Beograd na dlanu

Beograd nije razumeo Makenzija

Piše: Rebeka Levi

Beogradski glas – Između 1896. i 1930. godine po Fransisu Makenziju (1833‒1895) zvala se ulica kojom trolejbusi sa Slavije odlaze ka Crvenom krstu. Ulici je nedavno vraćeno isto ime i to je najmanje što Makenzi zaslužuje. Mlađi sin ser Fransisa Makenzija od Gerloka, petog baroneta u toj lozi, bio je odani pristalica Kalvinističke slobodne škotske crkve. Nasledio je polovinu imetka svoje majke i mogao je da vodi život imućnog dokoličara, da je tako hteo. Odlučio se za nešto drugo.

U Srbiju je stigao 1876. Nameravao je da se bavi zemljoradnjom, pa je u Beogradu kupio Simićev majur, veliko imanje koje se prostiralo od današnjeg hotela „Slavija“ do Narodne biblioteke, odnosno do tadašnjeg Laudonovog šanca. Šanac je prokopala oko grada vojska austrijskog maršala Gideona Laudona tokom opsade Beograda 1789, a još dobrih sto godina taj rov je ostao neka vrsta obeležja granica varoši. Starim Beograđanima služio je kao orijentir.

Nerazumni Užičani

Godine 1878, kada je izbio Drugi srpsko-turski rat, Fransis Makenzi se uputio s prevodiocem u Užički okrug. Želeo je da ponudi pomoć crnogorskim i hercegovačkim izbeglicama. Većinu izbeglica činile su porodice hajduka koji su se borili protiv Turaka. Ubrzo se sam starao o 600 vrlo siromašnih ljudi. Najpreča je bila podela hrane, ali Makenzi je smatrao da to nije dovoljno, a da i ne predstavlja dugoročno rešenje. Zbog toga je pokušao da sprovede neke od ideja koje su bile primenjene na posedu Gerlok. To je značilo da će pomoć biti data samo „porodicama obudovelih i bolesnih“, dok je radno sposobnima Makenzi namenio poslove na javnim radovima. Počeo je od puteva, ali toliko je bilo neprijateljstvo „zaposlenih“, da je policija morala diskretno da ga udalji iz okruga. Oni su sebe doživljavali kao borce za slobodu, a besplatnu hranu kao svoje pravo, vređao ih je položaj najamnih radnika.

Makenzija je u Užičkom okrugu posebno pogodio nedostatak brige o izbegličkoj deci. On je smatrao da im je uz hranu i odeću neophodno školovanje, pa se sa svojim projektom obratio Ministarstvu prosvete. Odobrenje nije dobio, verovatno iz dva razloga. Sumnjičili su ga da želi da preobrati decu u protestantizam, iako je u svom projektu izričito tražio da veronauku predaju pravoslavni sveštenici. Drugi, i možda važniji, razlog bio je strah da će Makenzi posle osnivanja škola dići ruke od njih i ostaviti ih na teret državi. On je, opet, to protumačio kao neprijateljsko raspoloženje vlasti, pa se odrekao inicijative.

Već u prvim danima boravka u Srbiji Fransis Makenzi pokazao je želju da nauči sve što može o pravoslavlju. Verovatno da su mu mnogi elementi bili bliski, pa je finansirao pokretanje lista „Hrišćanski vesnik“. To uticajno glasilo uređivao je prota Aleksa Ilić.

Naselje „Englezovac“

Makenzi je sebe doživljavao kao evangelistu i za njega je to značilo „otvoriti ljudima oči, okrenuti ih od tame ka svetlosti i od satane ka bogu“, a ne preobratiti ih u protestante. Verovao je da propovedanje jevanđelja mora biti dostupno na narodnom jeziku i nije žalio sredstva da pomogne, ali takođe je javno i oštro kritikovao crkvu zato što deluje kao oruđe političke i društvene kontrole, a zapostavlja svoje pastirske i prosvetiteljske dužnosti.

Kad se vratio u Beograd, promenio je namenu Simićevog majura. Zemljište je pretvorio u stambeni projekat. Sa inženjerom Svetolikom Popovićem projektovao je i izgradio sistem puteva na posedu i premerio i ogradio placeve za tipske stambene zgrade – za sebe je sagradio prvu. S prozora na mansardi skromne kuće na uglu ulica Svetog Save i Kneginje Zorke pružao se pogled sve do Terazija. Na Slaviji je podigao privremenu ciglanu, kako bi olakšao građevinske radove. Uskoro je naselje (po njemu) nazvano „Englezovac“.

Makenzi je omogućio ljudima sa skromnim sredstvima da steknu sopstvene kuće u pristojnom i zdravom okruženju. Prodavao je placeve na kredit s niskom kamatom, a ugovorom obavezao kupce da poštuju stroge sanitarne propise jer su u Beogradu tog vremena gotovo svi bunari bili zagađeni vodom iz kanalizacije, a smrtnost od kolere bila je prilično visoka. Odredio je i maksimalni broj stanara za svaku kuću – morale su da budu od čvrstog materijala i na jasno naznačenoj liniji. Svaki vlasnik morao je da poploča ulicu ispred svoje kuće.

U ugovore je uneo i izričitu zabranu prodaje alkoholnih pića – alkohol je svrstavao u red glavnih uzročnika siromaštva – ali to nije odgovaralo sitnim trgovcima i zanatlijama, pa ga je jedan tužio sudu. O tom sporu raspravljalo se i u Skupštini, a presuđeno je da Makenzi krši Zakon o zabrani spahiluka time što je propisao uslove za prodaju zemljišta, a za sebe zadržao prava nad načinom njegovog korišćenja.

Mimo prohibicije, „Englezovac“ je bio prijatno mesto za život, pa je 1890. već brojao 6.212 stanovnika. Vremenom je rasla i vrednost nekretnina: skromna kuća Dragutina Jovanovića u Bunarskoj ulici uvećala je svoju vrednost od 1888. do 1930. godine više od deset puta.

Sala mira Nije poznato koliko novca je Makenziju doneo „Englezovac“, ali se zna da nije bio zainteresovan za zgrtanje bogatstva. Dobrovoljno je odvajao deset odsto svojih prihoda u Srbiji i sumu poklanjao Beogradskom društvu za pomoć siromašnima. Na Slaviji je podigao „Salu mira“ i u decembru 1889. dobio dozvolu Ministarstva prosvete da u zgradi otvori večernju školu za osnovno obrazovanje odraslih nepismenih osoba.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 06. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x