Reportaža

Šta je dno dna?

(Ana Brnabić: U Srbiji je gotovo iskorenjeno ekstremno siromaštvo.)

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas- Nije dno tamo gde kažu ili veruju da se dno nalazi.

Dno je tamo gde žive ljudi koji ne mogu da uđu u evidenciju za socijalnu pomoć države, niti da, iako su nezaposleni, ostvare zdravstvenu zaštitu po tom osnovu. Dno je tamo gde nemaju čime da plate dokumentaciju za vađenje lične karte, niti takse bez kojih se lična karta ne može dobiti, a ona je preduslov da ostvariš bilo koje pravo koje teorijski imaš. Dno je tamo gde gladan stomak presuđuje šta je prioritet: nahraniti decu ili prikupiti papire da državi dokažeš da si ispunio uslove za prava koja ti sleduju.

Dno je tamo gde se ljudi raduju kad ih Bog pogleda pa mogu da budu primljeni na lekarski pregled i bez zdravstvene knjižice, pod uslovom da je na raspolaganju ona vrsta specijaliste koji je njima potreban. Dno je tamo gde se nema čime kupiti kalodont i održavati oralna higijena, pa karijes napada sa svih strana, a čovek nemoćno posmatra, zna šta treba da učini, ali nema gde jer nema sa čim. Dno je tamo gde se svakog meseca jure kovanice da se sakupi za najjeftinije uloške. Dno je tamo gde se godinama koriste naočare za vid sa polomljenim staklom jer se nema čime platiti instaliranje novog, a kamoli proveriti da li stara dioptrija uopšte još važi.

Dno je tamo gde se na pijace odavno ne odlazi zato što su ih okupirali nakupci, već mnogo više zato što od šetnje vajde nema jer se nema čime kupiti ni veza blitve, nijedan krompir. Dno je tamo gde se u bleštave supermarkete ulazi ponekad, u proseku jednom u tri godine, samo zato da se prošeta kroz onaj šareniš svega, pogleda šta se sada nalazi u rafovima i izađe napolje praznih ruku, uz osećaj kao da si bio na nekom sajmu lepote, odavno zaboravljenom ali dragom, iz vremena kada si bio sastavni deo društva u kome se vikendom i na takvim mestima snabdevaju porodice. Pa ti bude milo što svi oni pored kojih si unutra prošao i dalje mogu tu da pazare. I nadaš se da odlaze na pozorišne predstave, neki balet ili operu, na koncerte, letovanje i zimovanje.

Dno je tamo gde se u goste ne odlazi, ni kod braće i sestara, ni kod kumova i prijatelja, i gde se gosti ne primaju. Na dnu su kuće opustele jer je kafa luksuz, a šta se još uz nju iznosi kad imaš goste, odavno se zaboravilo. Dno je tamo gde brata zoveš da čestitaš rođendan njegovom klincu, pa mu kažeš da nećeš doći jer za poklon nemaš, a nemaš više ni nerava da vrebaš busplusovce jer ne možeš da platiš kartu za sebe i ukućane do tamo i nazad. I dodaš da snajka za to ne mora znati, neka joj kaže da u kući hara stomačni virus. Dno je tamo gde se ne obilaze ni večne kuće dece, roditelja, rodbine ili prijatelja, jer i takva ekskurzija ipak košta, ne možeš do svih njih dobaciti pešice. Dno je kad kućni prag postane žuta traka bede koja čoveka odvaja i od ljudi i od života.

Dno je tamo gde si srećan što si za doček nove godine na trpezu stavio u nadaš se dovoljnoj količini slane i slatke palačinke, jer se ne spremaju često pa mogu da odglume specijalitet dostojan sveopšteg praznika. Slane sa najjeftinijim sitnim sirom, slatke sa šećerom i cimetom. Dno je tamo gde su Božić, Uskrs i porodična slava na stend-baju, čekaju srećnija vremena, jer se česnica i sve ono što priliči još ne pravi od mešavine vode i vazduha. Dno je tamo gde su rođendani ukinuti, a deci se, bez obzira na uzrast, poklanja najjeftinija čokolada, ona od 80 grama koja glumi onu od 100 grama. Dno je tamo gde komšinici u očaju priznaš da nemaš šta deci dati da jedu kad dođu iz škole, a ona ti kaže da dođu kod nje na ručak, pa se u to vreme izgubiš za nepostojećim neodložnim poslom, samo da se klinci ne dosete. Dno je kad se nadaš da su ti deca glupa i da možeš da ih lažeš kad god prigusti.

Dno je tamo gde ni da prodaš trogeneracijsku kućnu biblioteku ne bi mogao da imaš za kilogram voća jer si dužan i bankarskom bogu i narodu toliko da više ni kod koga ne možeš da se zadužiš. Dno je tamo gde strepiš kad telefon zazvoni jer ne znaš ko se od onih kojima duguješ javlja. Da li državni operater ili advokat koji zastupa banku ili agencija koja je neki tvoj dug otkupila i na to te sada podseća posle svakog obroka.

Dno je tamo gde ti sudski izvršitelj prolazi kroz kuću i pravi zapisnik o tvojoj imovini, pa na kraju zaključi: „Nemaština“ i ode. Ta te reč oslobađa od plenidbe kreveta na kome spavaš, šporeta na kome bi trebalo da kuvaš kada bi ringle bile ispravne, frižidera u kome bi trebalo da se čuva hrana. Dno je tamo gde ostaneš srećan što te je zvanično pečatirana nemaština spasla od još veće bede, ali samo ovaj put. Na tvoj trpezarijski sto i dečji radni sto, sa sve tepisima, možda računa neki od nekoliko privatnih izvršitelja koji su odavno poslali obaveštenje kome koliko duguješ i u kom roku moraš platiti da bi izbegao plenidbu. Dno je tamo gde se godinama, krišom od ukućana, strepi da i krov nad glavom ne ode zbog dugova koji ukupno ne vrede koliko hrastov parket u kući, jer se na ulici živeti ne može, a rezervni krov nemaš. Prodao si sve što je vredelo da bi preživeo. Dno je tamo gde u podrumskim prostorijama naiđeš na ostavljene igračke, pa prebiraš dok ne nađeš neku koja može da prođe kao nova, ukradeš je i pokloniš onome kome si roditelj. Ili pokupiš, krišom, neku koja je ostavljena kraj kontejnera za takve kao što si ti.

Dno je tamo gde sediš u mraku nedeljama jer struje nema, zahvalan deci koja sa tobom biju tvoju bitku a da te prekorno ne pogledaju. I gde, u takvim uslovima, neguješ dete obolelo od multiple skleroze, koje više niko od familije neće da obiđe jer se gasi, a ti se pitaš koje je najbliže groblje gde ga besplatno možeš sahraniti i kako da skupiš pare za sanduk kada dođe taj dan. A onda drugari tvog deteta pokrenu kampanju od vrata do vrata „za lečenje u inostranstvu“ i eto novca za taj prokleti sanduk i krst.

Dno je tamo gde ispred vrata ne smeš da mrdneš. Srešće te upravnik zgrade i opomenuti koliko dugo nisi platio održavanje. Nabasaćeš na komšiju koji samo još klečao nije moleći te da popraviš lavabo u kupatilu, jer njemu curi, a pre dve godine je renovirao stan. Pa obmotaš slavinu krpom da bi se ukućani setili da se umivanje odsad, pa nadalje i ubuduće, obavlja nad kadom. U kakvom god da im je stanju kičma.

Dno je tamo gde ne radiš zato što je neko zaključio da ne umeš da radiš ono za šta si mnogo puta bio nagrađen ili zato što nisi hteo da budeš peti u lancu ugrađivanja za prodaju neke robe. Dno je tamo gde doteruješ doktorate, pišeš mastere ili seminarske radove drugima da pokriješ račune za struju i telefon, jer bez toga ne možeš komunicirati ni poslovati sa onima koji za bagatelu kupuju tvoje znanje. Dno je tamo gde više ni takve klijente ne možeš da nađeš jer su uklavirili da je mnogo lakše odmah kupiti celu diplomu.

Dno je tamo gde se muškarci sami šišaju i žene puštaju kosu, ako treba i do peta, samo da se prištedi za hleb, uz hleb i za decu. Dno je tamo gde poderane gaće ne ušivaš da ne bi zašiveno mesto iritiralo kožu, i nosiš zimske policijske pantalone i čizme usred julske žege jer drugo nemaš. Dno je tamo gde potomci moraju na vreme najaviti kada će im biti potrebna rezervna patrona za hemijsku, to se ne može kupiti onog dana kad olovka prestane da piše srcem. Dno je tamo gde se solidarnost potomaka u jednom trenutku izgubi, pa ti kažu da im je više muka od sojinih ljuspica i makarona, da ne mogu bez voća i salate, a posle se svako stidi za svoj groš. Potomci, što su ti uopšte seli na grbaču kad znaju da s nje kožu dereš da ne biste svi uginuli od gladi i nehigijene. Ti, zato što ništa promeniti ne možeš.

Dno je tamo gde na crtu uzimaš hleb, paštete, čvarke, prašak za veš, šampon za kosu, sredstvo za pranje sudova i toalet-papir, a ponekad i jogurt samo za decu. I vraćaš dug, a onda se nakupi, ne možeš da postigneš, pa ti dobročinitelj krene da dolazi na vrata i pravi buku tražeći svoje novce ili te u mraku vreba na ulazu u zgradu, pa onda urla da on ne traži tuđe, već svoje, i kreće da te bije jer će njemu, zbog tebe, biti blokiran račun, a onda će i njegova porodica doći na tvoje dno. I od premlaćivanja te spasi komšija u prolazu. Dno je kad se ne ugušiš u poniženju, uđeš u kuću kao da se ništa desilo nije, čuvaš one koji su ti najbliži.

Dno je tamo gde vlast i opozicija nemaju oči da ga vide sve i kad bi pogledali. Dno je tamo gde nije registrovano da dna uopšte ima. Dno je tamo gde se nema makar ono malo što se besplatno ima za stotine hiljada migranata u prihvatnim centrima. Dno je tamo gde žive nevidljivi ljudi, bez ličnih karata, zdravstvenih knjižica, mesečnih karata za prevoz, zatvoreni u kućama koje ne mogu da opstanu kao dom, već postaju robijašnica iz koje se, kada god hoćeš, može izaći u šetnju, ali ipak ne ideš da ne bi sreo onog komšiju ispod ili upravnika zgrade. Dno je tamo gde nestaju radost, iskra u oku i gde se zatire smeh, pa svi postaju ozbiljni i razdvojeni jedni od drugih iako su porodica.Gde je tačno to dno? Ono je tamo gde srećeš i ljude koji ovako žive, koji razgovaraju sa tobom otvoreno jer znaju da si čovek, ali javno o svom životu neće progovoriti. Zaliveni su stidom. Dno je tamo gde sve ovo znaš i ništa ne možeš da učiniš jer se, umesto onih gore, stide ljudi sa nevidljivog dna.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Beogradski Glas

Beogradski Glas

1
Leave a Reply

avatar
2500
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Арсеније Стојковић Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest
Notify of
Арсеније Стојковић
Guest
Арсеније Стојковић

По мени, ДНО почиње од оног тренутка када се неко ко се проглашава БЕОГРАДСКИМ ГЛАСОМ објављује на латиници! Дубље не може…

1
1

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas