Društvo

Partijska knjižica jača od sindikalne

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: Medija centar 

Beogradski glas – Položaj radnika u Srbiji se u najkraćem može opisati kao veoma težak i sada se već može govoriti o tome da većina radnika radi u uslovima koji su u pojedinim aspektima na zakonskom minimumu ili čak ispod tog minimuma. Istovremeno, Zakon o radu i drugi zakoni se sistematski menjaju ili donose tako da i takav minimum prava učine što nižim ili da ga što više obesmisle, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ dr Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu.


Radno zakonodavstvo nam je već godinama sve restriktivnije kad je reč o pravima radnika. Sindikati se žale da se socijalni dijalog i njihovi zakonski predlozi ne poštuju. U kojim zakonskim rešenjima se najviše ogleda ta restriktivnost i podilaženje interesima poslodavaca?

Najpre je važno naglasiti da socijalni dijalog u Srbiji zapravo i ne postoji. Prilikom donošenja novih zakona ili izmene postojećih država u potpunosti staje na stranu kapitala, odnosno interesa poslodavaca, čime se gubi ravnoteža u pregovorima i naravno da će onda prevagnuti ona strana koja ima prećutnu ili izričitu podršku države, a to je kod nas poslodavačka strana. Takođe, država ne čini ništa ili bar ne čini dovoljno da spreči kršenje postojećih zakona. Setimo se samo primera „Goše“, kao i drugih drastičnih kršenja prava radnika, koji su medijski propraćeni, da i ne pominjemo gotovo svakonedeljne pogibije na radu. Generalno gledano, najgora tendencija jeste odumiranje zaštitne funkcije države. Ona se vidi i u izmenama zakona, ali i u njihovoj primeni, odnosno neprimeni. Kada je reč o pojedinačnim zakonskim rešenjima, po radnike su svakako najnepovoljnija ona koja se tiču nepostojanja prava radnika van radnog odnosa, onih na privremenim i povremenim poslovima, zatim „pojeftinjenje“ zaposlenih kroz smanjenje zarada i drugih primanja, kao i obesmišljavanje mehanizama zaštite prava zaposlenih.

Da li se može očekivati da će novi Zakon o radu koji će, shodno akcionom planu za Poglavlje 19, morati da se donese najdalje do 2021. godine, a krovni je zakon za radničku klasu, ispraviti restriktivnost postojećeg zakona i drugih zakona iz ove oblasti i približiti nas evropskim standardima?

Ovaj zakon, ako ga uopšte bude, morao bi da donese makar jednu novinu koja je od značaja za položaj radnika u Srbiji. Naime, u postupku harmonizacije sa pravom Evropske unije mora se odustati od koncepta postojanja takozvanog rada van radnog odnosa, koji u obliku koji mi imamo postoji samo u Srbiji. To znači da bi radnici koji nisu u radnom odnosu mogli da budu prevedeni u radni odnos i da na taj način ostvare niz prava koja sada ne mogu da uživaju.

Poslodavci u prilici da ucenjuju radnike

Velika je enigma zašto i pored teškog položaja, odnosno malih plata i malih prava, radnici ćute i ne štrajkuju. Trenutno se bune samo radnici „Pošte“. Zašto ćute?

To je kompleksno pitanje jer na takvo ponašanje utiče više broj faktora. S jedne strane, u pitanju je negativan efekat poražavajućeg stanja na tržištu rada. Naime, i pored toga što zvanična politika kaže drugačije, činjenica je da se na tržištu rada i dalje nalazi veliki broj ljudi koji mogu obavljati poslove za kojima ne postoji velika potražnja. Mala potražnja a velika ponuda čini poslodavca dominantnom stranom u radnom odnosu. Zahvaljujući tome on može da efikasno ucenjuje zaposlene da ne ostvaruju čak ni minimum garantovanih prava. To se dešava naročito u odnosu na kolektivna prava, štrajk i pravo na udruživanje u sindikate. Dalje, poslodavci nekažnjeno zabranjuju sindikate, protivno odredbama zakona drže zaposlene na ugovorima na određeno vreme i čine niz drugih prekršaja koji dovode do efektivnog smanjenja volje zaposlenih da se pobune jer će ubrzo, zakonito ili nezakonito, biti zamenjeni nekim drugim radnikom sa tržišta rada. Takođe, dosadašnje aktivnosti sindikata nisu uvek nailazile na uspehe. Setimo se štrajka u „Fijatu“, kada su radnički interesi zanemareni. To odvlači ljude od sindikata i želje da se organizuju. S druge strane, kao pojedinci nemaju nikakve šanse da se izbore za svoja prava. Konačno, tu je i realno veća snaga partijske nego sindikalne knjižice i veća sigurnost da će radnik uspeti u nekom svom zahtevu ako pitanje pokrene preko partije na vlasti nego preko sindikalnih poverenika.

Koliko stanje u našem pravosuđu i činjenica da je teško na sudu isterati pravdu kada je reč o pravima iz radnog odnosa utiče na radnike da se i ne sude za zakinuta prava, nego trpe, rade i ćute?

Utiče u velikoj meri. Ceo sistem, naročito nakon izmena Zakona o radu 2014. godine, organizovan je tako da se radnici destimulišu da potraže sudsku zaštitu. Kratki rokovi, neefikasna inspekcija rada, nemogućnost dobijanja besplatne pravne pomoći, visoki troškovi sudskog postupka i advokata, kao i nemogućnost da se plate inicijalne sudske takse, samo su neki od razloga zašto radnici ne traže zaštitu od suda. Naravno, samo trajanje radnog spora, kao i neujednačena sudska praksa, koja stvara izuzetan stepen pravne nesigurnosti, takođe igraju veliku ulogu u ovom problemu.

Sindikalno organizovanje nema alternativu

Deo razloga za radničko ćutanje svakako leži i u slabim sindikatima koje je sadašnja vlast dodatno pritisla i učinila nevidljivim. Zašto je tako?

Država je učinila sve da sindikati danas budu ovakvi kakvi jesu. Srpsko radno pravo poznaje neke protivrečne odredbe kad je reč o politici sindikalnog organizovanja. Na primer, sindikati su podregulisani u Zakonu o radu, a o nekim aspektima njihovog rada i nema dovoljno zakonskih odredaba, pa postoje značajne pravne praznine. Sindikati obično tvrde da im to odgovara, ali realnost je takva da to može odgovarati samo onim sindikatima koji su visokobirokratizovani i koji radi beneficija koje imaju zbog reprezentativnosti na nivou države ne žele da menjaju taj truli status kvo. Tako, na primer, imamo izuzetno nefunkcionalno zakonsko uređenje u kome preovladava model sindikata koji se organizuje kod poslodavca, što dovodi do značajnih zloupotreba i pojave takozvanih poslodavačkih sindikata, dok, s druge strane, imamo odredbu – po njoj smo takođe gotovo jedinstveni – da samo zaposlena lica mogu biti članovi sindikata. Tom odredbom su sindikati uskraćeni za potencijalno članstvo više stotina hiljada ljudi koji su angažovani van radnog odnosa, nezaposlenih, kojih su bili zaposleni, penzionera. Sve to, kao i visoka politizovanost članstva sindikata – po pravilu u korist vladajuće političke stranke – te birokratizovanost, koja dovodi do potpunog odvajanja centrale od stanja na terenu i osećaja za realnost radničke borbe, dovode do nepoverenja radnika u sindikat. Iz toga proističe inertnost sindikata koji su usmereni isključivo ka očuvanju svoje baze umesto da se bave revolucionarnijim pitanjima.


Sindikata se uglavnom pravdaju da je radnike teško okupiti i pokrenuti jer se plaše da će izgubiti posao ako se organizuju i štrajkuju. Posmatrači pak primećuju da su sindikalne centrale previše bliske državi i odrođene od zaposlenih. Šta je od toga bliže istini?

Oba objašnjenja su delimično tačna. Poslednjih godina svedoci smo sve češćih primera da se radnici sami organizuju, čak i tamo gde postoji sindikat, i stupaju u štrajk nezavisno od sindikata čiji su možda članovi. To je posledica nepoverenja u sindikate. S druge strane, imamo niz primera da su sindikati probali da organizuju štrajk, a nisu uspeli upravo zbog aktivnog, nezakonitog ali i nekažnjenog ponašanja bahatih poslodavaca.
 

Načini radnog angažovanja menjaju se u svetu, pa i kod nas. Mnogo ljudi radi od kuće, stižu nove generacije radnika koje razmišljaju drugačije od svojih roditelja i između ostalog misle da im sindikalno organizovanje nije ni potrebno. Ima li sindikalno organizovanje alternativu?

Sindikalno organizovanje nema alternativu, čak i u uslovima visokog stepena individualizacije pojedinih profesija i potpunog gubitka osećaja za kolektiv i solidarnost. Ono što sindikati ne shvataju jeste da u takvim uslovima i oni moraju postati moderni servisi radničkih interesa, kako kolektivnih, tako i pojedinačnih. Dok su se prvi sindikati, a tako je bilo i većim delom 20. veka, fokusirali na solidarnost između radnika, današnji moraju imati u fokusu pre svega individualnost koju radnik želi da sačuva i ulaskom u sindikat. Drugim rečima, u pojedinim profesijama ne možete više pridobiti članstvo pričama o kolektivitetu jer radnici koji obavljaju individualizovane poslove ne moraju uopšte da imaju svest o kolektivu. Ali ako takvim radnicima ponudite zaštitu njihovih individualnih interesa u zamenu za pristupanje kolektivnom organizovanju biće daleko spremniji da podrže sindikat i u takvim izmenjenim okolnostima rada.

Statistika prikriva pravo stanje
 

Nedavno ste predstavili rezultate istraživanja koji, između ostalog, pokazuju da radnici angažovani na kratko vreme čine čak više od deset odsto zaposlenih u našoj zemlji i da je taj procenat pre dve godine bio samo 4,6 odsto. Ko su ti radnici i zašto je njihov procenat toliko porastao?

Procenat radnika angažovanih na kratkoročnim ugovorima raste pre svega zato što država dozvoljava nezakonito tumačenje odredaba Zakona o radu. Veliki broj novih poslova, koji su nastali kao rezultat politike privlačenja direktnih stranih investicija, karakterišu upravo slabo plaćeni poslovi na određeno vreme. Takođe, i zloupotreba ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova dovodi do porasta ove kategorije u ukupnom broju radnika. Postoje i neki drugi modaliteti koji dovode do pojave kratkoročne zaposlenosti, ali može se reći da im je svima zajedničko upravo ono što je osnovna karakteristika sadašnjih politika zapošljavanja – važna je samo statistika, a ne realnost u kojoj se pojedinim angažovanjima radnika ne rešava dugoročno pitanje njihove ekonomske sigurnosti.


Vlast se hvali da je nezaposlenost u Srbiji „manja nego ikada“. S druge strane, svako od nas bi se zakleo da u porodici, među prijateljima i poznanicima zna previše ljudi koji traže posao? Odakle tolika razlika između statistike i života?

Razlika je formalno metodološke, a stvarno političke prirode. Način na koji se ova statistika utvrđuje i interpretira pokazuje da su rezultati politika zapošljavanja daleko bolji nego što zaista jesu i ona služi samo kao dnevnopolitički instrument hvalisanja vlasti. Realno je situacija na tržištu rada sasvim drugačija, o čemu govore i mnogi ekonomski pokazatelji. Takođe, mora se primetiti da niska nezaposlenost u trenutnim okolnostima ne znači mnogo, a naročito ne mora da znači da je zemlja na dobrom ekonomskom putu. Na primer, jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi ima Rumunija, ali to nije posledica dobre politike, već masovnog iseljavanja stanovništva nakon ulaska u Evropsku uniju. Zbog toga je niska stopa nezaposlenosti donela više štete nego koristi, a tako nešto i mi danas osećamo kod nekih deficitarnih zanimanja, naročito u zdravstvu.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdnju Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 07. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x