Društvo

Ekološkim parama zidani stanovi

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: Medija centar

Beogradski glas – Problem zagađenja životne sredine u Srbiji ne može se rešiti ni brzo ni lako, ni bez velikih odricanja. Na kratak rok, mora se delovati promptno i to prema objektivnim izveštajima i podacima i nekorigovanim pokazateljima. Ako treba, proglašavanjem vanrednog stanja, zabranama individualnog saobraćaja u centrima gradova, gašenjem ložišta sa lošim i nečistim gorivom, pomaganjem i stimulacijom domaćinstava da se priključe na daljinsko grejanje ili gas. Kod ovog poslednjeg veoma je bitna fiksna cena priključka, koja je bespotrebno visoka i monopolska, pa bi lokalne zajednice i te kako trebalo da se uključe u regulaciju ovih pitanja, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Petar Đukić, profesor Inženjerske ekonomije i Održivog razvoja na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

On ističe da nije pobornik principa regulacije privrednog života, ali oblast ekološke zaštite, kao pozitivna eksternalija, odnosno korist koju neko ima od akcije koju je preduzeo neko drugi, zahteva viši nivo regulacije na osnovu društvene koristi koju takva regulacija obezbeđuje.
 

Očekujete li da će sada ipak početi da se rešava problem sa zagađenjem vazduha, na šta podaci i građani ukazuju odavno, a nedavna magla naterala je i Vladu Srbije da se njima pozabavi, bar na sednici?

Ako ima išta dobro u svemu što nam se oko zagađenja događalo proteklih nedelja i meseci, onda je to činjenica da je pokrenuta rasprava o toj temi i što je dobar deo stanovništva sada svestan da je zagađenje vazduha povezano sa saobraćajem, energetikom, industrijom, načinom grejanja i našim ponašanjem uopšte. Ali i da je najveća odgovornost u ovoj situaciji na državnoj administraciji, koja ima instrumente, sredstva i obavezu da reši probleme i uradi ono za šta je dobro plaćena.

Pored ove optimističke činjenice, koju vezujem za podizanje znanja, svest i zahtevanu odgovornost, plaši me samo jedna potencijalna stara boljka. koja je koliko sistemska toliko i tradicionalna. Moguće je da već u narednim nedeljama, kada dobijemo snegom pročišćeni vazduh u gradovima, koji može sadržavati i prosečno deset puta manju koncentraciju toksina nego sada, sve zaboravimo i da se počnemo baviti trenutnim političkim temama, a ove ekološke ostavimo za neke nove akcidentne i još gore prilike od ovih sadašnjih.

Arčenje prirodnih resursa
 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je Srbija postigla dogovor sa japanskom agencijom za međunarodnu saradnju „Džajka“ da se radi odsumporavanje u termoelektranama i ocenio da će to „dramatično“ doprineti rešavanju problema zagađenja vazduha u zemlji. Da li je sumpor toliki problem i je li realno očekivati da odsumporavanje tako značajno popravi situaciju?

Odsumporavanje je veoma koristan postupak prečišćavanja dela nečistoća iz uglja ili nafte koje su izložene sagorevanju i u velikoj meri sprečava emitovanje u vazduh veoma opasnog sumpor-dioksida. Međutim, to je samo jedan deo problema. Zagađenje je višeslojno jer su najveći problemi negativnih eksternalija, u koje ono spada, odnosno štete i troškovi koje pravi, oni koji se čine okolini a ne direktno proizvođačima i korisnicima dobara i usluga predmetne aktivnosti.

Preostaju bolni i teški postupci smanjivanja tereta istorijskog zagađenja, divljih deponija, pepelišta, devastiranih površina na kopovima, koje rudari nazivaju mesečev pejzaž – vide se i na satelitskim snimcima – jalovišta rudnika, kao što su Stolice, sa kojima se zapravo ne zna šta da se radi. Uzmite, recimo, primer jezera Hidroelektrane Međuvršje, koje je u vreme izgradnje brane verovatno u proseku bilo duboko 30 metara, a ispod brane mnogo dublje. Danas je to jezero u proseku duboko, bolje reći plitko, samo metar i po. Do toga je došlo zbog zamuljivanja nastalog erozijom, tako što je muljeviti nanos tokom pet decenija sedimentirao, a najveći je problem to što bilo kakvo čišćenje, odnosno izmuljivanje, sada nema smisla.

Zašto?

Zato što bi deponovani mulj još više ugrozio neku drugu lokaciju na koju bi se premestio, pošto bi sadržavao ogroman potencijal zagađenja teškim metalima i drugim otrovima. Dakle, nije svejedno kako ćete se ponašati sa svojim prirodnim resursima, kao što su reke, jezera, šume, gradeći brane, veštačka jezera ili otvarajući rudnike, koji dobra iz zemlje, po definiciji, mogu da koriste jednokratno. Dakle, povećana eksploatacija rude, metaličnih ili čak nemetaličnih sirovina nosi mogućnost povećanja proizvodnje i izvoza, kao i zapošljavanja u kratkom i srednjem roku, ali donosi i ogromne rizike na dugi rok. Takvo iskustvo imamo danas u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor sa kineskim partnerom, koji je eksploataciju intenzivirao do te mere, da ne samo što je nemoguće preraditi i prečistiti otpad već je veoma često i nemoguće disati. Koncentracija sumpornih oksida i po 20 puta prekoračuje maksimalno dozvoljenu koncentraciju, koja je kod nas i inače neuporedivo iznad one koja je dozvoljena u razvijenim ili ekološki odgovornim zemljama.

Fale nam Titovi gorani

Kao prvu konkretnu meru za smanjenje zagađenja Ministarstvo zaštite životne sredine je raspisalo konkurs za dodelu sredstava Zelenog fonda za pošumljavanje u ovoj godini, za šta je izdvojen 41 milion dinara. Koliko pošumljavanje može pomoći, odnosno koliko je uništavanje šuma u prethodnom periodu kumovalo zagađenju?

Šume su odlična investicija, koja je u svetu prepoznata kao tzv. zelena infrastruktura. Međutim, problem je kako da spasemo šume. Kina je zemlja koja u pošumljavanje godišnje investira najviše na svetu, oko 80 milijardi dolara. Ona je objavila rat zagađenju nakon 2014. godine i ekologiju usvojila kao glavnu državnu ideologiju, skoro iznad komunističke, ali nema mehanizme da spreči krađu šuma, ilegalni izvoz šumske građe i bespravnu seču. Slično je i kod nas, pri čemu je najveća pretnja za šume bolest šuma zvana sušenje, izazvana kiselim kišama, emisijama iz saobraćaja, energetike, pa čak i pojedinim insektima koji se, koristeći „pogodnosti“ klimatskih promena, šire iz Afrike preko Sredozemlja. Ne znam kako su se naši donosioci ekonomsko-političkih odluka setili baš sada eko-fonda i projekta pošumljavanja, koji su masovno širom Jugoslavije praktikovali Titovi mladi gorani tokom šezdesetih godina prošlog veka. Do sada nije bilo mnogo reči o tome kolika se sredstava i kako okreće u tom fondu i gde su do sada bila.
 

Šta znate o tome?

Znam samo da je fond za zaštitu životne sredine 2012. godine bio ukinut jednokratnom merom koju je Skupština prihvatila na predlog Vlade, sa obrazloženjem da je nemoguće kontrolisati korupciju, pa se pitam zar je korupcija registrovana baš samo tu. Znam takođe da su se pet-šest godina nakon toga sredstva za ekološku zaštitu i nadoknadu prirodnih resursa slivala direktno u budžet, s namerom da ih prema potrebama usmerava ministar finansija. Ona su odmah najvećim delom preusmerena za gradnju više hiljada stanova po Beogradu, kao što je naselje Stepa Stepanović, a da prethodno nije rešen problem pristupnih puteva, odnosno povećanog opterećenja saobraćaja, parkinga, dodatnog zagađenja. Novac zahvaćen tzv. ekološkim instrumentima, kao što su naknade, takse, kazne za zagađivače, zelene donacije, poslužio je kasnije za fiskalnu konsolidaciju, dakle, za peglanje budžeta u kriznim uslovima, a možda i za otklanjanje posledica poplava 2014. godine, što kao namena jedino nije sporno. Sve u svemu, namenski ekološka sredstva pretvorena su u neekološki projekat koji je doprineo današnjem ukupnom nivou zagađenja vazduha u Beogradu. Ali to nije sve. Novi ekološki fond, tzv. Zeleni fond ustanovljen je tek 2016. godine, a njegova dosadašnja upotreba je veoma upitna. Zato je čak i Fiskalni savet, kome ekološki projekti po definiciji ne bi trebalo da budu prioritet, prošlog leta zapitao zašto Vlada Srbije višak sredstava u budžetu ne usmerava u saniranje deponija, prečišćavanje voda i energetsku efikasnost, te javno zapitao šta je sa tim zelenim fondom.


Vremenski uslovi ne izazivaju zagađenje
Premijerka Ana Brnabić rekla je nedavno da je ove godine stanje u nekim gradovima gore nego ranije zbog meteoroloških uslova, jer je bilo puno magle a nije bilo snega i košave. Da li meteorološke prilike mogu biti toliki krivac?

Vremenski uslovi su odgovorni, ali ne za emitovanje zagađenja, već za njegovu koncentraciju. Pojednostavljeno rečeno, da je košava redovno duvala, isto zagađenje bi bilo ublaženo u centrima kao što su Beograd, Smederevo, Bor, Valjevo, Užice, ali bilo bi pojačano u okolini koja prima zagađujuće materije u većoj meri. Da je padao sneg ili da je redovnije padala kiša, padavine ili tzv. oborine bi oborile zagađujuće materije, pa bismo imali u većoj meri kisele kiše ili prljavi talog na ulicama, u kišnoj kanalizaciji, rekama, na krovovima kuća i automobila, pa i u parkovima. Disali bismo bolji vazduh, ali veoma retko, recimo nedeljom ujutro posle snežnih padavina, kada nema mnogo automobila na ulicama.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač