Beograd na dlanu

Velikani misli: Ksenija Atanasijević

Priredila: Ružica Mevorah

Beogradski glas – Baš na dan izlaska iz štampe ovih novina, Institut društvenih nauka organizuje veliki naučni skup u Beogradu posvećen Kseniji Atanasijević „O meni će govoriti moja dela“ (2. oktobar). A teško je samo nabrojati sva ta dela. Ksenija Atanasijević (1894‒1981) bila je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka, potom bila prva žena docent, pa profesor na Filozofskom fakultetu pre Drugog svetskog rata, da bi posle rata sve njene knjige bile zakonom zabranjene. Njene kolege, filozofi, rehabilitovali su je tek 1972. godine.

Predavala je klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku. Održala je bezbroj predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu, na radiju, u feminističkim organizacijama, držala je predavanja širom jugoslovenske države, u Parizu, Atini, Sofiji… Napisala je nekoliko knjiga i više desetina studija. Njeni najznačajniji radovi, osim doktorske disertacije, jesu „Heraklitova filozofija“, „Filozofeme sofista“, „Sokrat“, „Šopenhauerova formula pesimizma“, „Demokrit kao etičar“, „Seneka“, „Imanuel Kant“, „Fridrih Niče“, „Stara grčka atomistika“, „Racionalizam i misticizam“, „Od Frojda Platonu“, „Smerovi mislilaštva Artura Šopenhauera“, „Blez Paskal čovek i mislilac“… Svoje originalno filozofsko učenje izložila je u knjizi „Filozofski fragmenti“. Prevela je s latinskog kapitalno delo Baruha de Spinoze „Etika“, prevodila je i sa grčkog. S nemačkog je prevela Adlerovu „Individualnu psihologiju“, Hauzerovu „Socijalnu istoriju umetnosti i književnosti“… Njeni tekstovi objavljivani su, uz laskave kritike, na nemačkom, francuskom, holandskom, češkom, bugarskom…

„Cilj našeg skupa je reafirmisanje lika i dela Ksenije Atanasijević u stručnoj i opštoj javnosti, kao i uspostavljanje okvira za pravo vrednovanje i afirmaciju položaja žene u društvu i nauci. Nepravde koje su nanete Kseniji Atanasijević za života i nakon smrti ne mogu se ispraviti. Ali njihove posledice, u vidu negiranja njenih i uopšte ženskih naučnih i filozofskih dostignuća, mogu se umanjiti i vremenom prevazići. I to je naš cilj“, kaže prof. dr Zorica Mršević, pravnica, naučna savetnica Instituta društvenih nauka i organizatorka naučnog skupa.

Gospođice, ušli ste u pakao

Monografija Ljiljane Vuletić „Život i misao Ksenije Atansijević“ (2005, izdanje autorke) jedina je knjiga posvećena Atanasijevićevoj u naše doba, i upravo će Ljiljana Vuletić otvoriti skup na Institutu društvenih nauka. Prenosimo više odlomaka iz monografije.

Ksenija Atanasijević imala je 28 godina kad je doktorirala. U ispitnom odboru Filozofskog fakulteta bila su tog 20. januara 1922. neka od najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Tema Ksenijine teze bila je „Brunovo učenje o najmanjem“, dakle učenje renesansnog mislioca Đordana Bruna o „poslednjim nedeljivim delovima materije“.

Kako je Ksenija kasnije pričala, odbrana njene teze bila je prvorazredan događaj: „Velika univerzitetska sala bila je dupke puna studenata i beogradskog sveta, tako da smo petorica mojih ispitivača i ja jedva disali.“ A evo kako je savremenik dr Đorđe Vid Tomašević svedočio o bizarnoj atmosferi koja je vladala za vreme odbrane te istorijske doktorske teze.

Neki od članova komisije, neuvereni da bi, uprkos njenom izvrsnom poznavanju klasične filologije, Ksenija Atanasijević mogla da rešava i teške probleme više matematike, dali su joj jedan neobičan zadatak iz diskretne geometrije. Kada ga je ona na tabli rešila s lakoćom i elegancijom, jedan od velikih matematičara zabezeknuto se okrenuo drugome i upitao: „Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?“

Posle odbrane teze, usledilo je čestitanje, a Ksenija se sećala da je čuveni etnolog i retko čestit čovek dr Tihomir Đorđević bio najeksplicitniji. „Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!“, rekao je.

Svi krugovi pakla

Pakao je pratio Kseniju tokom svih godina na Univerzitetu. Borba protiv kleveta, blaćenja i neosnovanih optužbi, protiv komplikovanja procedura izbora u svako zvanje, spontanih i organizovanih spletki trajala je narednih osam godina. U mučnoj i nejednakoj borbi s kolegama, govorila je da „na svojoj strani, osim istine i zakona, nije imala ništa više“. To ipak nije bilo dovoljno i ona 1936. podnosi ostavku i odlazi sa Univerziteta.

Naredni krug pakla bila je okupacija.

Već 12. juna 1941. godine beleži u dnevnik: „Izašao u Opštinskim novinama neki odvratni članak protiv Srba koji su držali predavanja u Jevrejskoj čitaonici. U njemu su i mene zakačili.“ Oktobra 1942. Gestapo upada u njen stan, pretresa ga i ostavlja poziv na saslušanje. „U pola devet došli su da me traže jedan nemački oficir i jedan agent Gestapoa. Napisana je protiv mene gadna denuncijacija…“ Ubrzo posle tog događaja deportovan je u Nemačku dr Milan Marković s kojim je živela.

Ništa joj dobro nije donelo ni oslobođenje.

Nova vlast je hapsi 1945, na osnovu lažnih optužbi. U zatvoru je bila od 25. aprila do 17. maja 1946. Za dlaku je izbegla streljanje. U julu 1946. godine penzionisana je. Međutim, i posle hapšenja, i posle penzionisanja, nova vlast je i dalje držala na oku. Njeno ime je i dalje dovođeno u blisku vezu sa ličnostima kojima se stavljalo na teret delovanje protiv države. Godine 1947. zabranjena joj je javna delatnost. Sve što je napisala stavljeno je rešenjem Okružnog suda za grad Beograd na index librorum prohibitorum.

„Posle saslušanja na Veliki petak, 19. maja 1947, zabranjene su sve moje knjige… Pokupljeni su svi primerci mojih knjiga po knjižarama“, zapisala je.

Žigosana kao reakcionarni građanski element, Ksenija Atansijević nije mogla da se pomiri s takvom situacijom. Početkom pedesetih godina rešava da sama inicira ukidanje zabrane koja se odnosila na njenu javnu delatnost i celokupno delo. Isključivo zahvaljujući ličnoj inicijativi i upornosti, ta zabrana je skinuta.

Tada započinje proces njenog postepenog, veoma usporenog povratka u javni život. Dvadeset godina posle skidanja zabrane, 1972. godine, uredništvo časopisa „Filosofske studije“ i Filosofsko društvo Srbije odlučili su da prvi broj toga časopisa posvete životu i delu Ksenije Atanasijević. Filozofkinja je tada imala 79 godina.

Umrla je u Beogradu u 88. godini. Mogla je da se skloni od progona, imala je zvanične pozive da predaje u SAD, ali odlučila je da ostane u rodnom gradu i da se do kraja života bori, tiho, ali dosledno i dostojanstveno.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!