Reportaža

Laka ti noć, Beograde!

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – U tvrđavi, zapravo objektu koji spolja ničim ne privlači pažnju u centru grada, nalazi se prihvatilište za migrante „Miksalište“. Pored te utvrde sedi nekolicina urednih i sportski odevenih mladića, sa novim ruksacima na leđima, odajući utisak da su zadubljeni u telefone kakve naša deca teško mogu sebi da priušte. Baciš pogled i jasno ti je da su iz Sirije, Avganistana ili neke druge bliskoistočne zemlje. Nemoguće je zapodenuti priču, oni ne znaju ni engleski, ali će upornog posetioca ipak uputiti na odnekud iskrslog momka. Ovaj će, upitan gde je restoran za migrante, pokazati ka ulaznim staklenim vratima. Zaključana su.

Kad on pokuca, otključava sredovečni gospodin, verovatno obezbeđenje. Govori srpski, ovde je rođen. Dok razmenjujemo nekoliko reči, stiže čovek bez čijeg znanja ni komarac ne može da zuji, a koji govori srpski kao da je odavde, iako mu je maternji jezik, kaže, persijski. Zašto je ovde tvrđava? Ako nisi migrant ili ne radiš u prihvatilištu, ne možeš da uđeš ukoliko te ne puste. I kad te propuste, ne smeš se obratiti nikome osim tom smirenom i stabilnom gospodinu. Ovo je sada, priča, prihvatilište za jednu noć za maloletnike ili porodice koje su u nevolji. Mogu da ostanu i duže, ali ne više od tri, četiri dana. Neki dolaze i po više puta. Budu tu i odu, vrate se, pa opet…

Svetao, prostran i skroman dnevni boravak istovremeno je i radni prostor za zaposlene. Tu je desetak golobradih migranata. Neki su na stolicama zbijeni jedni uz druge, sa mobilnim u rukama, četvorica za jednim od sedam stolova razgovaraju, smeju se. Namenjena su im tri računara i jedan televizor. Iza boravka je stepenište, vodi ka konačištu u kome je trenutno dvadesetak stanara. Postoje tri mokra čvora, obezbeđeni su i paneli za pregrađivanje, ako zatreba. Ispod onog televizora, zastave Srbije i Komesarijata za izbeglice (KIRS).

Starosedeoci tvrde da je tu, u Ulici Gavrila Principa 15, restoran sa besplatnom hranom za migrante. To nije istina, kaže domaćin, ovde obroke dobija samo onaj ko je ovde smešten. I ne sprema se za njih ništa posebno, mahom nudle za koje je potrebna samo topla voda i očas su gotove, tu, u kuhinji. Ipak, momčići u boravku ne deluju neuhranjeno i iscrpljeno, niti bezvoljno. Dakle, nije ovo migrantski restoran, ali ko ima pare, hrani se u obližnjem restoranu „Čalabrc“, dodaje „nadzornik“ i odlazi nekud da vidi ko daje dozvole za razgovor s migrantima.

KIRS odobrava razgovore za medije

Prilazim grupi momaka u ćošku. Na srpski – ćute i s pažnjom gledaju. Na engleski se zgledaju, pa jedan uzvraća da zna „a few words“. Kaže, iz Avganistana je. Ima četrnaest godina. I tu je kraj, užurbano stiže „nadzornik“, reaguje žustro, veli da „to nije uredu“, rekao je već da je svaki razgovor zabranjen. Ostaje nejasno zašto tinejdžere koji prihvataju priču ne pitati kako su, koga imaju kod kuće, jesu li gladni, kako se prema njima ovde ophode, kuda su krenuli, od čega beže, a zašto ne i – kako vide ovaj grad, zemlju i ljude kod kojih su našli utočište.

Dozvolu daje KIRS, na papiru je zapisana imejl adresa, ali broj kontakt telefona se nipošto ne može dobiti. Sve je rečeno, može se do obližnjeg Info pulta za migrante, upućuje „nadzornik“.

Vrata otključava isti onaj radnik obezbeđenja, izlazimo i pričamo. Da li je prestao priliv posle 2015, kad je u Srbiju ušlo više od 600.000 migranata? Nikad prestao nije, oni dolaze sve vreme iz Bugarske ili iz Makedonije, retko i iz Rumunije. Ne onako masovno, ali dolaze, s tim što priliv zimi jenjava. Na rutama ih dočekuju aktivisti KIRS-a, odrade procedure i raspoređuju ih u prihvatne centre. Neki neće kolektivni smeštaj, produže dalje i dospeju u Beograd. Ko nema para ili mu ponestane za hotele i hostele, a nije uspeo da se prebaci u EU, taj dođe ovde, na konak i nudle. „Zašto da ćutim, niko nam nije rekao da ne smemo da pričamo, a ovo nije ništa novo“, odgovara čoveku koji je izašao za nama. Pozdrav, pravac ka Info pultu.

