Reportaža

Slučajni susret Srpkinje iz dijaspore i Srbina koji nije izbegao iz Hrvatske: Nije dobro ovdje, ne valja ni tamo

Beogradski glas – Ne ostaju tragovi pesme, grobovi ne pevaju…, pevaju Gale i „Kerber“ pod čuvenom Titovom pećinom u Drvaru, na desetoj jubilarnoj motorijadi, u toplo letnje predvečerje. Noć pre toga vratila sam se sa Hrvatskog primorja, od Šibenika, preko Benkovca, Knina, Grahova. Istim onim putem kojim su građani Republike Srpske Krajine proterani u vojnoj operaciji „Oluja“, četvrtog i petog avgusta 1995.

Predeli su prelepi: Dinara, Krka, Kninsko polje, Drniš, Strmica, Benkovci… Ali tužno je i mučno proći tim putem i danas, dvadeset tri godine kasnije. Ostala sam šokirana kad sam gradonačelnika Knina Marka Jelića, u emisiji „Kvadratura kruga“, čula da poziva Srbe da se vrate u ovaj grad i na svoju dedovinu. Tim pre što se to kosi sa zvaničnim stavom Vlade Hrvatske. U toj gluvoj noći shvatila sam i zašto. Ovaj deo Hrvatske je pust. Od Šibenika do Knina sreli smo svega dva automobila. U kućama kraj kojih smo prošli tek pokoje svetlo gori. Leto je, deset uveče, sezona… ali nema ljudi. U Kninu samo jedna grupica mladih na ulici. Možda su sad Srbi manje zlo nego izbegli Sirijci koji se opasno približavaju i kidišu na prostor?

Egzodusu krajiških Srba, nažalost, pridružili su se i moji sugrađani Drvarčani. naviru sećanja na „Oluju“, na sirene koje besomučno zavijaju, uplašene i zbunjene ljude koje ne znaju ni gde će ni kud će, na granate koje padaju… Sećam se da sam, kad nas je to jutro probudilo raketiranje, na pitanje moje uplašene sestre „šta je ovo“, odgovorila – „topnički napad“. Sećam se oca koji je, kad smo počeli da se užurbano pakujemo, dozvolio da ponesemo samo ono što nam baš treba i što je manje vredno. Nije želeo da mu se „kuća raskući“. On je „znao“ da ćemo se vratiti čim to malo prođe. Sećam se da smo krave, ovce i prasiće samo pustili napolje kad smo polazili, da ne ostanu zatvoreni i gladni u štali. Sećam se da smo kuće ostavili otključane, da oni koji će doći da vršljaju po njima bar ne razbiju vrata. Sećam se ogromne kolone nejakih, uplakanih i tužnih. Tenkova ostavljenih pored puta u žurbi. Bombardovanja kolone izbeglih kod Bravska (Petrovac), gde je poginulo devet osoba, među kojima i četvoro dece. Sećam se da mi je tetka od stresa postala nema. Sećam se očevih i stričevih neprospavanih noći, suznih očiju i nemirenja sa mukom koja ih je snašla i činjenicom da, umesto u svojim kućama, spavaju u nečijoj garaži – na podu. Sećam se kad mi se otac vratio u Drvar, dve godine poslije egzodusa, da je našao samo gole zidove i pokoji stari i neugledni komad nameštaja. Odneto je sve što je iole vredelo. Čak su i štokovi vrata i česme iz kupatila bili iščupani, skinuta cigla s krova…

Građani sahranili Drvar

I danas, posle mnogo godina provedenih u Kanadi, skoro svaku noć sanjam našu kuću. U raznim scenarijima, ali uvek tu kuću. Podsvest je čudo. Verovatno svako od nas ko je isteran iz svoje kuće ima neki oblik PTSD, a da toga možda i nije svestan. Pesnik Ranko Simović je to ovako opisao: „Što je važan kućni prag?/ Od njega ti ide trag/ i kroz vreme i kroz svet./ On je klica a ti svet./ Ti si miris toga praga/ što ostaje iza traga./ On je izvor a ti reka/ ti odlaziš a on čeka.“

U rodnom sam gradu ponovo. Otužan je. Nekad je leti znalo doći više ljudi sa strane, ove godine nije ih bilo. Srela sam neke drugarice, i ostala zabezeknuta kako su propale. Ostala je samo ljuštura nekadašnje lepote. „Nije me život mazio“, kaže mi jedna od njih. Čini mi se da je stanje i gore nego pre tri godine kad sam poslednji put bila. Sve zgrade koje su pogođene tokom „Oluje“ i do danas su ostale netaknute. Niti ih ko popravlja, niti ih ruši. Pre par godina, zbog opšteg lošeg ekonomskog stanja i nedostatka radnih mesta, građani Drvara su ga simbolično i sahranili. U znak protesta, ali i u nadi da će neko reagovati, da će se nešto promeniti. Ništa se nije desilo. Niko nije reagovao. Drvar je uvijek bio slepo crevo države. Sad i amputirano.

Iako nisam neko koga privlače skupovi tog tipa, odlazim na koncert „Kerbera“. Velika grupa motorista iz svih krajeva bivše nam zemlje stigla je i razmilila se oko reke Unac. Moj sin, tinejdžer, zadovoljan je koncertom. U nekom trenutku počinje kišica i pomeramo se pod šator. Sasvim spontano započinjem razgovor sa motoristom iz Zadra koji sedi do mene. Ubrzo shvatam da je Srbin iz Hrvatske. Nisam odoljela da ga ne pitam šta je bilo i kako je prošao zadnjih 20‒30 godina. Ovdje je sa drugovima. Kaže, dolazi svake godine i obožava ove krajeve. Često je na Uni i u okolini Bihaća. Njegovi drugovi su iz svih bivših jugoslovenskih republika. Oni, kaže, ne pričaju o politici. „Ti si jedina ovdje koju to zanima.“

„Mi se družimo, zabavljamo. Volim srpski rok. Ovdje sam zbog ’Kerbera’. Volim ’Čorbu’, EKV, Bajagu, ’Galiju’. Ima ovdje Muslimana, Hrvata, Srba, ali nama nije važno ko je ko. Nismo mi neke budale kako to tebi možda izgleda. Svi mi imamo ozbiljne poslove ili privatne biznise. Nije taj motor baš ni jeftin. Ne može to svako imati, a treba ga i održavati“, priča Zoran Božić, preduzetnik, dodajući da jedino bajkeri mogu donijeti mir i stabilnost u ex jugoslovenski prostor, iliti popularnije region. „

’Najveći jad je ostaviti dom, od nemila do nedraga pred sudbinom zlom…’

Nije meni što sam bio u hrvatskoj vojsci. Mora’ sam. Nisam ima’ alternativnu. Nisam moga’ ostaviti sve i otići tek tako. Nisam moga’ u Beograd. Nemam nikog u Srbiji. Život moje porodice i mojih roditelja je bio u pitanju. Ja sam se mora’ priključiti hrvatskoj vojsci. Pitaš me kako mi je bilo boriti se protiv svojih. Da znaš, nije bilo lako. Ali nisam ništa napravio za šta bih se stidio. Bilo je tu svašta. Svašta su mi govorili, provocirali, bacali na me knjige na ćirilici: ’Čitaj, ovo su tvoji, mi to ne razumijemo!’ Tuka’ sam se s njima. Završio sam na vojnom sudu i deset dana u zatvoru. Mora’ sam tako. Moji su došli s Korduna i počeli život u okolini Zadra. Nisam moga’ sve napustiti i otići. Nisam ima’ gdje. Tražio sam putovnicu više puta. Htio sam ići u inostranstvo. Nisu mi je dali. Nisam nikog ubio i odužio sam se i pomogao svojima koliko god sam moga’. Lično sam tokom ’Oluje’ spremio i sproveo tri autobusa Srba, staraca, žena i djece, koji nisu uspjeli uteći sa ostalima tokom egzodusa. Svakom svom rođaku pomoga’ sam, sređivao im dokumente i imovinske odnose.

’Zemljina nedra su velika ko Bog, sa mljekom za sve…’ Nije meni žao što sam bio u ratu. Takve su bile okolnosti. Najžalije mi je što sam mora’ pokrstiti djecu. Znaš, djeca u Hrvatskoj imaju vjeronauku i kad je moj sin bio treći razred, morao je da pohađa časove vjeronauke. Ja sam mislio da su učitelji razumni ljudi i napisa’ sam im pismo objasnivši da smo mi pravoslavne vjere i tražio da moje dijete isključe iz vjeronauke. Tad je nastao pakao. Učitelj je pred djecom isparao i zgužvao pismo i mog sina nazvao pogrdnim imenima. Djeca su počela da mu se rugaju, da ga izbjegavaju i tuku. Nisam moga’ dozvoliti da ga šikaniraju. Odlučili smo da dovedemo katoličkog svećenika i da njega i kćerku pokrstimo. I dan-danas žalim zbog toga. Moj sin ima 25 godina. Sad i sam razmišlja o tome i shvata šta se desilo. Nećeš vjerovati, prije neki dan je došao i kaže ’hoću da se vratim na našu vjeru’. Sad treba da se krsti po našim običajima.“

Obmanuti branitelji

Priča Zoran du su u firmi u kojoj je radio do rata tražili da priznaju koga štite. „Svako od vas ima svog Srbina“, govorili su. „Morali smo da ih odajemo. Ja sam otiša’ iz firme, nisam htio da u tome učestvujem. Ali sad je“, kaže Zoran, „sve normalno.“ Strasti su se stišale u Hrvatskoj i niko ih više ne dira. Uspio je da sačuva i porodični biznis.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogadskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 10. 10. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas