Reportaža

Van turističke rute: Milion knjiga pod jednim krovom

Piše: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/Katarina Mihajlović

Beogradski glas – Ljudi skupljaju i sa putovanja donose razne stvari i suvenire. Članovi porodice Lazić već devet kolena skupljaju i iz sveta donose knjige, pa u Muzeju knjige i putovanja i Muzeju srpske književnosti imaju više od milion knjiga. Najmanja je dugačka samo tri i po milimetra, a najveća sedam i po metara. Ima ih iz svih krajeva sveta i iz raznih su epoha, te kada se obiđu sva četiri nivoa porodične kuće Lazića na Banjici, gde se knjige čuvaju, zapravo se napravi ozbiljna šetnja i kroz prostor i kroz vreme. I spozna da knjige ne postoje samo u obliku u kome ih obično znamo – kao svežanj papirnih listova, već i da mogu biti u obliku pločica od bambusa ili lepeze, te napravljene od najrazličitijih materijala – svile, ljudskih kostiju, ovčije i kozje kože, slonovog izmeta, pirinča…

Pirinčana, naravno, potiče iz Kine i, kako primećuje Aleksandra Bogdanović, bibliotekarka i kustoskinja Muzeja, za nju ne važi čuvena dilema – Šekspir ili kobasica, jer ona je oboje – i hrana i kultura.

‒ Dva u jedan. Najveći strah Kineza, kao najmnogoljudnije nacije, jeste da će biti gladni. Međutim, kada, ne daj bože, ne budu imali šta da jedu, mogu da istope knjigu, začine je i pojedu. Viktor Lazić, predsednik Udruženja „Adligat“ u kome su oba muzeja, probao je pirinčanu knjigu. Kaže da nije naročito ukusna, ali jeste jestiva – priča uz smeh Aleksandra.

Dok gledate knjigu od slonovog izmeta, nikada ne biste pomislili od čega je. Ni po izgledu ni po mirisu. Jer mirisa nema. On bi se pre mogao osetiti od knjiga sa koricama od ovčije ili kozje kože. Po mirisu se i određuje koliko su stare. Mlađe mirišu jače. Inače su iz Etiopije, zemlje koja ovde ima celu kolekciju knjiga.

Još neke zemlje, regije i krajevi imaju svoje zbirke, a u njima osim knjiga mogu da se vide razni zanimljivi predmeti. Tako se u kolekciji iz Amazonije, sem 250 knjiga, nalazi i nekoliko zanimljivih eksponata koje je otuda doneo svetski putnik Viktor Lazić.

‒ Ovu mačetu koristio je za probijanje kroz prašume Amazonije. Na njenom kraju, gde se drži rukom, nalazi se originalna glava pirane. Pirana, odnosno njeni zubi su i na ovoj maski i instrumentu poglavice. Ovo lekovito bilje iz Amazonije leči jetru. Kuva se kao čaj i pije – provodi nas Aleksandra kroz amazonsku zbirku.

U kolekciji iz Latinske Amerike pažnju pleni presto poglavice iz Venecuele, potpisani primerci knjiga Marija Vargasa Ljose, Gabrijela Garsije Markesa, Pepea Muhike, bivšeg urugvajskog predsednika, pa prvo antologijsko izdanje Pabla Nerude, ali i par komada vulkanskog kamenja.

Mnoge od egzotičnih knjiga nije bilo lako nabaviti. Jednu knjigu plemena Batak, bivših ljudoždera iz Indonezije, Viktor je jedva kupio.

‒ Opravdano sumnjamo da su korice ove knjige napravljene od ljudskih kostiju, dok su stranice od palminog lišća. Viktor je lečen uz pomoć ove knjige, a 48 sati čekao je ispred šatora vrača koji ga je lečio kako bi mu knjigu poklonio ili prodao. Na kraju je ipak pristao da mu je proda – kaže Aleksandra.

Posebno mesto u ovom svojevrsnom hramu knjiga svakako pripada Muzeju srpske književnosti, gde mogu da se vide retka i prva izdanja srpskih autora. U stalnoj postavci su i autogrami mnogih naših velikih pisaca – Branka Ćopića, Branislava Nušića, pa i malo ređi kao što je onaj Lazara Kostića, i to s punim imenom, rukopisi poput pesama Tina Ujevića na ekavici i ćirilici, „Na Drini ćuprija“ na kineskom jeziku, original scenarija za prvo izvođenje predstave „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića.

Svojom posebnošću izdvaja se jedna molba za zaposlenje. Napisao ju je, i to u stihu, a kako bi drugačije, Vojislav Ilić Mlađi. Upućena je guverneru Narodne banke Srbije sa molbom da mu zaposli sina. Molbu u stihu bilo je teško odbiti i sin je dobio posao.

‒ Ovde čuvamo i stvari koje nisu knjižne, kao što je orman kraljice Natalije Obrenović. U njemu je knjiga u kojoj se kao petogodišnjak, vežbajući pisanje, potpisao Mihailo Obrenović. Čuvamo i dva jelovnika Drage i Aleksandra Obrenovića na srpskom i francuskom jeziku i zanimljivu fotografiju na kojoj su njih dvoje sa svojim ubicama, šest meseci pre Majskog prevrata.

Delovi porušene kuće Đure Jakšića iz Kragujevca našli su svoj dom u ovom muzeju. Baš kao i Đurin šešir i pisaća mašina Gvida Tartalje na kojoj je napisao sva svoja dela. Datira od pre Prvog svetskog rata, ima i latiničnu i ćiriličnu tastaturu i ispravna je.

Posebno bogatstvo Muzeja čine legati. Pažnju posetilaca neminovno najviše privlači onaj Mirjane i Pavla Vuisića, gde se može videti Pajin svežanj ključeva, a među njima i onaj za kamion koji je vozio u TV seriji „Kamiondžije“.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 10. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas