Beograd na dlanu

Van turističke rute: Afrički kutak na Senjaku

Piše: Radenka Marković

Beogradski glas – Muzej afričke umetnosti, zbirka Vede i dr Zdravka Pečara, kako glasi njegov pun naziv, poseban je muzej i jedini u ovom delu sveta posvećen isključivo prezentaciji i proučavanju afričke kulture i umetnosti. Osnovan je pre 42 godine, a drugi deo njegovog imena otkriva ko je zapravo zaslužan što se na Senjaku, u rezidencijalnom delu Beograda, nalazi vredna zbirka predmeta koja prezentuje kulturu i umetnost Crnog kontinenta. Naime, dr Zdravko Pečar je kao novinar i diplomata u Africi radio i živeo oko 20 godina i za to vreme, sa suprugom Vedom, sakupio mnogo predmeta iz tog dela sveta koji se sada čuvaju u ovom muzeju.

– Njihova zbirka je već početkom sedamdesetih godina bila brojna i trebalo je negde smestiti sve te predmete. Fond je prvo bio izložen u Etnografskom muzeju u Beogradu, ali pošto je vremenom zbirka postala baš velika, zaključeno je da bi bilo najbolje da se osnuje poseban muzej. Tako je i bilo, pa je Muzej afričke umetnosti otvoren 23. maja 1977. godine – priča Ana Knežević, istoričarka umetnosti i kustos u Muzeju. 

Najbolje se razgovara u niskim kućama

Vajar Nikola Kolja Milunović je za potrebe otvaranja od drvenih letvica napravio veoma lepu i neobičnu mapu Afrike. Njena reljefna tekstura prikazuje državne granice nezavisnih afričkih država u tom trenutku. Mapa je smeštena na samom ulazu i uz prijatnu i umirujuću afričku muziku dočekuje posetioca i uvodi ga u jedan poseban i nadasve zanimljiv svet. 

Na početku stalne postavke je čamac, dar starešine jednog ribarskog sela iz Gane Zdravku Pečaru, tada jugoslovenskom ambasadoru u toj zemlji. Rečenica naroda Akan ispisana na čamcu „Nyimpa kor ndzizi“ u bukvalnom prevodu znači „za jednog čoveka nema hrane“, a u prenesenom smislu da „čovek ne može opstati sam“, zapravo jeste i krilatica Muzeja. Ona se simbolički vezuje za prijateljsku politiku Pokreta nesvrstanih, čiji je istaknuti član bila i SFR Jugoslavija, što je i pomoglo da se ovaj muzej uopšte otvori.

Predmeti u stalnoj postavci su veoma raznoliki, brojne maske, skulpture, razne figure, puno je upotrebnih predmeta, tkanina, muzičkih instrumenata.

Naša domaćica skreće nam pažnju na drvene stubove za seoske kuće staraca. Veoma su niski, što nikako nije slučajno.

 – U tim kućama, odnosno većnicama ili togunama, kako se u Maliju zovu, rešavani su problemi sela. Stubovi koji drže krov su niski jer je i kuća niska, a sve kako oni koji problem treba da reše ne bi mogli da ustanu i da se eventualno fizički obračunaju. Jer deviza naroda Dogon, koji je tu živeo, bila je da problem ne može da se reši nikako drugačije nego razgovorom.

Vladanje je kao držanje jajeta

Svet bi svakako bio lepše mesto za život kada bi ovu devizu poštovali i drugi narodi, kako na afričkom tako i na drugim kontinentima. A svima koje zanima fenomen vladanja ljudima zanimljiva je izreka kralja Behanzina, koji je rekao da je „vladati nekim narodom isto kao i držati jaje, ne sme se ni previše stisnuti ni previše labavo držati, jer će jaje u oba slučaja pući“. Upravo zbog te izreke, on je u zbirci tkanina simbolično predstavljen sa dve ruke koje drže jaje.

Kultura i umetnost Afrike nezamisliva je bez muzičkih instrumenata. Nezaobilaznih bubnjeva, zatim kore, odnosno afričke harfe. Na prvi pogled podseća na gusle, a zanimljivo je da je njena rezonantna kutija napravljena od tikve, odnosno kalabaše.

Tikve, dugo sušene na suncu kako bi očvrsle, jesu i sastavni deo balafona, afričkog drvenog ksilofona, koji daje jedinstven zvuk.

U Muzeju se uči svahili

Pored brojnih predmeta za gledanje, što onih koje su iz Afrike doneli Veda i Zdravko Pečar, što drugih koje Muzeju poklanjaju putnici, diplomate, ambasade, ljubitelji umetnosti, Muzej afričke umetnosti zainteresovanoj publici nudi razne sadržaje. On je jedinstveno mesto u zemlji gde može mnogo da se nauči o Africi. Deca o njoj uče kroz kreativne radionice, srednjoškolci ovladavaju raznim slikarskim tehnikama i izradom nakita, karakterističnim za ovaj kontinent. Posebni su programi za studente, a takođe i za penzionere, kojima je namenjen svaki prvi četvrtak u mesecu.

– Organizujemo i učenje svahilija. Te radionice vodi nativni govornik i uvek imamo saradnika koji je sa teritorije istočne Afrike, ali paralelno govori i srpski jezik, pa može ljude da nauči osnovama svahilija. Imamo i saradnika koji predaje egiptologiju. To su programi za odrasle koji u vidu kursa traju nekoliko meseci i na kraju se dobije sertifikat – objašnjava Ana Knežević.  

Ovde je slikao i Moša
Osim što čuva deo afričke istorije, ovaj muzej čuva i mali, ali zanimljiv i važan deo naše istorije. Naime, mala sala Muzeja je zapravo nekadašnji atelje Moše Pijade, našeg revolucionara, državnika i slikara. U toj sali se sada održavaju razne tekuće izložbe, ali su Mošina klupa i kamin iz pedesetih godina još tu. Osim Moše, ovde su, priča nam naša domaćica, stvarali i slikarka Zora Petrović, slikar i grafičar Boško Karanović.

– Na podu male sale sklopljen je čuveni fasadni mozaik koji se danas nalazi na ulazu u Muzej Jugoslavije – priča Ana.

Trenutno je u maloj sali u toku izložba posvećena staroegipatskim predmetima iz raznih muzeja Srbije. Organizovana je povodom 111. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Egipta. Među izloženim predmetima je i figura Ozirisa, koju je Josip Broz Tito izuzetno voleo i koju su kustosi Muzeja Jugoslavije pronašli u njegovoj spavaćoj sobi. 

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 12. 02. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!