Beograd na dlanu

Porajmos je počeo u Jatagan mali

Piše: Ružica Mevorah

Beogradski glas – Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta obeležen je 27. januara, a u Beogradu je centralna komemoracija bila na Starom sajmištu, mestu logora i stratištu Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu. Samudaripen i Porajmos, kažu za Holokaust Romi, kroz istoriju jedan od najmarginalizovanijih i najprogonjenijih naroda u Evropi, koji su u tom ratu bili jedna od glavnih grupa žrtava nacističkog režima. U Beogradu su bili gotovo zatrti već u prvoj godini okupacije, a sve je počelo u Jatagan mali. Kako je genocid počeo, dokumentovano je u knjizi Milovana Pisarija „Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta“.

Akcija hapšenja u Beogradu počela je 28. oktobra, na teritoriji IX kvarta. Poznato naselje Jatagan mala bilo je tada meta zajedničkog poduhvata nemačkih i kvislinških snaga. Vojnici i policajci okupatorskih vlasti su u toj akciji imali neku vrstu logističkog zaduženja.

Racija pre svitanja

Rano izjutra, u četiri sata, dok je većina stanovnika još spavala, ne sluteći šta će se desiti, blokirali su ulice i krajeve u kojima su živeli Romi. Istovremeno, agenti srpske Specijalne policije i žandarmi lokalne stanice znali su u koje će kuće upadati i gde će pronaći sve osobe određene za hapšenje. Imali su tačne podatke na osnovu postojećih „ciganskih“ spiskova, napravljenih još u junu, ali ih se verovatno nisu pridržavali, tako da su hapsili sve Rome koje su zatekli.

Da li su znali koji je cilj tog velikog poduhvata, može se samo pretpostaviti, ali bilo koji odgovor ne može da umanji stepen njihove odgovornosti. Znali su, s prilično velikom dozom sigurnosti, da će ih sami odvesti u „Topovske šupe“, logor na Autokomandi, i znali su da će odande najverovatnije biti negde upućeni, kao što se redovno dešavalo s Jevrejima.

Tada su još kružile glasine da Jevreje šalju u Nemačku na rad, ali su sve učestalije bile i potvrde da su oni odvedeni kamionima na streljanje kod Jabučkog rita.

U akciji nije učestvovao veliki broj ljudi, možda svega nekoliko desetina. Veće snage nisu bile ni potrebne jer se očigledno nije strahovalo od bilo kakve pobune ili masovnog bekstva. Lakoća kojom su se vlasti uvek obračunavale s Romima, još od pre rata, kao i slika o Romima u društvu i pred samim vlastima (bedni, neobrazovani, politički nesvesni) nisu ukazivali na mogućnosti bilo kakve reakcije žrtava.

Imao je štucane brkove

Prilikom upadanja u kuće, agenti i žandarmi, osim u retkim slučajevima, nisu bili okrutni. Ulazili su u kuće i brzo budili ukućane, tražeći da muški članovi domaćinstava izađu i pođu s njima. Kako ne bi nastala panika, često su se koristili lažnim obećanjima ili objašnjenima. Jedno od češćih bilo je da se muškarci sakupljaju radi seče šume na Adi ili na nekom drugom mestu i da to neće dugo trajati.

Racija se odvijala brzo, efikasno i bez komplikacija. Žandarmi i nemački vojnici nisu naišli na otpor. Romi su izlazili mirno iz svojih kuća, a žandarmi su ih grupisali i ubacivali u već spremne kamione. Likovi tih ljudi urezali bi se u pamćenje supruga, ćerki i majki nestalih.

„Hapšenje je izvršio jedan civil za koga znam da je bio pisar u IX kvartu, ne znam kako se zove, a isti je srednjeg rasta, pun, crnomanjast, sa štucanim brkovima, star oko 33 godine. Od stražara jedan je bio u činu narednika, dok je drugi bio redov. Ne znam kako se zovu, ali sećam se da su obojica bili višeg rasta, puni i smeđe puti“, ostalo je zabeleženo sećanje Živke Stanojević.

Kamioni su iz Jatagan male krenuli u pravcu sedišta IX kvarta, gde su stajali oko sat vremena, a potom nastavili put ka „Topovskim šupama“. U toj pauzi, Romi su najverovatnije registrovani u posebnim spiskovima, koje je uprava kvarta kasnije uputila nadređenima, ili je makar dostavila informacije o broju uhapšenih, kako bi nemačka i kvislinška administracija znale koliko je ljudi upućeno u logor s konačnom destinacijom: stratište.

Obukao je novo odelo

Paralelno s racijom u Jatagan mali, nemačka vojska i srpska žandarmerija postupile su na isti način na Čukarici i u Žarkovu. Sutradan, 29. oktobra, nove racije dovele su do masovnih hapšenja u IV kvartu, u Cvijićevoj ulici, kao i na teritoriji VIII kvarta, na Čuburi. Najveće policijske snage odvojene su tog dana za raciju u Marinkovoj bari, gde je stanovništvo bilo pretežno romsko.

Akcija je opet počela oko četiri sata, opkoljavanjem. Iako su većinu zatekli dok su još spavali, neki su već znali da će biti odvedeni, verovatno zato što su se proširile vesti o racijama izvršenim prethodnog dana.

„Naredili su mom mužu da se obuče i da pođe s njima. Moj muž se obukao, na sebi je imao novo crno odelo, nove cipele, nov zimski kaput, a pored toga sa sobom je poneo dva para veša i jedan ćilim za pokrivanje, što je sve unapred spremio pošto smo znali da policija kupi Cigane“, svedočila je Draga Lekić posle rata.

Trećeg i poslednjeg dana, nemačke i kvislinške vlasti usmerile su se na preostale delove grada, pretežno periferijske, kao i na obližnja sela. Nastavili su akciju na Pašinom brdu i na Bulbulderu. Prema pričama koje su kružile gradom u jesen 1941. godine, uhapšeno je bilo oko 12.000 Roma i Jevreja u ta tri dana i svi su odvedeni u „Topovske šupe“.

Instrumenti na lomači

U logoru su Romi ostali tek nekoliko dana, neki samo jedan dan, a onda bi ih izjutra sproveli u većim grupama Ulicom Franša D’Eperea do raskršća Mostar, a zatim u nepoznatom pravcu.

„Za razliku od postupanja s Jevrejima, kada je svake večeri uoči odvođenja u logor dolazio neki predstavnik nemačke policije i naređivao koliko ljudi sutradan treba da se izdvoji za transport, Cigani su odmah izdvajani u grupama. Čim su Cigani stigli, odmah su počeli i njih zajedno sa Jevrejima transportovati kamionima na skelu kod Pančevačkog mosta. Prilikom odvođenja Cigana nisu pravljeni nikakvi spiskovi niti su oni pojedinačno po imenu određivani da se spreme za put, nego su ih izdvajali po grupama od 50 do 200 ljudi“, ispričao je posle rata Alfred Kazes, Jevrejin iz Zemuna.

Svedočanstvo Kazesa, ratnog vojnog zarobljenika i logoraša u „Topovskim šupama“, ostalo je u analima Gradskog povereništva Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Beogradu.

Destinacija tih transporta najčešće su bili ritovi sela Jabuka, već određeni za stratište. O poslednjim trenucima beogradskih Roma u logoru „Topovske šupe“ govorio je, posle mnogo godina, Pavle Minh, čija su sećanja deo trećeg toma edicije „Mi smo preživeli“.

„Posle desetak dana dovedeno je oko hiljadu Cigana, koji su sledećih dana postepeno odvođeni iz logora. Puno ih je došlo sa muzičkim instrumentima. Dan po dolasku, organizovali su orkestar i u dvorištu kasarne, svirali svoj oproštajni koncert. Između ostalog, uvertiru opere ’Seviljski berberin’ od Rosinija. Posle koncerta, Nemci su im slomili instrumente i zapalili ih na velikoj lomači, a kamioni su odvezli veliku grupu u nepoznatom pravcu.“

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 12. 02. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!