Beograd na dlanu

Srećna nova 1850!

Priredila: Ružica Mevorah

Beogradski glas – Prvi zapis o dočeku Nove godine u Beogradu datira iz 1850. godine i iz novina po imenu „Videlo“. Sve je, naravno, bilo drugačije nego danas. Nije bilo jelki, lampiona i uličnih ukrasa. Zvuci ćemana i zurli čuli su se po sokacima i samo su na raskršćima glavnih ulica gorele mešine s katranom nabijene na visoke motke. Zapaljeni katran kapao je na kaldrmu na veliku radost i znatiželju okupljenih Beograđana, piše Ivan Veljkov u članku u srpskom „Videlu“.

On dodaje da je iz godine u godinu bilo sve više novogodišnjeg sjaja u srpskoj prestonici. Beogradske kafedžije, vešti reklameri, činili su sve da tu ludu noć učine izuzetnijom od drugih. „Prase i ćurka na lutriji! Krofna sa ’napoleonom’ (misli se na zlatnik). U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka! Muzika i pesme bez kritike!“, piše u reklamnom tekstu od pre 170 godina.

Novine su i tada, kao i sada, svodile račune na početku godine.

Gradska banda

„Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom“, piše „Videlo“. „Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod.“

Da biste mogli da pratite muzičare, znajte da je Gospodska ulica danas Brankova. Varoš-kapija je deo starog Beograda, nastao u blizini mesta na kojem se nekada nalazila jedna od četiri kapije (porušena 1862), kroz koje se ulazilo u beogradsku varoš. Nalazila se na prostoru današnje Pop Lukine ulice. Oko Varoš-kapije živelo je uglavnom srpsko stanovništvo u doba kada su Beogradskom tvrđavom vladali Turci, a to je bilo sve do 1862. Zerek je dorćolska padina i taj toponim obuhvata ulice od Kalemegdana do Francuske i od Knez Mihailove do Dušanove. Pijaca i opštinska kuća nalazile su se te 1850. godine na prostoru današnjeg Studentskog trga i Studentskog parka.

Anonimni novinar, koji će pokoljenjima ostaviti prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu, piše dalje da je „banda čestitala Beograđanima nastupajuće Novo leto“. A tamo gde nisu dospeli zvanični gradski muzikanti ovaj posao obavljale su njihove kolege iz Ciganske male. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima.

Kad je ponoć minula, grad je sasvim utonuo u mrak. Nestalo je sa ulica i svirke i sveta. Ostali su samo varoški pozornici, panduri i turski stražari.

Vasilica i kalendari

Beograđani su i tada Novu godinu dočekivali uglavnom po kućama, a narod se radovao novom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica.

Vasilica je bila proja koja se tradicionalno spremala za Mali Božić, ujutru 14. januara, a to je 1. januar, prvi dan Nove godine po julijanskom kalendaru. Obredni kolač nazvan je po slavi koja pada u isti dan, a to je Sveti Vasilije.

Beograđani su, naravno, novu 1850. godinu dočekali po starom kalendaru, koji danas koristi Srpska pravoslavna crkva, ali zvanično je država tada još uvek priznavala još stariji kalendar, u stvari najstariji poznati kalendar na svetu – Srpski narodni kalendar.

Po tom kalendaru, mi ćemo 2020. dočekati novu 7529. godinu! Vreme se po tom kalendaru računa od postanka sveta, od 5508. godine pre rođenja Hrista. To je bio zvanični kalendar srednjovekovnih srpskih država od 1119, kad ga je u kodeks SPC uneo Sveti Sava, do 1881. godine. Srbija je 1878. na Berlinskom kongresu prihvatila da se mane tog kalendara, ali, kao što vidite, i tada se nije žurilo s preuzetim međunarodnim obavezama. Inače, po tom kalendaru Nova godina počinje u podne 2. biljara, kad sunce pređe preko Pećke patrijaršije. Koliko smo mogli da utvrdimo, reč je o prvim danima aprila po aktuelnom gregorijanskom kalendaru.

Ali da se vratimo na članak iz „Videla“. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u otmenijim i bogatijim kućama. Najviše u porodicama koje su se naselile iz preka (Vojvodine). To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Oni su još ranije naručivali brkate licejce, koji su se mogli, u sumrak, videti kako s flautama ispod miške prte snežne nanose i nestaju u avlijama.

Devojke su svirale u gitar, a mladići flaute. Ako je domaćin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domaćica je pogledom milovala mladež, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, čudile su se flauti, i čas hvalile, a čas kudile domaćicu, naravno kad ona nije bila tu.

Baš skup doček

Eto, tako je Beograd dočekao drugu polovinu 19. veka. Dvanaest godina kasnije Turci će definitvno napustiti Beogradsku tvrđavu, a država će vremenom početi da dobija „evropejske“ odlike. Vremenom će se i dočeci menjati, pa će u nekim drugim novinama, uoči dočeka nove 1890. godine, osvanuti i prvi oglasi za organizovane proslave.

„U kafani ’Kod pozorišta’ svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert pevačice M. Petkovićeve, a uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe.“

Cena dočeka ni tada nije bila mala! Pola tadašnjeg dinara, koji je imao 100 para, koštao je doček, a utvrdili smo da je 1887. godine par volova mogao da se kupi za 50 dinara. Dinar je inače postao zvaničan srpski novac 12. decembra 1873. Tada je donesen Zakon o kovanju srpske srebrne monete, nazvane dinar zato što je to bio i naziv novca srpskih srednjevekovnih vladara.

Srpski kralj Stefan Radoslav započeo je dugu istoriju kovanja novca od srebra i bakra još u 13. veku. Naziv monete potiče od latinskog izraza „denarius“, što je predstavljalo prvi srebrni novac iskovan u starom Rimu. Prvi srebrni novčići iskovani su 1875. godine i na aversu (prednjoj strani novčića) imali su lik kneza Milana Obrenovića. Iskovani su tada novčići u apoenima od 50 para, jednog i dva dinara. Jedan novčić morao je da sadrži 1.000 delova i to 835 od čistog srebra i 165 od bakra. Dinar je bio težak pet grama, kovanica od dva dinara težila je dvaput više, a s jednom kovanicom od 50 para novčanik je bio dva i po grama teži. Ako znamo da je današnja cena goveda oko 1.500 evra po grlu, jasno je da ni tada nije bilo lako prosečnom Beograđaninu da se odvoji od tog jednog srebrnog dinara, koliko je trebalo da plati za doček udvoje „uz pratnju muzike“.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač