja NVO su kao začin koji se u sve meša i, tako umešan, ostaje nevidljiv. Vidljivim ga čini apsurd da NVO sektor sebe drži nadležnim za svako pravo ili obavezu koji pripadaju pojedincu, nekom kolektivitetu, instituciji sistema, pa čak i državi Srbiji.

Nema toga za šta nisu zainteresovani, pozvani, u šta se ne razumeju i za šta nemaju rešenja koja moraju biti primenjena (implementacija). Brinu o poštovanju ustavnih načela ljudskog dostojanstva, slobode, jednakosti, vladavine prava, o negovanju ljudskih i manjinskih prava. Angažovani su u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Prvoborci su reforme pravosuđa, a državu nadziru u poštovanju zakona.

Određuju koje su društvene grupe ugrožene, interesuju ih regionalna saradnja Srbije, pristupni pregovori sa EU, spoljnopolitička orijentacija zemlje, kvalitet života građana, bezbednosni i represivni aparat države, ekologija, vojska i odbrambena pitanja, privredna problematika, politički pluralizam i raspored političkih snaga, javna uprava, politika prema migrantima, kulturna raznolikost, terorizam i radikalizam, ispravnost srpskog jezika, bezbednosna politika, privatizacija, obrazovanje na svim nivoima, monetarna politika, nadzor nad sistemom socijalne zaštite i uključivanje NVO u taj sistem, ratni zločini, regrutovanje NVO podmlatka, mediji, verska prava i slobode, energetika, LGBT, efikasnost javne administracije, nauka, sprovođenje dokumenata i preporuka međunarodnih institucija…

„Ratnici demokratije“

Bilo bi neprirodno da u ovakvom dijapazonu nema mesta za „unapređenje saradnje između Srbije i Kosova“, uz maskirnu floskulu da pojam „Kosovo“ koriste „u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova“. Tu je i nadzor nad stanjem stvari u pojedinim delovima Srbije, poput Vojvodine ili Raške, a nisu zaboravljeni ni Vlasi, Romi, Šopi…

Spektar delovanja NVO pokazuje čemu i kome služe razne alijanse, saveti, centri, odbori ili asocijacije, koji su snagom uticaja potisnuli udruženja građana namenjena ljudima istog interesovanja (npr. radio-amateri ili kulturno-umetnička društva). Tačno se zna koja NVO je za šta zadužena i za šta je finansirana, ali su svima zajedničke teme LGBT, istopolni brakovi, surogat majke, priznavanje nezavisnosti tzv. države Kosovo i Srebrenica. 

Građe ima za višetomnu knjigu, ali već i nasumični primer svojom ogoljenošću ne ostavlja prostor za nagađanje šta su ciljevi finansijera mnogih NVO u Srbiji, koliko su tome posvećeni ovi „ratnici demokratije“ i kome polažu račune.

Naime, Helsinški odbor za ljudska prava pokrenuo je 30. decembra 2019. regionalnu peticiju međunarodnim činiocima zato što je „država Crna Gora izložena pokušaju nasilne destabilizacije: ugroženi su joj mir, teritorijalni integritet, ustavni poredak, vladavina zakona, jednakost građana i ravnopravnost crkava i verskih zajednica“, a „strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore je zvanični Beograd, odnosno vlasti Srbije, SPC i najveće opozicione stranke“.

Među donatorima Odbora je i Sorosov Fond za otvoreno društvo. Ovako osmišljen civilni sektor godinama radi sve, samo ne deluje na dobrobit države i naroda u kojoj postoji i u okviru kog deluje, uprkos imperativnoj normi da za ciljeve i interese ne smeju imati ono što je zabranjeno Ustavom ili zakonom. Nekažnjeno atakuju na bezbednost države i građana, kao i na vrednosti koje su (ne samo ovde) tradicionalne i civilizacijski valorizovane, dok vlasti zbog nezadovoljstva iskazanog na društvenim mrežama umeju da hapse građane.

NVO vs GONGO

Za znatan broj NVO ne postoje kršenja ljudskih prava Srba na KiM ili diskriminacija porodica u Srbiji pri dobijanju finansijske pomoći. One ne brinu zbog ljudskih prava građana koje privatni izvršitelji neustavno izbacuju na ulice zbog duga mnogo manjeg od vrednosti oduzetog krova nad glavom, krađe beba u porodilištima, migrantskog kriminala, degradacije srpskih ratnih veterana…

 Ali i takvo civilno društvo je po meri domaćih medija. Sve što se čuje iz odabranih NVO mediji tretiraju kao aksiom. Nevladini glasnogovornici promovisani su u „eksperte“, diže im se rejting i učestvuju u gradnji njihove kompetencije, a nauštrb mnogih stručnjaka iz naučnih instituta i državnih ustanova koji su stekli reputaciju i van granica Srbije.

Kao i u ostatku društva, ni u civilnoj „parceli“ nema sloge. U naizgled košmarnom ovovekovnom političkom veleslalomu Aleksandra Vučića, ovih dana su NVO još jednom digle glas protiv konkurentskih GONGO-a, tj. vladinih nevladinih organizacija. Time se produbljuje put ka suštini neoliberalnog koncepta civilnog/građanskog društva.

NVO optužuju vladine nevladine organizacije da pod plaštom zastupanja građana u stvari odrađuju ono što je u interesu vlasti, a same NVO umesto interesa građana zastupaju interese svojih finansijera. Zameraju vladinim nevladnim organizacijama da su stvorene 2015. radi pranja novca i dobile dva miliona budžetskih evra, ali NVO neće postaviti pitanje pranja novca koji one dobijaju iz budžeta zapadnih zemalja ili privatnih fondacija, u kojima vedre i oblače i visoki bezbednjaci iz raznih država (odakle se sve tu slivaju sredstva?).

Niko im ne sme ništa

Analitičari iz NVO bune se što već na prve skupove vladinih nevladinih organizacija dolaze Vučić, Ana Brnabić ili predstavnici BIA, a neće da se pojave na sesijama NVO samo zato što one „konstruktivno kritikuju vlast“.Vladine nevladine organizacije postoje i u pravosuđu, šire se brzinom svetlosti na sve sfere u kojima deluju NVO, pa se GONGO doživljava kao paradržavni agent (Danilo Ćurčić, Inicijativa A11, Peščanik), kome je cilj „stvaranje organizovanog haosa u društvu u kome inače vlada nedostatak poverenja“ (Svetlana Lukić, Peščanik).

Ovo je površinski sukob, jer preko Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, koju je Vlada osnovala 2011, izvršna vlast komunicira i sa NVO i sa vladinim nevladinim organizacijama. Pritom su NVO pod Borisom Tadićem stekle pravo da Srbija dotira ili u celosti finansira „projekte od javnog interesa“, pa su i vladine nevladine organizacije, prirodno, na državnim jaslama.

Milijarde dinara poreskih obveznika odlaze za aktivnosti NVO, izdvajanja konstantno rastu i pod SNS-om, pa je, na primer, 2013. država opredelila isti iznos za civilno društvo i za razvoj nauke i tehnologije. Trend ne smeta ni EU, ni civilnom sektoru, koji, kao, bdi nad razvojem zemlje.

I stiže se do vlasti. Srbija 20 godina putuje u EU, što više putuje, Brisel sve uspešnije beži, ali su NVO bile i ostale „ključni promoteri demokratskih vrednosti“ za svaku političku koaliciju koja je napabirčila skupštinsku većinu. Toga se kao pijan plota drže sve postpetooktobarske vlasti, pa i kad nevoljno odu u opoziciju.

NVO su pod snažnom zaštitom Zapada, sa njima se u Beogradu sreću najviši strani zvaničnici. Niko iz vladajuće ili mejnstrim opozicione garniture ne sme da prema NVO upotrebi rečnik kojim se, bez zazora, koriste u unutrašnjim obračunima. Na žulj ne smeju da im stanu, odlaze kao đačići na FPN da razgovaraju o predizbornim uslovima na poziv Sorosovih NVO.

Revizori ih zaobilaze

Čak je i Vučić manji od makovog zrna, iako svojoj neustrašivosti i odsustvu kukavičluka nije još samo odu ispevao. Naprotiv, kao premijer je 2015. u više navrata rekao da bi u Vladi voleo da vidi i drugačije misleće ljude, poput Sonje Liht („Ja sam podržala politiku prema migrantima 2015. i mislim da je Vučićev čvrst stav omogućio da se ne desi nijedan ozbiljan incident“, „Teško je uopšte zamisliti da Kosovo bude deo Srbije… i nadam se da je Pravoslavna crkva svesna svoje ogromne odgovornosti“, 2018).

Sa mlađim Sorosom Vučić je, kao predsednik Srbije, više puta razgovarao o podršci evrointegraciji zemlje, o stanju u regionu, reformi u oblasti medija i vladavine prava, poboljšanju prava Roma i ko zna o čemu sve ne.

Kao transmisija između stranih finansijera (i onih čiji su eksponenti finansijeri) i domaćih političkih aktera, NVO su zaštićene kao beli medvedi. Nema ko da ih pita da li su i koju imovinu stekli u Srbiji. Godišnje izveštaje o finansijskom poslovanju podnose svojim članovima. Revizori imaju pravo da ih posete, a da li proveravaju poslovne knjige, ne zna se. Ustavni sud nije zabranio rad nijednoj NVO, domaćoj ili stranoj, niti će. Takav postupak nisu pokrenuli Vlada, tužilaštvo, resorna ministarstva, niti će.

U Kneževini Srbiji rođen je, u drugoj polovini 19. veka, Radoje Domanović, naš prvi i još neprevaziđeni satiričar. U Beogradu je 1889. objavio pripovetku „Danga“. U ta doba nije bilo nevladinih organizacija, a ni vladinih nevladinih organizacija, ali je iz nekih drugih nepravdi u politici i društvu iznikao Domanovićev cinizam: „Mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu.“

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač