Reportaža

Simbol odnarođene vlasti

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Baka Mara (90) ima samo jednu primedbu. Ne na vlast, ne na opoziciju, ne na državu Srbiju i stanje u njoj, ne na velike sile i planetarne turbulencije, nego na jedan običan – NAČIN. Baka Mara ima primedbu na način na koji je izvršitelj prodao njen stan u Beogradu. Prema tome, mirno se može graditi „budućnost Srbije“, s građanima postrojenim iza vlasti ili opozicije koja je koliko juče bila na vlasti. Ta budućnost je strateška spram primedbe jedne bake, koja čak nije naša baka, a nije baka nijednom funkcioneru, biznismenu ili bitniku iz partijskog opštinskog odbora.

Baka Mara nema primedbu na robotizovanu priču o državnim haračlijama koje su je izbacile na ulicu, koju anonimni, nepotpisani antinovinar završava umirujući čitaoce: „Kako smo nezvanično saznali, stan je zbog povećeg duga prodat, a baka Mara je jedino imala primedbu na način na koji je to učinjeno.“

Na šta sve baka Mara nema primedbu!

Ona nema primedbu na to što ne želi da razgovara s novinarima, baš kao i njena kći Danijela. Nema primedbu ni na to što neće da kaže da ne sme da progovori, posle svega ima strah i od svojih reči jer joj mogu navući još veću bedu na izmaku života.

Baka Mara nema primedbu na to što je rođena 1929, kad je zavedena Šestojanuarska diktatura, kad je Branislav Ivković socijalnu bedu opisao: „Bože, Bože! Dokle će to? Hoćemo li kadgod uspeti da u ovoj zemlji svako ima bar koru hleba?“, a kad je svet beležio prvu godišnjicu ekonomskog kraha. Baka Mara nema primedbu ni na to što su joj odmalena, kroz priče u kući, utisnute žive slike stradanja njenog oca, koga je u petnaestoj godini strefio Prvi svetski rat. Nema primedbu na to što su joj otac, možda, a sigurno dedovi i ko zna ko sve još iz familije, grabili preko Prokletija, Krfa, Soluna, Gorničevske bitke ili Bitke na Kajmakčalanu, da bi se s puškom vratili oslobađajući zemlju. Baka Mara nema primedbu ni na to što se danas ne zna da li su u veliku ratnu pobedu, koju je Srbija platila životima oko 60 odsto muške populacije, ugrađene glave njenih bližnjih. Nema primedbu na to što se Kraljevina Srbija, u kojoj su rođeni i za koju su se borili njeni preci, utopila u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, potom u Kraljevinu Jugoslaviju – visoka je to politika za malog čoveka.

Obijanje vrata u zoru

Baka Mara nema primedbu na to što je imala dvanaest godina kad je izbio Drugi svetski rat u kome je ona, kako se može čuti, doprinela oslobođenju zemlje od nacifašizma pomažući partizanskom pokretu. Nema ona primedbu ni na to što se ništa ne zna o njenom životu posle 1945, kad su okončani rat i revolucija, pa ni da li je tada imala ikoga o njoj da se stara. Baka Mara nema primedbu na to što se ne zna za njen doprinos razvoju socijalističke Jugoslavije, kako su joj pali ratovi u kojima je nestala ta zemlja i da li je tada izgubila nekog svog, ni kako je podnela agresiju NATO, treći rat u njenom veku. Nema primedbu ni na to što je živela u pet-šest država iako se sa tla na kome je rođena nije pomerila. Niti ima primedbu na to što se ne zna kad i kako je stekla stan u ulici uz koju upravo niče navodno prestižni „Beograd na vodi“, budući strogi i napredni centar grada.

Baka Mara, svedok istorije, nema primedbu na to što niko ne zna kakve bitke je u životu vodila i kakvu muku muči sada kad život u nosu nosi.

Baka Mara nema primedbu na to što boluje od embolije pluća i teške srčane insuficijencije. Nema primedbu na lekara koji je 15. januara, četiri dana nakon što je izašla iz bolnice, napisao da zbog teškog zdravstvenog stanja ona ne sme biti izneta iz stana, pa je iseljenje nakratko odloženo. Baka Mara nema primedbu na to što se ne zna kolika joj je penzija, od čega živi, zašto je upala u dugove, kod koga, koliko se zadužila, koliko tržišno vrede njen stan i pokućstvo. Nema primedbu čak ni na to što joj je prodat stan, ali onaj njen jedini prigovor – na NAČIN, svedoči da joj je imovina otišla u bescenje.

Baka Mara nema primedbu na to što su se aprilskog jutra, već u pola sedam, kad grad tek počinje da se budi, ispred Sarajevske 67 pojavili izvršiteljka Mirjana Dimitrijević, policija i Hitna pomoć. Tek nema primedbu na to što je nju i njenu kćer probudila buka usled obijanja njenih vrata.

Baka Mara valjda nema primedbu na to što njen komšija priča šta je tada bilo: „Žena i ja smo spavali i čuli smo vrisku iz zgrade. Čuo sam baku kako vrišti: ’Šta radite, što me iseljavate, zar ne mogu ja to da platim, to je moj stan, ja tu godinama živim!’ Toliko je kukala… Izađem u pidžami na vrata i vidim grupu policajaca kako vode jednu mlađu ženu. Šta radite, bre, to? Gde vodite tu ženu? Šta se vas tiče, kažu. Njih pet, šest, sedam policajaca gura je u maricu, stavili joj lisice na ruke. Izađe i moja žena, neka ona priča dalje…“

Baka Mara, prema onom bezimenom antinovinaru, nema primedbu na to što je, po razvaljivanju vrata i upadu u kuću, njenoj Danijeli iz ruke otet telefon, pa su je dvojica policajca zgrabila za ruke i u papučama izneli iz stana, strpali u maricu dok ne završe iseljenje. Tada je sprovedena u policijsku stanicu, gde je ostala satima.

Bahaćene policajaca

„Vratila sam se u zgradu da vidim šta je sa bakom, oni su već menjali bravu na ulazu u njen stan, posle desetak minuta došla je i Hitna pomoć, njih nekoliko, troje, četvoro“, kivna je komšinica. „Ušla sam unutra, oni su uzeli babu i vukli su je po sobi, kao da je pogleda policajac. I posle pola sata oni su je obukli a dva policajca, jedan s jedne strane, drugi s druge, raščerečili su babu. Noge su joj bile raširene, vukli su je, a ona kaže: ’Nemojte me, polomiste mi ruku!’ I odneli su je. Pitam policajca gde ste odveli babu, kaže: ’Našli smo joj mesto u bolnici.’ Dobro, kažem, pustite sad njenu ćerku da uzme lične stvari, žena nema ništa kod sebe, ni novčanik, ni tašnu. Jedan policajac, bio je u civilu, rekao mi je: ’Bežite vi odavde, nemojte da vas ja uhapsim, ostaćete jedan dan u zatvoru!’ ’Pa šta ako ćete da me uhapsite, kako vas nije sramota’, rekla sam mu! A ovima ih Hitne pomoći sam rekla: ’Kako možete ovako nešto da radite, kakvi ste vi to lekari?’ Oni su samo ćutali, odneli su babu.“

Baka Mara nema primedbu na to što je istog dana puštena iz bolnice i u zapečaćen stan nije mogla. Nema primedbu ni na to što je njena Danijela sutradan otišla po lična dokumenta, telefon, novac i nešto odeće, ali je u zapečaćenom stanu zatekla kupca i prijavila ga policiji, koja je došla i privela – Danijelu. Nema primedbu na to što joj je nameštaj iznet iz stana u magacin, a čuvanje mora da plati. Nema primedbu na to što je prvu noć, sa ćerkom, provela kod komšinice, a sadašnje utočište krije, valja se kloniti novinara. Baka Mara nema primedbu na to što su aktivisti organizacije „Krov nad glavom“ u humanitarnoj akciji sakupili 16.000 dinara i tako je Danijela mogla da plati novu ličnu kartu, do stare ne može da dođe. Baka Mara nema primedbu na rad izvršitelja, policije, socijalne službe, bilo kog državnog organa, nevladine organizacije, političke stranke, kad ima primedbu samo na NAČIN.

Baka Mara nema primedbu na vlast koja više od godine priprema izmene zakona koje će sprečiti da, posle već 3.000 porodica izbačenih na ulicu, abnormalno plaćene državne secikese proteruju pod vedro nebo građane koje pas nema za šta da ujede. Nema primedbu ni na to što na opozicionim protestima ova stradanja nisu preča od borbe za pet minuta na RTS-u, što proteste pokreću batine koje je dobio jedan političar, a ne biološko uništavanje siromašnih, nezaposlenih i zaposlenih u položaju robova. Baka Mara nema primedbu na to što vlast udara nemoćne, a opozicija te udarce ne oseća.

Trogodišnja Milica Rakić zvanični je simbol zverstva NATO izvršenog 1999. u Srbiji i nad Srbijom. Baka Mara Džanković može 2019. postati samonikli simbol odnarođene vlasti koja satire opljačkane građane, a da je opozicija ne remeti, dok finansijski saoseća sa migrantima, kojima daje sve, ili spaljenim Notr Damom, za koji donira milion evra.

Poštovani čitaoci, novi broj Beogradskog glasa je na kioscima!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 22. 05. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas