Reportaža

Vinča – do neolita na moderan način

Piše: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/ Miloš Rafailović

Beogradski glas – Beograd je jedna od retkih evropskih prestonica, ako ne i jedina, koja može da se pohvali time da na njenoj teritoriji ljudi žive već sedam i po hiljada godina i da ima sačuvane ostatke naselja koji to potvrđuju. Nenad Tasić, profesor na Odeljenju za arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da na širem području grada, od Obrenovca do Pančeva, ima više od 70 otkrivenih neolitskih lokaliteta.

Najpoznatije među njima je svakako nalazište u Vinči, petnaestak kilometara jugoistočno od Beograda. Ono je za razliku od ostalih kojih ima samo na arheološkim kartama, obeleženo, ljudi znaju za njega i posećuju ga. Ipak po mišljenju profesora Tasića, koji se Vinčom bavi punih 20 godina, nedovoljno, jer na lokalitet u Belom brdu uglavnom dolaze stručne ekskurzije, dakle, posetioci profesionalno zainteresovani za arheologiju, dok obični turisti, i kada dođu, dođu samo jednom jer je malo sadržaja koji bi ih privukli da se ponovo vrate.

Da bi posećenost bila veća, a Vinča zanimljivija većem broju ljudi, valjalo bi joj, kako kaže naš sagovornik, dodati dodatnu vrednost.

– Ne možete jedan neolitski lokalitet eksploatisati samo zato što je praistorijski. Sama činjenica da je on star nije dovoljna da privuče ljude. Nikome nije zanimljivo da vidi, recimo, samo tri rekonstruisane kolibe, jednu neolitsku peć i nekakav tekstil koji je tu zakačen. Lokalitet mora publici da pokaže još nešto i da joj ispriča neku priču kako bi je privukao – kaže naš sagovornik i dodaje da je želja arheologa da Vinča ima ne samo Muzej Vinče nego muzej neolita Podunavlja u kome bi se napravio prikaz svega što se dešavalo na Balkanskom poluostrvu u doba neolita.

Profesor Tasić smatra da bi bilo dobro umrežiti turizam sa kulturom, a to podrazumeva i održavanje seoskih vašara i raznih sajmova, pošto je sada vreme kombinovanih turističkih tura.

– To bi u slučaju Vinče značilo da posetioci ne idu samo u obilazak neolitskog lokaliteta nego i da, recimo, pecaju ribu na Dunavu, provozaju se kajakom, da mogu da jedu meso divljači, jer se takvo jelo u doba neolita. Mesto bi moglo da se uredi tako da tu postoji zabavni park sa drvenim penjalicama sa konopcima i mrežama koje bi odslikavale neolitsko doba, a gde bi se zabavljala deca i tako im se približilo ovo daleko doba, za koje deca ne mogu da pojme ni koliko je daleko. Takvi sadržaji bi mogli čoveka da zadrže nekoliko sati u poseti, a ne da kao sada ostanu najviše pola sata za koliko prođu kroz muzej i čuju priču inače odličnog kustosa – kaže Tasić.

On je sa grupom arheologa entuzijasta nova rešenja predlagao još od kraja prošlog veka, ali, kako kaže, uvek su nailazili na problem da se, kada je reč o Vinči, ne zna ko je za nju nadležan.

Sada su se stvari pomerile sa mrtve tačke budući da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture dalo predlog za urbanističku regulaciju Vinče.

– Ukoliko Vlada Srbije usvoji taj predlog, formiraće se preduzeće Turistički prostor Vinče u vlasništvu Republike i Grada Beograda, čime će nalazište dobiti pravno lice koje je nadležno za njega. To će mu omogućiti i da može da zarađuje novac od poseta, da ulaže u nove sadržaje. I u iskopavanja, naravno, jer ima još mnogo toga da se radi, budući da je samo oko pet odsto lokaliteta istraženo i ima još da se istražuje u narednih 150 godina – kaže prof. Tasić dodaje i da bi arheolozi voleli i da sam proces iskopavanja i obrade pronađenih stvari približe zainteresovanim posetiocima koji bi mogli da ih posmatraju dok rade u posebno projektovanom objektu izgrađenom iznad samog nalazišta.

– Od novca koji posetioci plate za taj sadržaj i druge sadržaje deo bi išao za finansiranje novih iskopavanja. U svakom slučaju, Vinča bi samu sebe finansirala i društvo više ne bi imalo materijalnu obavezu prema njoj. Postojanjem pravnog lica zaduženog za nalazište, nama se više ne bi događalo da neko sa strane ko hoće da nam da pare ne zna kako da to uradi, kao što je bilo posle poplava 2014. godine kada je Norveška za sanaciju Vinče, koja je bila ugrožena klizištem, htela da dâ 51 milion dinara. Međutim, mi ovde nismo mogli da se dogovorimo kako i kome bi zapravo pare za Vinču trebalo da se uplate i Norvežani su novac dali jednoj školi. Nadam se da će se formiranjem tog preduzeća stvari popraviti i da Vinča više neće biti siroče – zaključuje profesor Nenad Tasić.

 

Znamo samo za Vinču i Kalemegdan

Trećina od 70 neolitskih naselja na širem području Beograda pripada starčevačkoj kulturi i periodu između 6.000 i 5.300 godina pre naše ere, a dve trećine pripadaju vinčanskoj kulturi.

To, kaže profesor Tasić, zna mala grupa ljudi. Arheolozi s katedre za arheologiju Filozofskog fakulteta i kustosi Muzeja grada Beograda, koji je nadležan za Muzej u Vinči.

– Šira javnost to ne zna. Ona zna samo za Vinču i Kalemegdan jer tamo se odlazi, a ostala mesta nisu ni obeležena. Koliko ljudi zna da postoje i nalazišta na Banjici, tamo između solitera, pa nalazišta u Žarkovu, Zvečki i u Obrenovcu? A sigurno bi poželeli da ih vide kad bi se osmislila neka zanimljiva turistička tura – kaže on.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 24. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas