Društvo

Ostaće samo dugmići

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Za odličan uspeh u prvom razredu osnovne škole dobio sam knjigu „Dečak iz mirne ulice“. Budući da sam rođen u Šilerovoj ulici u Zemunu, čitavu prvu polovinu mog života taj je naslov sasvim odgovarao situaciji na terenu. Nakon ubistva Zorana Đinđića ispostavilo se da poklon i nije baš najprikladniji.

Za početak mog školovanja vezana je još jedna anegdota. Sa mnom u klupi sedeo je izvesni G. M., koji je, verovali ili ne, ponavljao prvi razred. Kada sam to svojevremeno ispričao svojoj ćerki, u čijem odeljenju su do petog razreda manje-više svi bili „odlični“, a nakon osmog skoro četvrtina „vukovci“, sita se ismejala. Za razliku od Brozove Jugoslavije, naša današnja domovina nije u prilici da lošim đacima pruža drugu šansu. Otuda je ponavljanje razreda gotovo nezamislivo. Ipak, dešava se.

„Moj klipan je medicinski fenomen. Ko da je crni Anđelko, ima 17 godina, a još nije završio osnovnu školu! U kom li će pravcu ići njegov život, pitam se“, jada mi se drugar čiji je prvenac, „zaslugom“ izvesnog Euklida koji primenjuje kriterijum – samo Bog zna za pet, ja za četiri, a đaci eventualno za mršavu trojku – pre dve nedelje po treći put krenuo u osmi razred.

Tešim ga pokušavajući da mu objasnim da su se vremena promenila i da u životu više nije važan pravac, već kružni tok. Jer samo čovek koji stalno kruži može da izbegne zamku skretanja na pogrešan put. Evo, na primer, kažem mu, što tvoj sin ne bi bio kao zamenik gradonačelnika Novog Sada Srđan Kružević, koji je, prema navodima iz njegove biografije, srednju školu završio sa 23 godine, a već u 25. postao je „akademik“, to jest diplomirani ekonomista na Privrednoj akademiji u Novom Sadu.

Dakle, jeste Srđa malo okasnio, ali je potom ubrzao kao točak kad izbije na Miloša Velikog. U skladu sa prezimenom, u politici je kružio od SPS-a, preko Narodne partije Maje Gojković i Palmine „Jedinstvene Srbije“, do, logično, Srpske napredne stranke. A u poslovnom smislu?! Kao da je seo na ringišpil sa kog nema silaska. Najpre je bio direktor „Elektrovojvodine“, pa član Skupštine „Panonskih termoelektrana“, predsednik Nadzornog odbora Fonda za razvoj Vojvodine, narodni poslanik, sve dok nije postao drugi čovek Novog Sada koji se, pride, iz hobija bavi investicionim savetovanjem generalnog direktora „Srbijagasa“.      

Sa tek navršenih četrdeset i kusur i platom od 95.000 dinara Kružević ima kuću od 300 kvadrata, tri građevinska placa (ukupno oko 40 ari), vozi „porše kajen S“, koji košta 75.000 evra a brzinu od 100 kilometara na čas dostiže za 4,9 sekundi, dok je na konkursu Vlade Vojvodine za opremanje svoje farme (nabavka mešaone i opreme za ishranu ovaca i koza) u Buđanovcima nedavno dobio bespovratnu subvenciju od 1.918.003 dinara (oko 16.000 evra). Čovek, jednostavno, razbija i nikome ne pada na pamet da mu zamera što je bio loš đak.

Doduše, Kružević je još daleko od Marijana Rističevića, koji, pored silnih hektara i diplome Više škole organizacije rada, ima „pežo 107“, dva „audija 6“, pet traktora i dve traktorske prikolice, od vojvođanske vlade već dva puta je dobio subvencije, a dobro je naplatio i svoje političke i riijaliti angažmane, od onih na predsedničkim izborima 2004. (10.198 glasova ili 0,33 odsto) i 2008. (18.500 glasova ili 0,45 odsto) do poraza od pevačice Katarine Živković u finalu „Farme“ 2010.

Ali jedan je Marijan! Za tvog malog, kažem očajnom drugaru, dovoljno je da se ugleda na Kruževića. Da kruži, da cirkuliše, da vežba troskok, preskakanje prepona, pikenrol, „kuvanje“. I sve će doći na svoje. A diplome neće pobeći. One su tu, svugde oko nas, treba samo pružiti ruku i zgrabiti ih. U dvadeset trećoj, tridesetoj, pedesetoj, već kad nam ustrebaju, sasvim je svejedno.

Šta će ti, prijatelju, dobar đak? Šta će ti uspešan student? Da se zabarikadira u Rektorat?! Za čije babe zdravlje? Ili da mu iz Vlade, oduševljeni njegovim master radom kome doktorati Jorgovanke Tabaković i Malog Siniše po kvalitetu ne dosežu do nivoa fusnote, ponude radno mesto sa platom od 40.000 dinara? Ne treba to ni tebi, ni njemu. Mnogo je bolje da nauči da kruži, kažem.  

A otac ponavljača me gleda zblanuto, pitajući se da li je moguće da sam se toliko promenio. Ipak, neverica nadjačava zbunjenost, na licu mu se pomalja kiseli osmeh, pa, poput Lakija Topalovića kad hvali Đenkinu popravku krematorijuma, kaže:

„E jesi me utešio, svaka ti čast!“

Kod Kovačevića Lakijevu crnohumornu upadicu dopunjava deda Aksentije konstatacijom da su u peći „ostali samo dugmići“. Baš kao u Srbiji okupiranoj Vučićevim „reformama“, tom zjapećom prazninom u kojoj se naziru opiljci istine, pravde, poštenja, znanja, pristojnosti, dostojanstva…

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 11. 12. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!