U beogradskim prihvatnim centrima migranti imaju tri halal obroka, dva puta crni čaj i jednu užinu dnevno, što finansiraju „Karitas“, KIRS, EU i UN. Oni obezbeđuju odeću i obuću, kao i neke humanitarne organizacije, među kojima je do pre godinu bila i Fondacija „Divac“. Migranti u prestonici mesečno dobijaju od tri do pet hiljada dinara, preko kartice koja se kontroliše, ako to potroše u kockarnici, idućeg meseca su sankcionisani. Ko im tako pomaže, ne zna se. UN daje 500 evra za povratak kući. Oni uzmu, odu i opet se vrate, pa onda opet nazad u svoju zemlju. I tako nekoliko puta jer se, pretpostavljaju upućeni, na taj način verovatno izdržavaju zbog razlika u ceni tamo i ovde.

Nekih pet stotina metara od prihvatilišta, preko puta Osnovne škole „Isidora Sekulić“ i bilborda „Zakoračite u život spremni“, nema nikoga u lepo uređenoj trospratnici Info pulta.  Veče je, ne rade. Kroz rešetke se vide ulazna vrata i plakati na engleskom, francuskom i arapskom. Piše da tu daju odgovor na pitanja ko može, a ko ne može da računa na azil u Nemačkoj, ko može dobiti drugi oblik zaštite, ko se smatra ilegalcem i mora da se vrati kući. Nadalje, da o tome postoji velika konfuzija „zbog razlike između kolokvijalnog govora i pravnih normi koje se moraju ispuniti da bi se u Nemačkoj ostalo“. Uz logoe međunarodnih organizacija koje se bave migrantima, tu je i logo „Rajfajzen banke“.

Nema žena niti porodica

Odatle se, na putu ka „Čalabrcu“, mora proći kroz park kod Ekonomskog fakulteta. Od 2004. zove se Park Luke Ćelovića, rođenog Hercegovca i dobrotvora Beogradskog univerziteta s početka 20. veka. Migranti sede u grupama na klupama, preko dana se ispruže, izuju i sunčaju. Imaju česmu sa vodom, niklo je i nekoliko kioska za halal hranu, a i menjačnica. Nekoliko stotina metara dalje, u Karađorđevoj, nalazi se legendarni „Čalabrc“ sa halal junećim pljeskavicama i pilećim girosom, gde migranti ostavljaju mobilne da dopune baterije. Mada se migranti menjaju, novajlije za ovo mesto čuju od onih koji su ovde godinama i naučili su da kažu „dobar dan“, „kako si“, „šta radiš“ i kraće fraze, reći će mlada radnica srećna što ništa nije videla nedavno, one noći kad su migranti ubili jednog od njih, eto, odmah tu.

Zaposleni u okolnim radnjama svikli su na ovu specifičnu populaciju i, kažu, posebno uveče gotovo sve mušterije su migranti. Oni su stalno i u Parku Bristol. Odreda su mladi, do 25 godina, starijih nema, a nema ni porodica. Mahom su nova lica, ponekad se desi da se neko pojavi posle dužeg vremena. Manji broj je tu stalno, prodavci slute da su oni neka vrsta migrantskih vodiča. Para uvek imaju, kupuju sokove i vodu, alkohol niko osim Alžiraca, a nekolicina se drogira. Mnogo puše, isključivo „marlboro“, ispod toga neće ništa, a naš narod prebira za najjeftinije cigarete, pogođeni su prodavci. Uvek su u grupama, a hoće i da kradu. Gazda ne odbija od plate samo ako radnik u roku do pola sata javi šta mu je ukradeno. Žene priznaju da im je nelagodno, kad završe posao i noću krenu kući, da prođu ovuda same.

Ima li migranata u hotelu uz Park Luke Ćelovića? Ranije je bilo dosta takvih gostiju, više ne. Ovi sadašnji migranti dođu, pitaju za cenu i odu. Skupo im je 6.328 dinara za noćenje s doručkom, sada spavaju u hostelima. Izlazim iz hotela kome su „najbolji srpski umetnici poklonili brojne skulpture u čeliku, modernog dizajna, nagrađivane u zemlji i inostranstvu“. Ispred ulaza razgledam tri statue. Jedna, „Alien“ iz horora „Osmi putnik“, dočaran verno, kao naslikan. Druga, „Balkanski ratnik“. Valjda se tako zove čim na vrhu koplja ima zastavicu na kojoj piše „Balkan“.

Treća statua – bezimena. Ona, takođe sazdana od šrafova, zupčanika, čekrka, žice i raznog metalnog otpada, predstavlja brkatog srpskog ratnika u pokretu. Na glavi mu šajkača sa kokardom, leva ruka savijena u laktu, desna podignuta, pokazuje tri neskupljena prsta. Na desnoj nozi opanak s kljunom. Na levoj, umesto stopala ima kandže grabljivice. Takvi su i prsti na rukama.

Odatle, desno, bleštavilo neproduhovljenog „Belgrade Waterfronta“. Levo, migranti, odreda muškarci, žena ni za pelcer. Ovo je neki drugi grad koji ne zna za toplinu Radovićevog „Beograde, dobro jutro!“

Veče odmiče. Laka ti noć, Beograde!

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!