Reportaža

Kako živeti od vazduha

Piše: Marko Smiljković

Beogradski glas – Čovek se u mirnodopskom dobu najviše boji rata, a rame uz rame sa tom pošasti ide i strah od siromaštva, koji u ovim čudnim vremenima nije zaobišao mnoge u Nišu, okolini, kao i na jugu Srbije.

Najgore je u mestu Trgovište, varoši nedaleko od Vranja. Tamo je navodno najveći prosek plate 35.000 dinara, ali državna statistika računa samo stalno zaposlene osobe, dok se armija nezaposlenih, ljudi koji rade po ugovorima i drugi ne uklapaju u tu matematiku, te je stvarnost potpuno drugačija.

Oni koji teško žive nevidljivi su za državne statistike, a ako se kutlačom zahvate oni koji žive ispod granica dostojanstva, naići će se na pojedinačne priče, začinjene pukim siromaštvom.

Jedna od takvih prilika bilo je okupljanje nekadašnjih radnika bivših niških giganata Elektronske industrije, Mašinske industrije, fabrike pumpi „Jastrebac“ i drugih.

Taj narod traži da im se svakom pojedinačno isplate zaostale plate zbog kojih su nekada išli na posao, a dohotke nisu primili. Svako od njih potražuje od države između 200.000 i milion dinara. neki nisu otišli u penziju jer nemaju dovoljno godina radnog staža. Pojedinci jesu, ali im neki deo radnog odnosa nije uplaćivan.

Jedan od radnika koji su po hladnom vremenu izašli da protestuju jeste Petar Milojević, bivši radnik Mašinske industrije u Nišu koji, kako kaže, više „ne krpi kraj s krajem zato što je i krajeve pojeo“. On živi u vrlo teškom stanju u svom stanu koji je trenutno bez struje, a isključeno mu je i grejanje. Pomažu mu prijatelji, nekako se greje na plinsku bocu, pa tako ponešto i skuva.

‒ Nema šta tu mnogo da se priča, struja mi je isključena pre godinu dana, a u isto vreme su me tužili iz Toplane i dali mi rok od 15 dana da platim. Nisam imao para tako da su me isključili sa grejanja. Pre toga imao sam i infarkt, pa mi je novac  trebao za lekove. Morala je porodica da se raseli jer su to nemogući uslovi za život – priča Perić i dodaje da mu ne gine prodaja stana.

On kaže da ni to neće ići lako jer je stan založio banci za novac kojim je otplatio jedan deo duga za struju.

‒ Nije to veliki novac, oko 2.000 evra, ali veliki problem je da ga neko drugi sada kupi jer još dugujem banci. Sve se zakomplikovalo i ne znam kako ću da se izvučem iz svega – objašnjava Milivojević koga srećemo na ovom skupu u centru Niša.

Preživljavanje s penzijom od 13.600 dinara

Ima raznih slučajeva, od fabrike do fabrike, ali sigurno najnižu penziju prima radnica nekadašnje Vinarske kuće „Matejevac“ Slavica Petrović.

Ova penzionerka iz Niša živi sa 13.600 dinara mesečno. Tolika joj je penzija. I ne samo njoj nego i ostalim njenim bivšim koleginicama koje jedva spajaju kraj s krajem.

‒ Mora da se živi pa makar i sa tom penzijom. U decembru prošle godine imala sam nešto iznad 9.000 dinara, pa se videlo po administraciji da je neki podatak ispušten pa mi je onda porasla penzija. Sad je to, da ti kažem, puko snalaženje. Jedva se preživljava. Jednog meseca ne platim struju a platim vodu, pa trećeg opet nešto platim a nešto ne. I tako iz meseca u mesec. Za hranu, odeću i sve ostalo trpimo, šta da radimo – objašnjava ova niška penzionerka.

Posle četiri odlikovanja u ratu na Kosovu – isekli mu struju?!

Ovim jadnim ljudima koji su nedavno prošetali gradom u znak protesta nedostaje sve. Neki žive bez struje, nekima je posle sudskih procesa isključena voda. Među tim ljudima je i Dejan Damjanović, Nišlija koji je pola radnog veka proveo u „Partizanskom putu“ iz Beograda. U ratu 1999. godine na Kosovu četiri puta je odlikovan. Danas živi, kako kaže, „od vazduha iako je četiri puta odlikovan dok je nosio uniformu SRJ“.

‒ Šta da ti kažem, živim bez struje. Snalazim se kako znam i umem. Kada sam imao novac, dao sam ga na zajam i nikada ga nisam video. Sad se sudskim putem borim za svoje pare, a struja mi je isključena zbog 30.000 dinara. Strašno je šta se radi sa ljudima. Dok na jednoj strani uspevaju neki dezerteri i foliranti, ja se borim za parče hleba, a četiri odlikovanja iz rata imam. Šta dalje da se priča ‒ pita se ovaj borac iz Niša.

Damjanović je nekada radio u „Partizanskom putu“ iz Beograda.

‒ Hajde sada da me neko zovne da ginem za Kosovo! Sad kad me je posle rata država urnisala, samo sam tražio pristojan život a ne nagrade – priča Damjanović i dodaje da nema dece.

On kaže da je najstrašnije što niko ne nudi rešenje.

‒ Nama borcima niko ne izlazi u susret da rešimo probleme. Mi ne vidimo da neko hoće da izađe pred nas i kaže da hoće da reši naše nevolje. To je daleko od rešavanja, ali da se bar krene od nečeg – zaključuje Damjanović.

Mnogi se dovijaju za obrok, dva

Sve bogate porodice liče jedna na drugu dok svaka siromašna ima svoju priču. Tako je i u koloni ovih ljudi koja nije velika. Tih stotinak ljudi nije ništa u odnosu na broj od 40.000 lica koja na neki način koriste pomoć Centra za socijalni rad u Nišu. Neko je na listi za jednokratna davanja, neko na kazanu narodne kuhinje, neko uzima dečji neko hraniteljski dodatak, a zajedničko im je da su troškovi života porasli, tako da se svi dovijaju da uklope dva ili tri obroka dnevno.

Nikola Stankovic

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 05. 12. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas