Forum

Vojni invalid Branislav Kapetanović o svakodnevnim preprekama na ulici: Nebriga države za invalide

Piše: Mirjana Šćekić

Beogradski glas – Vojni invalid Branislav Kapetanović izgubio je sve ekstremitete 2000. godine kad je kao deminer čistio teren od kasetnih bombi zaostalih od NATO agresije. Od tada je prošlo skoro 18 godina, a sada 53-godišnji rođeni Kraljevčanin kome je Vojska dodelila stan u Bulevaru Mihajla Pupina, uz novčano obeštećenje i trajnu negu, i dalje svakodnevno – ispred zgrade, na ulici, u institucijama – nailazi na nesavladive prepreke.

„Ponekad sanjam eksploziju u kojoj sam teško povređen. To je noćna mora, Ipak, sve to nekako uspevam da prebrodim. Meni je važno što sam na vreme evakuisao vojnike sa mesta deminiranja, pa sam stradao samo ja…“, priča Branislav i dodaje da ga ništa manje ne bole muke koje doživljava kao invalid rata prve kategorije.

„U ovoj zemlji ne postoje zakoni. Mi, invalidi, kao da smo ljudi drugog reda. Sve nam je otežano, umesto da bude obrnuto. Kad mi je potrebna urgentna medicinska pomoć, na Hitnu pomoć ne mogu da se oslonim. Verovatno su mnogi umrli čekajući dolazak ambulantnih kola.“

Branislav ističe da su mnoge zemlje u svetu, pa i države u našem okruženju, izašle u susret invalidima angažujući za njih vozače koji su im stalno na raspolaganju, i to ne samo za vožnju do medicinskih ustanova nego i za druge potrebe sa kojima se sreću hendikepirana lica u svakodnevnom životu.

„Evo, meni je juče pukao zub, a ne mogu da odem kod zubara jer nijedan taksista ne želi da me primi sa kolicima, pravdaju se da nije njihov posao da utovaruju kolica. Jedino mogu da se oslonim na mog prijatelja koji je trenutno odsutan i moći će da me vozi tek za nekoliko dana…“, naglašava Branislav.

Problem sa ukazivanjem medicinske pomoći samo je vrh ledenog brega koji pritiska život Branislava Kapetanovića, čoveka koji je svoju mladost i zdravlje položio na branik otadžbine. „Kad mi je potrebna lekarska pomoć, nju jednostavno ne mogu da dobijem u Vojnomedicinskom centru Novi Beograd, koji je na svega 150 metara od mog stana. Razlog je to što u njihovoj zgradi ne postoji lift koji vodi na sprat do specijaliste“, kaže Branislav.

Njegova golgota počinje samim izlaskom iz zgrade, na takozvanoj rampi za invalidska kolica, koja je potpuno neadekvatna – uska i veoma strma.

„Često sam padao sa rampe iz raznih razloga, na primer, ako je jedna od guma malo ispuštena, a ja to nisam primetio, kolica me povuku u stranu, a na nizbrdici ne mogu da ih zaustavim, pa me bace na stranu, ili na stepenice, ili na nisku ogradu sa druge strane. Prošle godine sam se toliko izlomatao, da sam povredio kičmu i dva meseca sam proveo u krevetu, nisam mogao da se mrdnem od bolova. A kad se desi da padnem, tada mi komšije priskoče u pomoć, a kolica se od pada raspadnu u najsitnije delove koje oni moraju da skupljaju. Osim što se ja povredim, moram još da plaćam popravku kolica, a to uopšte nije malo, tako da ja ne trpim samo fizički bol, nego sam i materijalno oštećen zbog čestih popravki kolica.“

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

 

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

Be the First to Comment!

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Bruka meseca

Naslovna za sredu 16. 05. 2018.

Politika beogradski glas

Vest – Komentar

Beogradski glas

Uzbunjivač

Beogradski glas