Reportaža

Danas sam skočila iz aviona

Piše: Vera Mevorah, foto tandemskokbeograd.com

Beogradski glas – Zapravo, danas sam ispala iz aviona. Još tačnije, momak za koga sam bila vezana nežno me je gurnuo kroz otvor. U svakom slučaju, sunovratila sam se na glavu. Rekli su mi da će slobodni pad trajati 40 sekundi. Mozgu je trebalo nekoliko prvih da shvati situaciju. Te prve sekunde bile su ono što zamišljamo da je skok iz aviona – osećaj gubitka tla, bukvalno, pad u ništa.

Jesam li postavila telo u ispravan položaj? Šta radi čovek iza mene, koji sve radi za oboje? Sve vreme pokušavam da se prepustim sili, protiv koje se u slobodnom padu opiru svi moji zglobovi. Pokušavam da se opustim, da zbilja letim, dok padam. A onda je sve gotovo.

Deset dodatnih sekundi, koje možete da kupite tako što ćete ići na 4.000 metara umesto na 3.000, ne bi promenilo činjenicu da sve prođe začas. Sad razumem zašto su neki ljudi skakali iz stratosfere.

Otvaranje padobrana gotovo da nisam osetila. Samo smo usporili. Mozak je registrovao otvoren padobran. Taj deo s padobranom liči na vožnju u zabavnom parku, samo što svi kaiševi žuljaju, osećam težinu tela. Ali jedrim.

Ne. Jedri čovek iza mene – sigurno sam mu teška – ja se samo vozim.

Robert je bio sjajan. Kasnije sam shvatila da je iskoristio do maksimuma dato nam vreme. Jednom je skočio 22 puta u istom danu. Kaže da je 24 svetski rekord. Mislim da ti ljudi ne skaču zbog tog dela s padobranom, već zbog slobodnog pada. Kružio je i okretao nas, usporavao spust, ja sam bila samo teret. Čak je predložio da olabavi kaiševe…. Ne! U jednom trenu videla sam da su mi se pertle na patikama potpuno odvezale.

„Kako je bilo?“, pitao je čim se otvorio padobran.

„Previše brzo“, rekla sam.

Nisam se uplašila. Bar ne od otvorenog prostora. Bila je to, mada neudobna, najslobodnija vožnja u mom životu.

Robert mi je čak dozvolio da ostanem u svojoj odeći, nisam morala da navlačim kabasti kombinezon. Ni skok mi nije bio strašan. Navala adrenalina, zatezanje svih mišića, prvi osećaj da padam i jedan jedini trenutak racionalne obrade podataka, sve se desilo odjednom. Pomislila sam, možda ne tim redom: jebeš ga, o bože, vau.

Zemlja je bila sve bliža, a ja u nekom meditativnom stanju. Delom zato što mi je sve bilo normalno i prirodno – kao da sam motrila sebe sa strane – a delom zato što ništa ja nisam radila. Sve je zavisilo od lika za kog sam bila privezana.

Kasnije sam na snimcima na tabletu svoje poluizbezumljene majke videla kako je vešto napravio taj poslednji oštar zaokret da bi nas doveo u položaj za spust. Nikakav udarac nisam osetila, samo sam proklizala.

Naši lupinzi su izgledali mnogo opasnije na snimku. Pretpostavljam da je samo Robert osetio punom snagom svaki taj okret. Da sam ja „vozila“, možda čak ne bih ni osetila blagu mučninu, kao što mi nikad nije muka u kolima ako ja vozim.

Pitala sam ga za prizemljenje i pre no što smo ušli u mali „pajper seneka II“. Ogoljena kabina s pilotskom stolicom. Nas šestoro smo se kao sardine nagurali u kabinu. Gde bi trebalo da budu vrata – zjapio je otvor. Let od 20 minuta.

Pitala sam ga zato što sam se plašila da ću se ugruvati. Robert je rekao da neću sleteti na noge nego na guzu.

„Na tebe bi pala čitava moja težina i težina padobrana u takvom prizemljenju“, objasnio je.

Moje je bilo samo da izvijem telo unazad čim skočimo, da se ne bismo nekontrolisano tumbali, i da, pre no što sletimo, podignem noge.

Gledala sam par koji je skakao pre nas, videla kako se instruktor prizemljio na kolenima, pa sam pitala Roberta – zar to nije opasno i bolno. Nije, rekao je, trava je meka. Nije me ubedio. Za mene su meki oni jastuci koje poturaju kaskaderima. Ali zbilja su naša tela bila kao sanke – njegova kolena, moja pozadina – meko smo proklizali kroz livadu. Onog trenutka kad je otkačio spone sa zemljom se spojila i gornja polovina mog tela. Robert se valjda uplašio što ležim nepomično. Pitao je jesam li dobro. Savršeno sam se osećala, naravno. Samo mi je bio potreban taj jedan trenutak veze sa zemljom. Kad sam videla da je natovario padobran na leđa, shvatila da je vreme da se pokrenem.

„Dobar posao! Čestitam“, rekao je.

Zvučalo mi je glupo, pa sve je on uradio. Čovek koji me je provozao nebom. Samo zahvaljujući njegovom iskustvu i veštini, to je bilo moguće i delovalo je jednostavno. A sigurno nije bilo ni lako ni jednostavno.

Skupo? Da, ali treba zadovoljiti narcisoidne i prohtevne potrošače… Ozbiljno sam razmišljala o tome da otkažem video-snimak skoka zato što sam gledala kako instruktori drže sve vreme gou pro kamere. Sigurno su im smetale, a svakako je sve sračunato na društvene mreže: slikaj da bi pokazao da si nešto doživeo.

Dok smo hodali prema „pajperu“, Robert mi je rekao da neće držati nikakav štap, ima kameru na narukvici. Pomenula sam da bismo mogli da preskočimo snimanje, deluje izveštačeno. Iznenadila sam ga. Nije to meni naporno, rekao je, ne brini, treba da imaš taj snimak. Valjda ne treba ni da kažem da je njegov entuzijazam u čitavom procesu bio veći od mog. Snimanje za sve pare… A prilična konfuzija tokom slobodnog pada. Rekao je, kad me potapše po ramenu (tokom slobodnog pada nema razgovora), to će značiti da nam je pozicija stabilna i da mogu da pustim kaiševe i raširim ruke.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Beogradskog glasa!

Beogradski Glas

Beogradski Glas

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Beogradski glas

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 07. 2019.

Loša vest

Uzbunjivač

Beogradski glas

Podržite nas. Lajkujte našu Facebook stranicu

 

Like!