Reportaža

Gorki začin solidarnog ručka

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Beograđanin sa životopisom od preko sedam, osam decenija, gospodskih manira koji se zapažaju već po držanju tela, u gradskoj, starovremenoj i uredno (iz)nošenoj odeći, zastao je na trotoaru prikupljavši snagu za ono što je namerio. Da kroči u restoran u kome će, uprkos odrađenom celom radnom veku i stečenoj penziji, dobiti besplatan ručak.

Nije znao niti je mogao da zna da nije jedini koji sebe prisiljava da i to učini. Da ovde dolaze još neki njegovi ispisnici, koji više ne mogu da se odupru pogubnoj nesrazmeri između troškova života i zarađene penzije, mada im ona ne kasni kao što je to bilo tokom ratova u kojima je u prah i pepeo pretvorena ona velika Jugoslavija. Ovi naši vremešni sugrađani kriju gorki začin njihovih života, oskudicu u kojoj, kad izmire sve obaveze prema državi, ne ostane novca za onoliko hrane koliko je organizmu potrebno. Darivaće im jedan obrok dnevno u restoranu „Tajni začin“ nadomak narastajućeg „Beograda na vodi“, novog centra grada koji bahatim i staklenim urbanizmom za novoobogaćene nagriza istorijsko jezgro prestonice u samom njenom srcu.

Beskućnici su fin svet

Znaju da im na uniženje uz koje su ušli u restoran niko neće dodati novo. Pa ipak, obaraju pogled zbog stida i ne mogu da sakriju tugu usled nemoći sa kojom nemaju načina da se izbore. Kane i suza, zatečeni su onim što ih je snašlo na samom kraju životnog puta. Dragan Đurić, vlasnik „Tajnog začina“, ne želi previše da govori o tim svojim gostima, drži do njihovog dostojanstva. Nema ih mnogo jer u nekom trenutku, pretpostavlja Đurić, verovatno počnu da im pomažu deca, rodbina ili prijatelji.

U ovaj poduhvat je vlasnik „Tajnog začina“ krenuo vođen neizbrisivim sećanjem na priče, utisnute još u detinjstvu, na mlade i tada gladne godine svoga oca. A humanost i saosećanje, kada se odneguju i razbokore u čoveku, ostaju da traju sve dok je živ. Zato u ovom restoranu već šest godina vredi geslo da ćeš ono što pojedeš platiti odmah, ako nemaš, daćeš kad budeš imao, a ako ne budeš nikada imao, neće ti biti zamereno jer se i sa time računa. Sve vreme, po svoju besplatnu porciju kuvanog jela dnevno, u proseku, dođe desetak, ponekad i malo više Beograđana. To je na granici Đurićevih mogućnosti. Tu granicu katkad pomere drugi ljudi koji, znajući kakvo je stanje u zemlji i čuvši za Đurićev solidarni obrok, donesu nešto novca. Pojavi se i neko iz dijaspore ili neki dobavljač ponekad ne naplati, recimo, isporučene pečurke za jedan dan.

Ima u ovom gradu još sličnih veza među ljudima. Pre manje od petnaest godina u potkrovlju u Ulici Majke Jevrosime, na stotinak metara od zdanja RTS-a, u krajnjoj bedi, ali dignute glave, preminuo je poslednji dubrovački dužd koji je svojevremeno projektovao Zonu A i Zonu B u Trstu. Bio je svim srpskim i hrvatskim zvaničnicima suvišan. U prizemlju, u kafiću „Profi“, konobarica mu je na rešou kuvala ručak i odnosila mu ga, a on je plaćao kad je i koliko mogao.

Uprkos znanoj izreci starih Latina, ne mora čovek uvek čoveku da bude vuk. Vlasnik „Tajnog začina“, škrt na rečima kada govori o ljudima kojima znači njegov solidarni obrok jer želi da podstakne ovaj lanac među onima koji mogu da pomognu, kaže da je izvesno vreme obilazio bračni par penzionera s Konjarnika. Živeli su od jedne penzije. Kada im je jednom odneo kilogram šnicli, u kući je nastao praznik, bio je to doživljaj koji im je vratio sjaj u oči, ali osetilo se i da je taknuto ono što je njima najbolnije. A posle su o njima brinule komšije.

„Na ideju da uvedem solidarni obrok došao sam 2014. tokom poplava u Obrenovcu“, priča Đurić. „Iz jednog hostela naručili su dvadeset, trideset porcija, pa sam sa sinom i mojim radnicima otišao i odneo. Video sam da su sve odreda žene i deca, a da su im muškarci na nasipu, pokušavaju da obuzdaju Savu. Zato sam obećao da preuzimam ishranu tih žena i dece. Posle nekoliko dana shvatio sam da smo precenili mogućnosti. Onda sam na ’Fejsbuku’ objavio poziv i ljudi su počeli da donose prilog za solidarne obroke. Neko stotinu dinara, neko pet hiljada, koliko je ko mogao. Tako smo tih dvadesetak dana imali dovoljno da ženama i deci isporučujemo sva tri obroka dnevno. Bilo je čak i za slatkiše najmlađima.“

Đurić ne zna koliko je sugrađana za ovih pet godina bilo na solidarnom obroku. Ne vodi evidenciju. Bude ih desetak i više na dnevnom nivou, a nekada dvoje- troje, kako kad. Dolaze i beskućnici. Odakle zna da su beskućnici? Na pitanje će uzvratiti kontrapitanjem: „A jeste li vi ikada videli beskućnika.“ Priznajem da nisam. „Morate da vidite, zbog vas samih“, dodaje. Prepoznaju se po odeći, po neurednosti, oseti se da se nisu kupali ko zna koliko, ali to je samo ono što je očima dato da vide jer se unutarnj nesreća i nevolja kao bujica izlivaju iz čoveka.

Besplatan obrok i trudnicama

Beskućnici su fin, kulturan, veoma pristojan svet, ne prave probleme. Kao po dogovoru, svaki se povuče u najzabačeniji deo restorana da ostalim gostima ne bude previše uočljiv. Ne pada im na pamet da posle obroka prose za susednim stolovima. Ni sa jednim od ljudi koji dođu na solidarni obrok vlasnik restorana ne raspreda o tome kakav je brodolom preživeo. Čovek drugom čoveku ne kopa po živim ranama, ako može, gleda da ih bar malo izvida. Da li su zahvalniji na tome ili na hrani, ne zna se. Beskućnici dolaze po desetak dana zaredom, pa ih nema mesecima. I onda se nanovo pojave. To što život vode po budžacima ovoga grada, a prezimljuju i u kanalizaciji, gde je toplije, ne znači da su se odrekli samopoštovanja.

Ovde i trudnice imaju solidarni obrok, bude ih jednadve nedeljno. Još se nijedna nije pozvala na to da će postati majka. I da hoće, ne može da stigne. Čim je primete, zaposleni kažu da je obrok besplatan jer poštuju nov život koji će doneti, svima na ponos. Obaveštenje za trudnice je istaknuto na izlogu restorana, uz još jedno na kome piše i: „Niko ne zaslužuje da bude gladan“. Potrebno nam je više ljudskosti, kaže vlasnik „Tajnog začina“, jer smo sve svoje umne i druge moći stavili u službu zgrtanja novca. A možda je zapravo novac stavio nas u svoju službu. Ništ nismo postigli ako se materijalno obogatimo, a duh nam ostane prazan. Kad je već o duhu reč, u blizini je Ekonomski fakultet i studenti koji dobiju desetku ovde mogu da proslave uz, nije teško pogoditi, nagradni ručak. Nema ih mnogo, od troje do petoro godišnje, ni tu nema pravila, ali bi Đurić voleo da ih je više i da ne odlaze iz zemlje u potrazi za stabilnim životom i ličnom srećom.

U poslednje vreme, posle kratkog priloga na jednoj televiziji, u „Tajnom začinu“ osvanulo je nekoliko mladih ljudi, međusobno nepovezanih, starih između trideset i četrdeset godina. Nisu invalidi, vidi se da su radno sposobni. Budu usluženi iako ostaje neizgovoreno pitanje zašto ne prihvate bilo kakav posao dok ne nađu adekvatan.

Putopisci koji su u 19. veku prolazili kroz Srbiju sa čuđenjem i divljenjem su zapisivali da u ovoj zemlji nema gladnih. I da se ne pamti da je u Srbiji neko umro od gladi. Kod poljara, koji su čuvali voćnjake i njive, važio je običaj da se nikome ne brani da ubere ono što može da pojede, jedino ne sme da ponese. Grehom se smatralo žednog ne napojiti, gladnog ne nahraniti i putnika ne ugostiti. Odakle sada glad? U „naprednoj“ Srbiji ne vidi se dalje od digitalizacije, a šef države koliko juče u Severnoj Mitrovici najavljuje da će „u nebo slati satelite“. Možda se odozgo bolje vide muka, nesreća i glad.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!