Srbija

Dok botovi rade, stručni odlaze

Razgovarao: Marko Smiljković

Beogradski glas – Profesorka sociologije i dekan Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović bila je uz svoje studente u ranijim protestima protiv režima, a može se videti i ovih dana kako šeta ulicama Niša sa svojim kolegama, na skupovima „Niš bez straha“. Ona je na čelo Filozofskog fakulteta došla 2016. godine i od tada ima jasan stav da univerzitetski profesori moraju biti uz studente. Ne podržava nijednu stranku, osuđuje i prošle i aktuelnu vlast jer, kako kaže, nijedna nije promenila apsolutistički sistem vladanja u Srbiji.

Odakle vam hrabrost da šetate sa studentima dok mnoge vaše kolege strahuju od neke vrste odmazde?
Moja moralna i ljudska odgovornost jeste da budem tamo gde su moji studenti. Profesori i drugi s  Filozofskog fakulteta su zaista u velikom broju podržali narod i studente na ovim protestima. To su, uostalom, učinile i naše kolege iz Beograda. Zaista, nije dobro da stavljamo glavu u pesak kad su teška vremena. To nije u mojoj prirodi. Mnogi ne znaju da sam ranije u jednom trenutku ustala i protiv nekih ljudi koji su bili deo „demokratskog“ režima. Tada mi se učinilo da je došlo do nepravdi protiv kojih sam morala da se pobunim.

Nama je, da tako kažem, u opisu posla da reagujemo kad vidimo da u društvenoj zajednici nešto ne valja. Mi smo jednostavno odgovorni da dignemo glas. Posebno kada je reč o nama sociolozima. Mi smo pozvani da odgovaramo na pitanja da li su neke pojave dobre ili ne.

Mi smo nacija koja je mnogo toga preturila preko glave. Sad imamo ogroman odliv stanovništva, i to obrazovanog stanovništva, a glava jednog društva je obrazovanje. Kad se udari na tu oblast, onda se preti da ostanemo obezglavljeni i zato je potrebno da podignemo glas.

Probudio se građanin

U kakvom to narodu postoje „autobuske pristalice“, „fašisti“, „sendvičari“…?
Nastalo je teško vreme. Ja se sećam tromesečnih demonstracija 1996/97. godine, gde je bilo mnogo više studenata u grupama na protestima. Istina, tada je trebalo da se izborimo za osvojenu pobedu. To je bilo teže vreme, ali vidim kod režima istu ikonografiju. Preplavljeni mostovi, iste parole, pevalo se i tada i sada velikim delima, a u svemu tome je učestvovao silovan narod koji je na neki način morao da bude ushićen uspesima režima. Za vreme Miloševića su ti mitinzi bili masovniji. Taj režim je nakon toga pao, a tada se mislilo da to nije moguće.

Što se tiče ovih aktuelnih protesta, mislim da se probudio građanin. Taj građanin je video da su njegova prava ugrožena i vidim da u koloni ima mnogo ljudi koji nemaju nikakve veze sa strankama već su osetili nepravdu na svojoj koži. Nismo svi, kako nam kažu, prezadovoljni, srećni. Ja ne mogu da budem zadovoljna u državi u kojoj se osećam nesigurno, u zemlji gde je jedna četvrtina u ozbiljnoj opasnosti da zagazi u siromaštvo, ako već u njemu nije.

Kakve standarde nameće nova kvazielita u politici Srbije?
Istraživanja pokazuju da imamo ozbiljno osiromašenje pojedinaca i grupa, a iza toga imamo devijacije koje traže ozbiljnu državnu analizu da bi se pružila podrška porodicama. Šta je opasno? Na drugoj strani imamo reprodukciju političke nazovielite. To je kategorija koja ne preza ni od čega. Pretrči iz stranke u stranku kada se menja vlast, ne režim. Mi imamo problem što nismo promenili sistem. Ni 5. oktobra 2000. godine. Sistem je ostao isti. Vlasti jesmo menjali, ali mehanizmi u borbi protiv korupcije, partijskog zapošljavanja i nepotizma su ostali. I, što je najvažnije, nemamo ograničeni mandat onih koji vladaju. Promene dres i odmah služe bilo kome. To možemo nazvati i politički kvazielitizam za kojim su, na nesreću, mnogi pošli jer su videli da se to ne kažnjava. Moram da kažem i da se osećam nebezbedno jer sam, na primer, bila napadnuta na biračkom mestu 2008. godine. Bila sam u opasnosti naočigled velikog broja ljudi.

Šta to znači kada kažete da smo ušli u „periferni kapitalizam“?
Ovo je zemlja koja je nakon neke tranzicije ušla u period „perifernog kapitalizma“ u kom radnici rade za 30.000 dinara i ne znaju gde će pre da proslede novac za račune, a za hranu šta ostane. Da ne govorimo o tome kolike su plate ljudi koji su zaposleni u buticima, raznim radnjama i slično. Njihova prava se stalno krše, a o tome niko ne vodi računa. Onda imate situaciju gde grejanje poskupi za nekoliko hiljada dinara, a da se građani sa računom stave tek tako pred svršen čin. Ljudima sa malom decom isključuje se struja zbog nekih dugova za struju koju nisu potrošili.

Šta podrazumevate kada za odlazak mladih kažete da se događa egzodus?
Mi predajemo etiku. Mi šaljemo jasne etičke poruke svojim studentima i oni mogu da izaberu. Nažalost, događa se egzodus. To su strašne stvari. Dva od tri studenta jasno kažu u svakoj anketi da upisuju studije da bi se konektovali na neki od programa koji će im omogućiti odlazak iz zemlje. To je strašno, a još strašnije je što smo svedoci odlivu mozgova. To su eminentni stručnjaci u svojim profesijama koji su shvatili da će im penzija, kada završe karijeru, biti nekih pedesetak hiljada dinara, s kojom, da kažemo, može da se živi, ali kako i u kojoj atmosferi.

Dušu i znanje ne mogu uzeti

Gde su sličnosti, a gde razlike između nekadašnje i aktuelne vlasti?
Apsolutističke vlasti su vrlo slične jedna drugoj i svaki put kad jedna partija ili čovek imaju apsolutnu vlast, a više puta smo se uverili u to, onda to ne valja, nema pravog vrednovanja društvenog i državnog uređenja. Međutim, pošto živimo u višepartijskom sistemu, vidimo da neke male partije bez ikakve smetnje egzistiraju na političkoj sceni. Takav je na primer SPS. Oni bez problema služe Tadiću, Vučiću i služiće svakom ko dođe na vlast. I sada oni imaju značajna plaćena mesta i regrutuju svoje članove kojima to postaje normalno. Ja nisam član partije i moje mišljenje je uvek bilo kritično prema svakoj vlasti, ali dokle god se ne iskorene neke ustaljene pojave, neće nam biti bolje. Ovo je država u kojoj se ne menjaju poluge vlasti, državom vladaju formalni i neformalni centri moći. Ovde nema odnosa prema slabijem, vlast vrlo lako posegne za nasiljem da bi ostvarila neke svoje interese. To je moja porodica osetila. Najstrašnija su politička hapšenja bez podizanja optužnice jer nema osnova. Svima je poznato da je moj suprug Branislav Jovanović bio u pritvoru. Tada smo mnogo propatili, a u stvari to nam je pokazalo kakav je sistem u državi.

Koliko demorališe studente što je politička pripadnost važna prilikom zapošljavanja?

Skoro sam saznala, i to shvatam kao ličnu uvredu, da je jedna mlada osoba bukvalno ucenjena da bude klasičan bot da bi dobila posao. Reč je školovanoj osobi kojoj je rečeno da će dobiti posao ukoliko piše statuse, odgovara pod lažnim imenima i slično. Ne znam da li je prihvatila, ali moram da kažem da ono što uradimo ostaje iza nas, ne može se izbrisati. I ne može se opravdati ničim. Ni platom, ni egzistencijom, ničim. Drago mi je da ne samo studenti već i drugi ljudi shvataju da ono što ne mogu da vam uzmu jeste samo vaše znanje i vaša duša. Ne mora niko da zna da ste bot, dovoljno je da stanete ujutru ispred ogledala i ako imate potrebu da pljunete sebi u lice, učinite to. Budite bot, ali budite sigurni da nešto niste dobro uradili.

Univerzitetski profesori su u većini pomalo autistični prema aktuelnim političkim dešavanjima.
Ne bi trebalo osuđivati te ljude, nisam ostrašćena, svako ima pravo da odluči i da proceni šta bi trebalo činiti. Na drugoj strani, Filozofski fakultet je nešto drugo. Nije tek onako još Platon na vrh piramide države stavljao filozofe koji su tada bili najučeniji. Zato je i misija Filozofskog fakulteta da bude svest naroda i da mu pokaže pravac. Zato i ima najviše profesora s našeg fakulteta na protestima. Ponekad je i ćutanje neki odgovor. Lično mislim da je u koloni dobar broj profesora s drugih fakulteta.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 03. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas