Srbija

Srpskim podelama nema kraja

Piše: Marko Smiljković

Beogradski glas – Srpske podele na zvezdaše i partizanovce, četnike i partizane, sigurno ne mogu da pobede inat kojim malo koji grad može da se pohvali kao Niš. To je jedini grad u kome postoje dva spomenika u takoreći istoj ulici, podignuta povodom iste tragedije koja se dogodila 7. maja 1999. godine u podne, kada je poginulo 14 nedužnih civila. I pored dva spomenika, posle 20 godina na tom mestu nema table sa legendom koja objašnjava to stradanje. Turisti iz drugih zemalja samo mogu da nagađaju šta se dogodilo u Nišu tih dana.

Ovih dana se navršilo 20 godina od trenutka kada su kasetne bombe u Šumatovačkoj ulici i na drugom kraju grada, kod zgrade Hitne pomoći, pokosile 14 civila. Pričalo se da je u NATO avionu bio Turčin, da se kasnije strašno pokajao, ali ništa od toga nikada nije dokazano. Među poginulima bila je i jedna trudnica, Ljiljana Spasić, koja je nosila devojčicu koja bi danas bila devojka. Pošla je na pijacu tog majskog dana i nikada se više nije vratila kući.

Osveštavanje parkinga


Pre i nakon žestokih 78 dana bombardovanja Nišlije su se smatrale građanima koji su oslobođeni stega režima Slobodana Miloševića. Gradsko rukovodstvo bilo je u rukama Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove, dok je oličenje republičke vlasti bila tadašnja Socijalistička partija Srbije, koja je tada imala, a i danas ima, duboke korene u sistemu vlasti.
Glavne vedete demokratske, „oslobađajuće“ vlasti bili su sadašnji predsednik Nove stranke Zoran Živković i član predsedništva današnje Đilasove Stranke pravde i slobode Branislav Jovanović.

Ta vlast pokrenula je inicijativu oko izgradnje kapele naspram Tvrđave, gde su i danas ispisana 44 imena svih Nišlija koji su izgubili život za vreme tog nepravednog rata.

Kapela je podignuta i duže vreme je mnogima koristila kao crkvica u kojoj bi zapali sveću bez obzira na rat i to majsko stradanje. Nekadašnji socijalisti bili su sujetni, pa su preko puta Univerziteta podigli „svoj“ spomenik.
Vladica Maksimović, niški istoričar, kaže da je to vreme oko 2000. što se tiče vlasti bilo dosta čudno i neuobičajeno vreme.

„U gradu je vlast kao bila demokratska, a na republici kao diktatorska. Onda se gradska vlast uhvatila za neke projekte kao što su ’Energija za demokratiju’, gde se uvozio mazut za grejanje građana, a ovi iz republike su to kao sprečavali. Građani su se nakon 1996/97. godine i velikih protesta izjednačavali sa prkosom prema republičkim vlastima. To su bile male pobede, danas se vidi, ali tako je bilo. Odatle i dva spomenika. Grad je imao svoje organe, a republika svoje. Kako bi prikrili pravi razlog podizanja novog spomenika, kapela je služila tome da podseti na sam 7. maj, a ’socijalistički’ spomenik je posvećen svim žrtvama NATO agresije. Mada na prvom, ’demokratskom’ spomeniku-kapeli već stoje njihova imena. Nadjačavali su se nad velikom nesrećom“, priča Maksimović.

U to vreme, kadar SPO-a Branislav Jovanović bio je učesnik osvećenja jednog parkinga u Šumatovačkoj ulici, gde je tada obećao da će podići česmu sa natpisom koja ukazuje na nedelo NATO snaga tog 7. maja. Kako česma nikada nije nikla, verovatno samo Niš danas ima sveštenički okađen parking-prostor.

Boban Janković, portparol Istorijskog arhiva i istoričar, kaže da ovakvih besmislenih podela u poslednjih sto godina nije bilo samo u jednopartijskom, Titovom režimu.

„Vi ste imali podele između Pašićevih radikala i tadašnjih naprednjaka, pa su tu bili i samostalci. Naprednjaci Đorđa Genčića trvili su se oko svake stavke u zakonu, tako da su dva spomenika u Nišu samo nastavak stranačkih sukoba koje je prekinuo jednopartijski sistem“, priča Janković.

Ljiljanina smrt – najveća tragedija bez obeležja

Ljiljana Spasić je pre 20 godina bila u sedmom mesecu trudnoće i tog dana su joj se jele trešnje, zbog čega je sa svekrvom krenula do pijace. Tragično je izgubila život na uglu ulica Jelene Dimitrijević i Šumatovačke. Sahranjena je 11. maja, na dan svog venčanja.

Ljiljanina smrt je verovatno najveća tragedija grada Niša u bližoj istoriji jer su zbog ratnog zverstva ugašena dva nevina života. Ilići bi sada imali ćerku doktorku i unuku kojoj bi pripremali 20. rođendan. Ćerka je bila student četvrte godine medicine.

Miloje Ilić, njen otac, skromno kaže da mu je krivo što nigde na tom mestu ne postoji obeležje sa natpisom šta se dogodilo tog 7. maja. To mesto pored stare turske džamije služi za parking, a neretko tu uriniraju lokalni alkoholičari.

„Mi smo bili u selu i ona je redovno dolazila na kontrolu. Tada je bila odložena kontrola i Ljiljana je ostala u Nišu, nije se vraćala u selo. Stanovala je u Sokolskoj ulici i krenula je po trešnje sa svekrvom. I eto. Najteže je kad izgubiš takvo dete“, priča Miloje Ilić, njen otac koji sa suprugom i majkom Radmilom svake godine ostavlja cveće na mestu gde je ona poginula.
Poziv na državnu ceremoniju povodom 20 godina od početka bombardovanja u Nišu, pre više od mesec dana, dobio je preko SMS-a, kao i na desetine hiljada Nišlija.

„Nažalost, nijedan organ, nijedna vlast za ovih 20 godina se nije udostojila da sa nama kontaktira. I ne samo sa nama nego i bližnjim svih žrtava tog crnog dana za Niš. Ja sam penzioner i kad izgubite dete, nije vam ni do čega, ali mislim da nije problem da se postavi jedna tabla na kojoj će pisati kakvo smo stradanje doživeli. Da nema vas novinara, sve bi se to zaboravilo“, komentariše Miloje Ilić.

Srpskih podela će verovatno uvek biti, a i nipodaštavanja pređašnjih vlasti. Tako su ovih dana pored „demokratske“ kapele uklonjene klupice koje su služile ljudima da se odmore kada zapale sveće za svoje najbliže. Neshvatljivo odsustvo ljudske svesti pokazuje da nam neprijatelji nisu potrebni.


Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 08. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas