Srbija

Ruinirani „Jelen – Hajat“ na Crnom vrhu čuva se kao da je od suvog zlata: Tajna je u sobi 3.502

Beogradski glas

Piše: Brana Filipović

Beogradski glas – Na nekadašnjem Miloševićevom „tajnom gradu“ na Crnom vrhu iznad Bora, ili luksuznom „Hajat naselju“ na 1.000 metara nadmorske visine, nakon 21 godine od početka gradnje i 17 godina od napuštanja objekata, više nema izgleda da se bilo šta popravi i privede nameni, ali čuva se od lopova kao da je – od zlata. Kamere su postavljene na sve strane, veća grupa stražara „radi“ u tri smene, danonoćno je na oprezu. Sve se snima, ne može, ovih hladnjikavih dana, ni zimska ptica nezapaženo da proleti.

Kamo sreće da je ova napuštena građevinska grdosija ovako čuvana od početka, pa i kasnije dok je bilo raznog materijala, bakarnih elemenata, električnih instalacija, liftova. Sada nema šta da se ukrade, sve je odneto i očerupano – žali se jedan od radnika obližnje žičare.

Nesuđeni „Jelen – Hajat“ na Crnom vrhu, na 12 hektara (51.269 kvadrata korisne površine), brižno čuvaju mnogobrojne kamere, stražari i psi. Niko ne zna ko je glavni gazda i zašto je tolika predostrožnost. S obzirom na to da je NIS bio vlasnik 56 odsto, RTB Bor 20 odsto, a svi ostali – „Energoprojekt“, PTT Srbija, „Srbijašume“ i opštine Bor i Žagubica – 24 odsto imovine, logično je da se naftaši pitaju za sve. Izgleda da nije tako.

Kada je nezavršeni „Hajat“ napušten nakon 1999. godine i NATO bombardovanja, a potom i Miloševićevog odlaska s vlasti, gradnja je bila završena taman do polovine. Oko 1.000 radnika napustilo je gradilište još u proleće 2001. godine. Po jednoj proceni, uloženo je 50, po drugoj 65 miliona dolara, a nedostaje je još toliko da se investira pa da proradi „drugi srpski Kopaonik“. Preostalo je, zvanično je saopšteno, samo još deset meseci do konačnog završetka. Nove vlasti odrekle su se nastavaka gradnje najviše zbog straha da ih neko ne bi poistovetio sa nekadašnjim „ozloglašenim režimom“. Mlađan Dinkić, jedan od glavnih izdanaka novog demokratskog režima, nastavio je da oplemenjuje srpske planine, ali ovog puta državne pare „preselio“ je na Staru planinu i gradnju velelepnog hotela koji je najpre ustupljen na gazdovanje Hrvatima, pa Austrijancima. Danas je u državnim rukama. Crnovrški „Hajat“ je, i tim potezima, stavljen u treći plan. Dolazili su razni političari, poslednji su bili Velja Ilić i Aleksandar Antić. Gledali su, čudili se, obećavali i otišli svojim poslom – u Beograd. Daleko od Crnog vrha, od legendarne planine i prirodnog dragulja (zajedno sa Dubašnicom), gde i danas čami neiskorišćena prvo Titova lovačka kuća, potom misteriozna Miloševićeva rezidencija. U vlasništvu je MUP-a Srbije, ali, koliko nam je poznato, niko je ne obilazi, niti u nju zaviruje. A bila bi i te kakva turistička atrakcija sa lovištem muflonske i jelenske divljači na oko 1.000 ograđenih hektara.

Kada smo pre neku godinu, u zimskom periodu kakav je ovih dana, posetili napušteno gradilište na Crnom vrhu, čuvar nas je prvo odveo u kompletno nameštenu sobu 3.502 glavnog hotela. Poslednja veća novinarska ekipa, reporteri „Kurira“, boravili su tamo potkraj 2015. i mogli su da vide iste te pozlaćene brave i namešteni apartman. Zatekli su trojicu čuvara koji se brinu o ono malo preostale imovine. Sada nismo odlazili u taj „pozlaćeni apartman“ iako je još nedirnut, ali je čuvara i stražara, naoružanih najsavremenijom tehnikom, bar tri puta više. Ljubazni jesu, svaka čast, ali strogo drže „jezik za zubima“.

Pored hotela su predsednička palata i ambasadorski apartmani, zatvoren bazen, otvorena pozornica, tržni centar, niz prodavnica, potpuno opremljena enegrana, benzinska pumpa, podzemne garaže, stanovi za osoblje, sportski tereni, heliodrom, trafo-stanice, pošta, banka, dečji vrtić, ski-staze, klizališta, nacionalni restorani… Kroz centar je trebalo da protiče veštačka reka, a nekoliko kilometara dalje u planini je specijalna fabrika vode. Bio bi to najmoderniji planinski centar u Evropi, u to nije bilo nikakve sumnje. Bogu je plakati što nije bilo sluha da se nešto preduzme, mada je najveći krivac socijalistička vlast, zaleteli su se za megalomanski poduhvat umesto da je prihvaćen ponuđeni jeftiniji projekat – kaže Dragan Marković, jedan od predsednika opštinske skupštine u Boru nakon 5. oktobra, u godinama vlasti Vojislava Koštunice.

U Boru, gotovo dve decenije, stoji nezavršen i velelepni objekat nazvan „Kapija Bora“ započet u vreme kad i „Jelen – Hajat“ na Crnom vrhu, s namenom da posluži i kao najveća diskoteka na Balkanu. Ne zna se tačno ni ko je vlasnik, lokalna samouprava ili beogradski „Energoprojekt“. Dok se oni svađaju, zdanje, iako renovirano pre neku godinu, ponovo naglo propada.

Da je sagrađen bar jedan veći hotel koji bi sa starim planinarskim domom i postojećim ski-stazama i žičarom služio Boranima i Timočanima. Ovako su bačene pare, a ruina narušava idiličan pogled na crnovrške visove i šume. Ostao je redak spomenik nemarnosti, gluposti i nesloge. Eto, čuda, niko ne zna ni ko danas čuva napušteni „Miloševićev grad“. Najverovatnije su to radnici „Energoprojekta“, firme koja je od prvog dana gradnje glavni nosilac projekta „Jelen – Hajat“. Ipak, trebalo bi da je novi gazda NIS-a kao većinski vlasnik gradilišta u prvom planu. Priča se da su Rusi helikopterom dolazili pre godinu, dve, pogledali i brzo se vratili. Zašto bi se zamajavali našim javašlukom i megalomanijama? – kategoričan je Marković.

Milošević nije dolazio

Nakon 2000. godine, pri prvoj poseti novinara i lokalnih funkcionera tadašnje vlasti u Boru (februar 2001), šefovi gradilišta rekli su našem reporteru – da je Slobodan Milošević samo jedanput nakratko navratio, i to posle šetnje po planini i izlaska iz svoje nedaleke rezidencije na obližnjoj Dubašnici. Najviše su dolazili direktor „Jugopetrola“ Dragan Tomić i visoki funkcioner SPS-a, tadašnji potpredsednik jugoslovenske vlade, Boranin Nikola Šainović. Oni su nadgledali radove. Najagilniji za ubrzani završetak objekata bio je Šainović, koji je govorio da je to od neprocenjivog značaja za ceo kraj i mogućnost da se zaposli od 800 do 1.000 mladih.

Direktno

Beogradski glas

Događaj nedelje

Beogradski glas

Naslovna za sredu 21. 2. 2018.

Vest – Komentar

Beogradski glas

Uzbunjivač

Beogradski glas