Reportaža

Osuda nasilja i empatija prema žrtvi

Piše: Radenka Marković

Foto: Foto: E-stock Agency/ Katarina Mihajlović

Profesorka Nada Banjanin Đuričić sa svojim učenicima iz Železničke tehničke škole, gde predaje sociologiju, ustav i prava građana i građansko vaspitanje, svake godine učestvuje u osmišljavanju i izvođenju svečanih komemoracija koje se organizuju povodom 27. januara, Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta.

Tako će biti i ove godine. Svečanost pod nazivom „Hineni Hineni“, što na hebrejskom znači „Ovde sam (Bože)“, održaće se 29. januara u beogradskoj sinagogi „Sukat šalom“. Počeće otvaranjem izložbe učeničkih radova pristiglih na konkurs „Holokaust – kultura sećanja“, a tekstove koji se bave ličnim i kolektivnim sećanjem, identitetom, verom i ljubavlju, kao i prigodne pesme, osim učenika Železničke tehničke škole, čitaće i pevati i učenici Osnovne škole „Vožd Karađorđe“ iz Jakova, te studenti Fakulteta muzičke umetnosti.

Žrtve su bića ne brojevi

Međunarodni dan sećanja nije jedini dan kada se Nada sa svojim učenicima bavi Holokaustom. O toj temi oni uče i tokom školske godine i obilaze mesta stradanja Jevreja, Srba i Roma u Drugom svetskom ratu u Beogradu.

Nadina posvećenost ovoj temi datira od pre desetak godina, od pohađanja jednog seminara u „Jad Vašemu“ u Jerusalimu.

– „Jad Vašem“ je svetski centar koji se bavi istraživanjem, memorijalizacijom i edukacijom o Holokaustu. Na seminaru sam dobila osnovne informacije, ali i jaku inspiraciju da dalje čitam, tragam, izučavam. Ovde je važno reći da „Jad Vašem“ neguje poseban pristup učenicima i pedagošku filozofiju koja kaže da đaci nisu naše igračke pa da se mi s njima igramo i podučavamo ih na kakav god hoćemo način. Njihov pristup je takav da gradivo treba da se prilagodi uzrastu učenika i da se oni ne traumatizuju učenjem o Holokaustu. Učenje ne počinje prepričavanjem strašnih događaja, niti gledanjem užasnih fotografija, jer to vređa dostojanstvo žrtava, a kod mladog čoveka bi stvorilo otpor i mentalnu blokadu. On ne bi mogao da ostvari empatiju prema žrtvi kao ljudskom biću – priča Nada.

Poštujući te pedagoške principe, a shodno zakonu koji nastavnicima dozvoljava da unekoliko izmene nastavni plan i program, ona deo časova i vannastavnih aktivnosti posvećuje učenju o Holokaustu i obilasku mesta stradanja u Beogradu.

Učenjem se đaci na razne načine upoznaju sa nekom od žrtava: čitanjem njene životne priče, njenog svedočenja ili posmatranjem njene fotografije.

– Poenta je baviti se imenima i licima a ne brojevima. Treba upoznati žrtve kao ljudska bića, to je prvi preduslov za empatiju. Deca uče na dva nivoa, na emotivnom i na intelektualnom. Ako ih samo bombardujete činjenicama, oni će ih nakratko usvojiti, reprodukovati i zaboraviti, ali vi nećete izgraditi kod njih vrednosni sistem, stavove prema zločinu, žrtvi i počiniocima. Ovde se dugotrajnim učenjem kod dece najpre stvara empatija prema žrtvi, onda se polako uvode u temu da bi razumeli kolike su razmere tog zločina. Na kraju pokušavamo da rekonstruišemo kako je moguće da se to dogodilo, odnosno, mi to kažemo, kako je to ljudski bilo moguće. To nam je najteža tema – naglašava Nada i dodaje da rezultat kome teži nije samo znanje nego stav. Dakle, ljudske vrednosti, osuda zločina i stav koji se proteže na svakog počinioca, bilo kog ratnog zločina i na empatiju prema bilo kojoj žrtvi.

Politika pamćenja i kultura sećanja

Sa znanjem stečenim na časovima idu u obilaske mesta stradanja. Najčešće obilaze Staro sajmište, nekada Topovske šupe, a posetili su i Muzej Banjičkog logora.

– Temeljno se pripremimo za obilazak, pa kada, recimo, idemo na Sajmište, učenici već dobro znaju ko je bila Hilda Dajč, devojka koja je pomagala zatočenicima i sama stradala na Sajmištu, pročitali su njena pisma, nosimo sa sobom njenu fotografiju, odlomke njenih priča. Nosimo i priču Beate Niman, kćerke ratnog zločinca Bruna Zatlera. Ona je u knjizi „Moj dobri otac“ raskrinkala zločinačku prošlost svoga oca. Na određenim mestima na Starom sajmištu učenici čitaju odlomke iz tih tekstova, zatim tekstova istoričara Koljanina, Brauninga i Bajforda, nosimo mapu i gledamo koji je koji paviljon.

Strašno je, nastavlja naša sagovornica, što deca sada vide da se u nekim od tih paviljona nalaze restorani, u jednom je sportska sala ili se pak koriste za stanovanje.

– Deca uvek budu začuđena i razočarana što to nisu znala, ali su i zgrožena kada vide u šta su ta mesta danas pretvorena. Mi uvek popričamo sa nekim od stanara i deca razumeju da oni nisu krivi za to što tamo žive, jer nemaju gde drugde. Ali u velikoj meri osuđuju državu koja o tome ne vodi računa.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 04. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas