Reportaža

Na Dorćolu najveća narodna kuhinja u Beogradu: Crkva hrani 2.000 gladnih

Beogradski glas – Pred zgradu Verskog dobrotvornog starateljstva u Francuskoj 31, gde se nalazi najveća crkvena narodna kuhinja u Beogradu, nevoljnici počinju da pristižu još pre 11 sati, kada inače kreće služenje hrane. Dolaze pognutih glava i puni briga. Odlaze sa brigom manje jer su prebrinuli kako će se prehraniti tog dana. Obrok u crkvenoj kuhinji za mnoge od njih jedini je koji pojedu dnevno. Zimi se u toplim kuhinjskim prostorijama i ugreju. I utople dušu, jer ovde obed počinje i završava molitvom, a dok traje, čita im se Ohridski prolog Svetog vladike Nikolaja Velimirovića.

Čitamo im što zbog održavanja reda, a i želje da naši korisnici čuju nešto lepo i dušekorisno – objašnjava đakon Branislav Jocić, službenik Verskog dobrotvornog starateljstva, humanitarne organizacije Srpske pravoslavne crkve Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

A korisnika mnogo. Iz godine u godinu sve ih je više. Kad je 2009. kuhinja počela da radi, skromni doručak dobijalo je tridesetak ljudi, dve godine kasnije broj se udesetostručio, a sada je onih koji jedu u kuhinji i onih koji hranu nose kući više od hiljadu.

Za još toliko siromašnih obroci se dele u drugim crkvama u Beogradu, a sva hrana se doprema iz centralne kuhinje u Zemun Polju.

Struktura korisnika raznolika i po godinama i po razlozima koji ih dovode na zajednički kazan. Dolaze i mala deca sa roditeljima, mladi u najboljim godinama, sredovečni, stari. Neki zato što su ostali bez posla, drugi jer im je penzija mala. Ima bolesnih, invalida, beskućnika.

Božidar (68) se u crkvenoj kuhinji hrani već tri godine. Sa 20.000 dinara, kolika mu je penzija, izdržava i bolesnu suprugu i unuku.

Od to para ne bismo mogli da preživimo. Zato dolazim ovde. Crkvena kuhinja mi mnogo znači jer odavde nosim hranu za sve troje nas. Hrana je dobra. Obično kuvaju pasulj, grašak, boraniju. Juče baš bila dobra boranija sa slaninom. Danas sreda, posti se, pa smo dobili sočivo, ali dobro je i ono.

Zadovoljan je i Goran. Beskućnik, pre tri meseca stigao u prestonicu iz Melenaca.

Jedem ovde i u prihvatilištu za beskućnike, za cigarete se ogrebem od prolaznika i tako živim. Novac mi nije ni potreban. U prihvatilištu nije bilo mesta za spavanje, ali dali su mi ćebe da mogu da se pokrijem kada spavam napolju – priča Goran i pokazuje veliku kesu sa ćebetom koju nosi svuda sa sobom.

U kuhinji se i ugreje. Kao i Milutin. On u centru grada prodaje časopis „Lice ulice“. Zato i dolazi u kuhinju na Dorćolu. Ranije je po hranu išao u Crkvu vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu. Tamo živi. Priča tiho, ne podižući pogleda. Život stao u par činjenica, radio u „Loli“, penzija od 14.000 dinara mala da bi preživeo, pa na ulici prodaje novine i hrani se na narodnom kazanu.

Da bi se u crkvenoj kuhinji dobio topao obrok, ne moraju da se ispunjavaju nikakvi uslovi i cenzusi. Volonteri koji služe hranu nikoga ne odbijaju. Naprotiv, ko traži, sipa mu se i tanjir više. Korisnicima koji jedu u kuhinji i smatraju se ugroženijima od onih što nose hranu kući obično se uz osnovni obrok posluži još ponešto. Te srede služeni su kroketi od soje. Volonterke Aleksandra Živanović i Olgica Kostić došle su ujutru malo ranije da bi pripremile dodatak.

Svakoga dana u kuhinji radi po pet, šest volontera. Rad u kuhinji ovde je i ženski i muški posao. Predrag Stevanović ima 40 godina, radi u štampariji, a u kuhinji pomaže jer, kako kaže, hoće da učini neko dobro delo.

Dolazim dva puta nedeljno. Sipam hranu i pripomognem gde je još potrebno. Ovako korisno ispunjavam svoje vreme. Najviše posla ima posle jedan kada sipamo hranu onima koji je nose kući. Udarni dani su nam petak i ponedeljak. Tada dolazi najviše ljudi jer za vikend kuhinja ne radi – priča Predrag.

Ali sve ide brzo. Korisnici dođu, jedu i odlaze. Ne zadržavaju se. Oni što dolaze sa posudama i nose hranu kući još kraće. Desi se da poneko od njih po hranu dođe i pre jedan sat, kada raspodela počinje, jer kasnije mora kod lekara ili ima neku drugu obavezu. Volonteri u kuhinji se ne ljute, razumeju ih i sipaju im jelo. Većinu već dobro znaju jer, kako rekoše, 90 odsto njih dolazi svakoga dana.

Rad volontera koordinira Vasilije Kovačević. Ima samo reči hvale za njih.

Oni su verujući ljudi i nije im teško da iz raznih delova grada dođu ovde i pomažu. Za ljude van crkve možda nije normalno da neko kuva i služi za džabe, a za ljude u crkvi je to normalno. Za njih je nahraniti gladnog privilegija.

Piše: Radenka Marković

Ceo tekst pročitajte u PDF izdanju.

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 08. 2018.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas