Beograd na dlanu

Bio jednom jedan miš

Piše: Branislav Krivokapić

„Ručao sam na Novom Beogradu i oko 16 časova krenuo na Konjarnik. Sad sam kod Skupštine i nadam se da stižem kući za doručak.“

Ako ste pomisli da je ovo jedna od dosetki neponovljivog Duška Radovića, prevarili ste se. Nije posredi ni zluradi komentar aktuelnog predsednika države, koji je, u vreme kad je bio samo jedan od lidera opozicije, tvrdio da u Beogradu, čim padne kiša, dođe do saobraćajnog kolapsa. Radi se o realnom opisu svakodnevice Beograđana koju karakteriše (ne)funkcionisanje gradskog prevoza kakvo se ne pamti još od vremena sankcija i nestašica goriva. Sa kišom i bez kiše.

„Ako ćemo pošteno“, rekao bi Duško, „Beograd ovog jutra ne izgleda bogzna kako. Gledamo ga upitno, a on nevoljno sleže ramenima Karaburme i Banovog brda: danas mu ne ide, Beograd danas nema svoj dan.“ Al’ ne samo danas, ili juče, kad je bio naš učitelj demokratije Lukašenko, već i prekjuče, nakjuče… Svakog božjeg dana. „Ko je uspeo da stigne s posla kući, može smatrati da je dovoljno postigao u životu“, glasila bi danas čuvena Duškova pošalica o ljudima koji su imali sreće da se probude u Beogradu.

Nažalost, ta beogradska buđenja više ne liče na sebe. Kao da se potpuno distancirao od svojih žitelja, ovaj se grad, kako bi to rekla jedna druga ovdašnja legenda, Dušan Prelević Prele, „prepunio miševa koji se prave mangupi“. Jedan od njih, koji se lažno predstavlja kao lav, kaže da su saobraćajne gužve posledica rasta životnog standarda i porasta broja automobila koji postojeća saobraćajna infrastruktura ne može da primi. Mangupski, nema šta, ko što i priliči zameniku čoveka zaduženog za otvaranje kućica za vrapce.

„Beograd se gradi polako i skupo. Ne zna se čega više imamo – da li vremena ili para“, izgovorio je Duško Radović pre više od četiri decenije. Kao da je mislio na ovaj cunami kiča i lopovluka, amaterizma i fušeraja koji nas bespovratno udaljava od elementarnih principa života u velegradu i od koga se, kako reče istoričarka Radina Vučetić, nećemo oporaviti narednih sto godina. Betonski vašari, šarena rasveta, spomenici koji gađaju oblake, asfaltirane, pa za koji mesec ponovo raskopane ulice, mostovi preseljeni u parkove, fontane, gondole, fantomke, miris fekalija… A na Slaviji zamrznuti kadar – auto-vrteška koja se za petnaestak minuta pomeri tek za koji metar.    

„Temperatura u Beogradu je ispod svake nule“, zezao se Duško. Ali Goran Vesić i njegovi miševi nisu slušali Studio B i ne znaju da je promukli genije odavno prorekao da će Beograd „ostati bez kvoruma“ i „da ćemo živeti isključivo na sopstvenu odgovornost“. Jer s Vesićima ne možemo stići ni iz tačke A u tačku B, a kamoli do civilizovane prestonice države članice EU.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 12. 02. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!