Reportaža

Kuća puna istorije

Piše: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/ Katarina Mihajlović

Beogradski glas – Na desetak kilometara od centra Beograda, na samom obodu grada i naselja Kumodraž, pored modernih savremenih kuća, u Vrčinskoj ulici broj 1. nalazi se i jedna omanja, sasvim drugačija kuća, stara više od vek i po. U njoj je 1856. godine rođen srpski vojvoda Stepa Stepanović, pobednik mnogih bitaka u Prvom svetskom ratu, čiju stogodišnjicu završetka slavimo ove jeseni.

Kada iz gradske vreve skrene u Vrčinsku ulicu i pogled mu padne na dvorište Stepine kuće, posetilac se u trenutku ne izmesti samo prostorno, nego i vremenski. Sam od sebe budi se osećaj jednog drugog vremena, davno prohujalog. Sve odiše mirom i tišinom, kao da u dvorištu, iz kojeg puca pogled na Stepin gaj i seže sve do Bubanj potoka, vreme stoji.

Dvorište ograđeno drvenom ogradom od dasaka prepletenih prućem, kao što su nekada domaćini ograđivali dvorišta i okućnice. Čuva kuću u kojoj je vojvoda rođen i pomoćne zgradice koje su služile za čuvanje kojekakvih potrepština neophodnih seoskom domaćinstvu, koš za žito, ostavu za alate. Ostao je sačuvan i obor za svinje. U donjem delu dve male prostorije za svinje, a u gornjem deo gde im se čuvala hrana. Naravno kukuruz.

– Evo ovde je nekada bila i štala, ali davno se srušila – priča Aleksa Vladičić, domaćin kuće i njen kustos, dok nam pokazuje ostatke nekadašnje zgrade za stoku.

Aleksu je Opština Voždovac zadužila da čuva kuću, pokazuje je posetiocima i ispriča im štogod o njoj i vojvodi Stepi, pa sada one koji bi hteli da je posete i obiđu ima ko da dočeka i provede. Do pre četiri godine, dok kuća nije renovirana, i ona i dvorište bili su zapušteni, skoro da se nije imalo gde ni doći.

– Ma sve je bilo zapušteno i sumnjiv svet se ovde okupljao – kaže naš domaćin.

Samo su komšije, koliko su mogle, održavale kuću, krečile je, popravljale ogradu kada padne, kosile travu u dvorištu. Sada je drugačije, mada vlaga neumitno opet napada podrumske prostorije.

Kuća je sastavljena od tri prostorije. Ona glavna, „kuća“ kako se u vojvodino vreme zvala, zapravo je prostorija u kojoj se boravilo, spremala hrana i gde se jelo. Nešto kao dnevna soba danas.

Pod zemljani. U jednom uglu ognjište pokriveno sačem, a iznad njega verige i bakrači. U drugom, niska sinija, zapravo ovalni sto, a okolo male hoklice, na koje teško da je mogao sesti iko osim dece.

Malo dalje drvena preslica na kojoj se prela vuna, drvena lopata za pogaču, obramica za nošenje vode, konjska češagija, posebna drvena daska na kojoj se cedio sir, karlice u koje se sipalo mleko da bi se na njemu nahvatao kajmak, pa drveni čanak, tučak za maslac… Sve drveno, pa i jedan posebni veliki kofer, za koji se pouzdano zna da ga je koristio vojvoda Stepa.

U druge dve sobe sa drvenim podovima smeštena je muzejska postavka gde mogu da se vide fotografije vojvode i članova njegove porodice, pozivnica za njegovu svadbu sa Jelenom, razni zapisi sa frontova, dokumenti. Vojvoda Stepa je veoma lepo pisao, što se vidi i iz pisama izloženih u kući.

Posetilac koji dođe ima šta da vidi. Kako su izgledale i koje su predmete imale srpske kuće pre vek i po i posebno da sa muzejskih panoa i razgovora sa kustosom sazna više o samom vojvodi Stepi.

Pa ko najviše dolazi?

– Sredovečni ljudi, ali i mlađi, učenici osnovnih i srednjih škola, pa vojna lica. Ne mogu da kažem da dolazi baš puno ljudi, ali kako ranije niko nije dolazio, sada je opet više posetilaca. Ljude bi trebalo zainteresovati da dolaze u većem broju. Probao sam da organizujem pesničke i guslarske večeri ovde u dvorištu, ali nema baš uslova. Nemaju ljudi gde da sednu.

A dok se ti uslovi ne stvore i ne bude imalo gde da se sedne, lepo je oko kuće i prošetati i bar na trenutak osetiti onaj spokoj i ušuškanost koju kućno dvorište daje.    

Odrekao se imanja u korist braće
Sam vojvoda Stepa u svojoj rodnoj kući nije živeo dugo. Kao dečaka su ga roditelji poslali u školu u Beograd i kod današnje Autokomande živeo je kod jednog gazde i pomagao mu za stan i hranu. Sada se čini tako čudnim ići iz Kumodraža u Beograd na stanovanje jer se ovaj put prevaljuje za koju desetinu minuta, ali u drugoj polovini 19. veka tih desetak kilometara udaljenosti bili su velika prepreka.

Kasnije se, pošto se opredelio za vojnu službu a ne za život na selu, vojvoda odrekao imanja u Kumodražu u korist braće Marka i Jovana. Imanje je samo posećivao, a on je do kraja živeo u Čačku.

 

 

 

Avatar

Nikola Stankovic

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 06. 03. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas