Kolumna

Skupštinski bonton za ponavljače

 

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Beogradski glas – Očigledno smo rešili, a u prvoj deceniji svoje najnovije višepartijske ere to i sproveli, da izbore uvežbavamo i pravila za njih menjamo sve dok ne dostignu nivo idealnog. Tako veliki i koristan posao zahteva od građana da budu uporni i stameni, a ne kao ona bedna, malodušna i minorna polovina populacije koja je usred ovog grandioznog narodnog eksperimenta posustala i odustala od posete biralištima. Zaista je smešno njihovo opravdanje da ne žele da za iste, neuspešne, kandidate i partije glasaju dok ne izumru!

Zaboravljaju staru latinsku mudrost: „Repetitio est mater studiorum“! Strah od lukavih Latina i latinskih špijuna zamračio im je um, koji u pomenutom jezgrovitom iskazu nije uspeo da prepozna jednostavnu životnu činjenicu – bez ponavljanja se nikada nećemo ni naučiti demokratiji… Zašto bi pri jednoj takvoj, u suštini mehaničkoj radnji, sličnoj preslišavanju pri učenju pesmice, menjali partije i kandidate? Bilo bi to krajnje neracionalno, uz sva ona sredstva koja su već uložena u njihovo predstavljanje javnosti, kao i sve one žrtve koje je narod već morao da podnese, trpeći ih na vlasti i u opoziciji! Čisto sumnjam da bi neko voleo da ceo posao ponavljamo i ponovo preživimo prethodne godine?!

Međutim, svaki posao, uspešan ili ne, ima svoj kraj – u ovom veku ili narednom, nije to ni važno jer nije Srbin sitničar, doći će vreme u kome će idealno izabrani narodni poslanik, osim za sebe i svoje partijske drugove, morati nešto da uradi i u korist svog naroda. Ma koliko taj trenutak, iz perspektive današnjice, izgledao dalek – već se sada treba pripremati za njega.

Takvi, idealni, poslanici donosiće odluke nakon sučeljavanja i kolektivnog razmatranja ličnih mišljenja, a to zahteva određena pravila skupštinskog ponašanja. Ne kaže se tek tako da je u suštini demokratije – procedura.

Možda će sada neko reći da smo mi najgore već videli i da može biti samo bolje… Ljuto se vara, jer najteži skupštinski konflikti ne izbijaju nakon trivijalnih izbacivanja iz sale, rvanja sa skupštinskim obezbeđenjem, ljubaznih poruka tipa „Zatvorite vrata spolja!“… Ne! Najgore dolazi nakon sasvim benevolentnih, uobičajenih, razmena argumenata između predstavnika politički sučeljenih snaga. Na to treba biti spreman!

Neka nam kao primer za vežbu budućih narodnih tribuna i skupštinskih „spikera“ posluži naša dična istorija – tek da opet demonstriram znanje stečeno u II beogradskoj gimnaziji: „Historia magistra vitae est“. Dakle, sledi jedan bezopasni dijalog, toliko uobičajen i u današnjim skupštinskim zasedanjima. Zbog nedostatka prostora, istrgnućemo ga iz istorijskog konteksta, baš kao i rečenice iz zapisnika celodnevne skupštinske rasprave održane 19. juna 1928. S jedne strane bili su radikali (tada su još imali „r“ u imenu), s druge strane neprincipijelna SD koalicija Svetozara Pribićevića.

Prvo je 23 poslanika radikala tražilo da Stjepana Radića pregleda lekar, sumnjajući u njegovo mentalno zdravlje. Nakon otpora ovom zahtevu usledio je i malo tvrđi stav: „Ovde će padati glave!“ Nastavak je u dijalogu:

– Svinje ovako misle kao Puniša Račić!

– Bezobrazniče jedan!

– Ovo je razbojnička špilja!

– Lude govore Stjepana Radića, koji pristaju samo jednom kočijašu, sa kočijaškim vicevima, ne mora Skupština da sluša! Mi ćemo vas naučiti pameti!

– Mi smo došli u razbojničku špilju, a ne u parlament!

– Gospodin Stjepan Radić je većinu nazvao stokom, a ja vam kažem da je on sa svojim nedresiranim i nevaspitanim poslanicima stoka!

– Hoćete li da se i u Londonu čuje da se ovde preti oružjem? Opljačkali ste begove!

– Ako me vi ne zaštitite, sam ću se zaštiti!

Nakon ovog vapaja Puniše Račića predsedavajućem, epilog ovog, u okviru naših današnjih navika benignog, sasvim uobičajenog beogradskog skupštinskog dijaloga, bio je neuobičajen – tri na mestu mrtva, a jedan naknadno, od posledica…

Tada nije bilo elektronskih „kapija“ na ulazu u Skupštinu, koje bi otkrile Račićev parabelum. Uostalom, potonje iskustvo je pokazalo da se, i pored pomenute opreme, pištolji ipak pojavljuju u rukama delegata unutar Skupštine, pa se, prema tome, sva prevencija mora usmeriti na dijaloge poslanika i mogućnost da bezazleno gađanje krupnim rečima preraste u gađanje municijom. Toga su naši savremenici, koji su u položaju da odlučuju o skupštinskom životu, duboko svesni, baš kao i svoje nemoći da takav razvoj situacije, na ovom stepenu razvoja poslaničke svesti, spreče…

Pribegnuto je, za početak, dok ne nabavimo suptilnije poslanike, potpuno mehaničkim sredstvima razdvajanja. Jednostavno, jedna od skupštinskih grupa, poslanički klub ili koalicija, iz razloga bezbednosti udalji se iz Skupštine. Zatim – vrbuju se poslanici; idealna bi bila situacija u kojoj bi svi pripadali istoj partiji i zastupali iste stavove. Dalje, smanjuje se statistička verovatnoća sukoba – što manje zasedanja, to manje i prilika za svađe! Zato je, kažu, Republička skupština 1997. godine zasedala samo osam dana, a Savezna se sastajala samo onda kada je, uglavnom vanredno, trebalo nešto, ili nekog, izglasati…

Ostavimo, na kraju, prevrtljive Latine i njihove izreke. Očigledno je da i mi imamo pametan narod, a on pametne vođe: „Opreznost je majka mudrosti!“ Blago nama…

(„Čekajući Spasovdan“, 2005)

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

Be the First to Comment!

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Bruka meseca

Naslovna za sredu 16. 05. 2018.

Politika beogradski glas

Vest – Komentar

Beogradski glas

Uzbunjivač

Beogradski glas